Pesma nas je održala

U noći između ponedeljka i utorka, 27. i 28. februara, otprilike u isto vreme dok su ambasadori pri Evropskoj uniji raspravljali o kandidaturi Srbije, u Briselu, na međunarodnom forumu „Upoznajte Srbiju kao investicionu destinaciju“ nastupao je No smoking orkestra, predvođen rediteljem Emirom Kusturicom. Publiku u omanjoj sali činili su uglavnom strani investitori i diplomate. U momentu koji će, uz vest o zelenom svetlu za kandidaturu, obeležiti naredni dan, na bini se pojavio ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić i, nonšalantno, sa rukom u džepu, blago se nagnuvši nad gitaristu koji je upravo svirao prve taktove, zapevao. Prešavši par koraka od gitariste do violiniste, ka kom je opet značajno nakrivio glavu, otpočeo je jednu od najlepših novijih sevdalinki, Miljacku Halida Bešlića (kompoziciju Željka Joksimovića). „Ako ikad bez posla, ne d’o bog, ostane, eto zna gdje će“, prokomentarisao je violinista No smoking orkestre Dejan Sparavalo. Zaista, tokom nešto manje od dva minuta nastupa, ministar Dačić pokazao je da izuzetno dobro vlada scenom, a i publikom, koja je prvi refren otpevala sama, dok je Dačić kažiprstom u vazduhu pratio ritam.

U burnoj noći tokom koje su ambasadori pri EU odlučivali o sudbini Srbije, a naročito u mučnom danu koji je usledio, Miljacka se činila kao zanimljiv izbor. Tekst pesme, u momentima neizvesnosti kandidature Srbije, poprimao je novo značenje. „Ja sve ovo dane čekam da mi svane“ iz usta Ivice Dačića u noći značajne odluke za dalji tok evrointegracija ne zvuči kao stih ljubavne, već neke druge patnje i zebnje. Refren „Ko bi rek’o čuda da se dese, da Miljacka mostove odnese, da ne mogu tebi doć’, da ne mogu ulicom ti proć’“, nakon postignutog dogovora sa Kosovom i ohrabrujućih poruka od Nemačke, koja je u oktobru bila najveći oponent statusu kandidata, te uslovljavanju koje je došlo od zemalja od kojih se to nije očekivalo, kao da se obistinio.

KAO KOD KUSTURICE: Iako Dačić sasvim solidno peva, iako za domaće političare nije nikakva novost da umeju da se dohvate mikrofona i u opuštenijim varijantama, pa je javnost već donekle i navikla na njihove pevačke nastupe, u nastupu ministra unutrašnjih poslova bilo je nečeg neobičnog, počev od izbora pesme, preko malene sale u kojoj se sve dešavalo, do publike koju su činili mladi japiji u sakoima i kravatama, sede glave sa delegatskim značkama i misteriozni gospodin sa turbanom u prvom redu. Dodamo li na to violinistu Sparavala u dugom svilenom ogrtaču i blago preznojenog Dačića koji tu i tamo zanjiše kukovima, dobijamo jednu nadrealnu scenu, baš kao iz filma Emira Kusturice, pa nije slučajno što je muzička pratnja događaju bio baš njegov bend.

Pojava raspevanog političara slična je snimku razigranog mačeta na Jutjubu ili saobraćajnoj nesreći u prometnoj ulici – to je nešto što će svi pohrliti da vide iako ih se ne tiče previše. Tokom godina, mnoge od njih imali smo prilike da vidimo i čujemo, a o pevačkom umeću onih koji su zglajzali u predinternetskoj eri, postoje živi svedoci. Slobodana Miloševića javnost nije nikada čula kako peva, ali poznata je priča da je među prijateljima voleo da zapeva My way, te da je tokom bombardovanja 1999. godine prekinuo jedan sastanak da bi supruzi Mirjani Marković preko telefona otpevao Po gradini mesečina sija. Najraspevaniji socijalista stare garde verovatno je bio Mirko Marjanović, bivši predsednik Vlade Srbije, koji je svojevremeno izjavljivao da uz odelo i kravatu, lep glas čini pola lepote i muškosti. Najradije je pevao dalmatinsku Nemoj da me kuneš zbog poljupca dva, a voleo je i rusku Volga, Volga, kao i arije iz Madam Baterflaj i Figara.

U HORU VLADARI S VLADAMA: U analima političarskog zapevavanja svakako će zauvek ostati zabeležena dva trenutka: jedan u kom usred skupštinske sednice poslanici Socijalističke partije Srbije Raka Radović i Dobrivoje Budimirović Bidža na sav glas pevaju „Slobodane, ti si komunista, volimo te ko Isusa Hrista“, dok njihov partijski kolega, glumac Velimir Bata Živojinović, sa izrazom očigledne neprijatnosti na licu gleda u jednu tačku ispred sebe. Drugi momenat za pamćenje dogodio se tokom jednog novogodišnjeg programa na tadašnjoj BK televiziji. Pomenuti Dobrivoje Budimirović Bidža uz pratnju orkestra, u programu uživo, otpevao je jedan od najvećih hitova Tome Zdravkovića Ispod palme na obali mora. Bidža je promašio ritam, kasno počeo da peva, teško se usaglasio sa orkestrom i, sve u svemu, gledaocima ponudio jedan od najvećih transfera neprijatnosti u istoriji domaće televizije. Ko je to jednom video, zauvek je zapamtio i sva je prilika da ovu pesmu, čak ni u izvođenju Tome Zdravkovića, više nikada neće moći da čuje, a da ne pomisli na Bidžu.

