Pismo iz Finske

Ko nije čuo za Lajkovac i Dragana Markovića taj je poslednjih desetak godina bio negde drugde. ‘Ajde da podsetimo, mesto poznato po stajalištu za vozove, zahvaljujući Zemljoradničkoj zadruzi, Draganu Markoviću i pripadajućoj mu bazi, bilo je sinonim socijalističkog mira, suvereniteta, prosperiteta i opšteg razvoja. Ovde su se najbolje proizvodili nepodeljena privrženost i nepodeljena podrška tadašnjem Slobodanu Miloševiću, ovde su štancovane najbolje zlatne plakete, i ostala zvona, u to ime je Marković zahvatao iz svih saveznih i republičkih fondova, primarnih, sivih i ostalih emisija, šta zahvat’o, raspolag’o.

Po prošlogodišnjim lokalnim izborima, činilo se da Lajkovac ostaje na istom pravcu razvoja, leva koalicija ubedljivo dobila, ali ministar Batić preduzeo meru privremenih mera, i razvoju došao kraj. Sad upravlja Opštinsko veće, bez socijalista, koji se, kao ni Dragan Marković, nisu bunili, drugovi, čak, pokajnički prihvatili da im stranačke prostorije budu u samo 13 kvadrata. Stvari uzele drugi pravac, sem podrške i privrženosti, drugih pisanih tragova o ovoj oglednoj socijalističkoj parceli nema, jedina žrtva Dragana Markovića je gubitak direktorskog mesta u Zemljoradničkoj zadruzi.

A kakav je to bio razvoj, i „Vreme“ se u to uspešno uveravalo. Prilika bilo uvek i vazdan. Pre dve godine, biće krajem septembra, opštinska svečanost, zlatna plaketa tadašnjem Milomiru i Miniću, puštanje u pogon RTV Pruge. Ko da je juče bilo, poslednji sprat onoga što se zove Kulturni centar, nekoliko praznih, taze omalterisanih prostorija, tadašnji glavni urednik Radio Beograda Momčilo Bošković, iz svežeg maltera, pušta u pogon novu radio stanicu. Dadoše izjave, pa se i slikaše, a svečani program Pruge ide sa ulice, iz reportažnih kola Radio Beograda. Kakvo je to udarničko vreme bilo.

OSUŠENA PRUGA: U međuvremenu malter se osušio, radio SPS Pruga je imala svoj razvojni kolosek opšte privrženosti i opšte podrške. Ko što biva, i tome dođe kraj, program, pa i cela šema, postanu, malo je reći demokratski, pre veledemokratski. Na to se, baš u sredu, baš 17, baš ovog meseca i godine, udari pečat, radio stanica se ispiše iz SPS-a i upiše u javno opštinsko preduzeće. I na takav datum maler. U osušenim i okrečenim prostorijama radija, sa pripadajućim nameštajem i opremom, baš pošto im je u programu gostovao predsednik Opštinskog veća, otvore pismo, i to ne obično, iz daleke Finske. Kad ih je prošla prva radoznalost, novinarski na stolu primete belo trunje, šta će, novinarski produmaju, povežu dva i dva, i novinarski pozovu policiju. Policija preuzme komandu, stignu epidemiolozi, popršću, svi operu ruke i odu u kućni karantin, dok ne stignu rezultati analize belog trunja. Ali, takav im pos’o, ili pre karakter, naviklo to da, bez obzira na posledice, daje sve od sebe, i posle dana karantina svi u radne pobede.

I tako, popnemo se u radio stanicu. U kancelariji direktora, veli, organizator programa Svetlana Ilić. Jeste, pripisan im karantin, ali posao zove. Do juče ni radio nije znala da uključi, ali, kad ona nešto želi to i postigne. Pa šta je bilo. Bilo iza sedam uveče, u studiju neki popovi, predsednik Danko baš završio gostovanje, seli, direktor uzeo da otvara pisma, u jednom pismo i kaseta. Upita odakle je pismo, iz Finske, direktor pustio kasetu da preslušaju, vele njihova reklama, ali nije slušala, glava joj bila na drugoj strani, gde on njih u Finskoj da sluša, i šta ima da ih sluša, ako su ih ‘vatali za vreme bombardovanja, šta ih sad ‘vataju, i, pogleda bolje, na crnom stolu beli prah, juuu, gde njima to da se desi. Šta će, nije da su se uplašili, ali svi imaju decu, valja misliti o deci, pozove prijatelja mupovca, ovaj ozbiljno da zovu inspektora Pantelića. Pantelić, pa preko telefona, poručio da ništa ne diraju dok ne stupi u vezu sa Beogradom. Onda im preneto da zaključaju ulazna vrata, sa VMA ne mogu doći, ali će doći služba iz Valjeva. Pa im preneto da napuste prostoriju i čekaju. Čekali, do ponoći, nije se plašila, mada je skeptična prema tim boleštinama, naročito američkim. Došla služba sa zaštitnim odelima i maskama, uzeli prah i pismo, ubacili u veliku metalnu kutiju, sve komplet, i sve komplet poprskali. Ona, kao svaki novinar, pitala pitanja, kako da zaštiti decu, čula na TV-u koji su oblici antraksa, ali bolje da pita… Doktor objasnio, da se operu, da budu sami u prostoriji kad budu spavali, da ostanu u kućnom karantinu. Rekli da tako bude dok ne dođu rezultati, ali prekršili, zbog posla, a i ništa ih ne svrbi, bila prehlađena, već pila antibiotike, lekar rekao, fantastično. Jeste da se to njoj desilo, ali najbolje se drži u familiji, ima iskustva sa stresnim situacijama, bila prisutna kad ono ubiše Boška Peroševića na štandu Lajkovačke zadruge na Novosadskom sajmu.

UMORAN I MAHINALAN: Stiže i direktor Dražen Milosavljević, član DSS-a koji je u Lajkovcu formiran posle izbora. Ranije, vele, bio u levoj partiji, preko radija, samo čit’o, da sluge Zapada neće doći na vlast, isto ranije, oko 5. oktobra, i što je mor’o, dežur’o, i na poljskom krevetu spav’o, sa Draganom Markovićem u Zemljoradničkoj zadruzi. Bio prisutan, ali, da se on pit’o, policiju ne bi zvao, belog praha nije bilo. Uveče otvarali pisma, bilo i pismo iz Finske, nije gledao odakle je, preveli pismo, profesor Perti Ajras objašnjava kako ih je uhvatio, da se najbolje ‘vataju po lepom vremenu, preslušali i kasetu, njihova reklama o naplaćivanju struje. Onda primetili te bele ljuspice, sad vidi da je to od cepanja pisama, organizator programa se uspaničio, zbog saradnika pozvao MUP. Dežurni pit’o, zašto je otvar’o pismo iz inostranstva, rek’o da je bio umoran, otvar’o redom, mahinalno, pa naredili da se ne pomeraju, pa da pređu u drugu prostoriju, zaključaju vrata, poslali pred zgradu policiju, iza ponoći došli ljudi u skafanderima, obazrivo sve pokupili, pismo, kasetu i sitne ljuspice, kojih je po njegovoj proceni bilo 15–20, stavili u kese, pa u metalni sandučić. Rekli da će to na VMA, posle čuju VMA zatrpana, sad su ti uzorci u Regionalnom zavodu za zaštitu zdravlja u Valjevu. Bili u karantinu jedan dan, mora da rade, pogotovu što su proverili da čovek postoji, i sad tvrdi da belog praha nije bilo, da je ko brašno, ko šećer, bilo samo ljuspica, ne veruje da je to bio i psihološki rat. Čovek postoji, sinoć dobio potvrdu. Imejlom poslao poruku, dragi profesore Perti, molim vas da potvrdite da li ste pismo poslali kad ste ga poslali, kako stoji na pečatu… Poslao poruku u 2.45, odgovor stigao u 17.16 sati, juče. Kaže, dragi Dražene, jeste, ja sam pisao pismo, i objašnjava da mu je hobi da ‘vata radio stanice na FM talasima, dosad u’vatio 2000, želi sve najbolje. Sad nosi pismo u policiju, a ima još posla, nađena nečija krava, mora to da emituje…