Predsednik Srbije Boris Tadić oprobao se u mnogim stvarima, od kosidbe i vožnje kombajna do pevanja. Prvi put je javno zapevao kada je drugi put izabran za predsednika, 2008. godine. Tu kampanju Demokratske stranke obeležila je pesma Bajage i instruktora Što ne može niko, možeš ti, namenski pravljena za studentski protest 1996/97. Kako je sve izgledalo, detaljno je opisao Bajaga: „U izbornoj noći, kada je već postalo jasno da je Tadić pobedio, on i ja smo zajedno pevali tu pesmu, ali, do toga je došlo slučajno. On je uzeo mikrofon da se obrati okupljenima i u jednom trenutku počeo da peva. Pošto je on čovek koji apsolutno nema iskustva sa pevanjem na mikrofon, počeo je da viče i ja sam prišao, onako, drugarski, da ‘povadim stvar’, malo ga povukao unazad od mikrofona i pomogao mu da otpeva pesmu.“

Da je Tadićev muzički ukus blizak i narodnom duhu, uverili smo se zahvaljujući amaterskom snimku proslave zatvorenog tipa na kojoj je u duetu sa ministrom odbrane Draganom Šutanovcem pevao, malo se gurkajući za mikrofon, Ja te pesmom zovem Silvane Armenulić. I ruku na srce, baš kao i sa Bajagom, opet je malo više vikao.

Iako se uz imidž večito strogog i zabrinutog lidera Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića teško uklapa opuštenost duha kakvu pevanje traži, malo je poznato da je on u mladosti svirao gitaru. Da ni Nikolić nije takva „drvena Marija“ kakvom se čini, pokazao je tokom jednog gostovanja na TV Pink, kada je zapevao Mito, bekrijo, a čak je na tren podigao i ruke u vazduh. Drugi put izazvao je još veću senzaciju, jer je, opet u Pinkovom studiju uslikan kako pevuši dok Anastasija Ražnatović, ćerka Svetlane i Željka Ražnatovića Arkana, izuzetno dobro peva I will always love you, pesmu koju je proslavila nedavno preminula Vitni Hjuston.

LUTALICE, SKITNICE: Verovatno najraspevaniji i na javnim nastupima mikrofonu najprivrženiji političar sa ovih prostora jeste Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske. Jutjub obiluje snimcima Dodika koji se u različitim prilikama, što političkim, što privatnim svečanim, poput svadbi, hvata mikrofona i hrabro pridružuje orkestru. Specifičnost njegovih pevačkih nastupa jeste vrlo jasno definisan muzički ukus. Dok većina njegovih kolega voli da prošara po žanrovima ili da zapeva na engleskom ili ruskom, Dodik se uvek drži narodnjačkog hard kora. Na jednom promotivnom skupu Saveza nezavisnih socijaldemokrata zapevao je veliki hit iz osamdesetih Nišlije Bobana Zdravkovića Otišla si jednog dana i odnela naše snove, a isti izbor ponovio je i pre nekoliko godina na Kočićevom zboru i na nekoliko svadbi na kojima ga je uhvatila kamera. Većini snimaka Dodika kako peva ovu pesmu zajedničko je da ga pesma najviše ponese u delu kad peva: „Jedan daje, drugi uze, sunce sreće svima sija, tebi sreća, meni suze, zar sam krivac samo ja“. Od upečatljivijih snimaka Dodikovog pevanja može se naći i onaj na kom u duetu sa Marinkom Rokvićem peva Skitnice, čekajte me, ja nemam gde, pesmu koja bi se mogla opisati kao domaća verzija Springstinove Darkness on the edge of town. Za vreme foršpana, Dodik je, u maniru pravog zabavljača, ispričao anegdotu o tome kako je Rokvić pevao na svadbi njegove ćerke, pa mu se predsednik RS priključio, što je pevač iskoristio da malo odmori te je ostavio Dodika samog sa bendom: „A ovaj momak iz OK benda kaže ‘u, jebote, jes ovaj Marinko propao’“!

Za tako veselog i raspevanog političara nije nikakvo čudo da je na kraju i opevan u čak tri pesme. Jedna kaže: „Oj Dodiku, predsjedniče vlade, mi u tebe polažemo nade, ti prelaziš sa riječi na djela, procvjetaće Republika cijela, svom narodu ublažićeš jade, predsjedniče Dodik Milorade“, a druga: „Republiku Srpsku od kada nastade najbolje od sviju braniš, Milorade, svi gradovi i sva sela, svud se vide tvoja djela, cijela Srpska Republika ruku diže za Dodika“, dok je treća nešto žustrija i naturalistička: „Milorada našeg ko smije da vrijeđa, to je sila metar preko leđa“.

UVEK TE ĐAVO NAĐE: Boje Vojvodine među muzikalnim političarima brani lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, flautista sa umećem i na drugim instrumentima, poznat po svojoj interpretaciji My way i spotu u produkciji TV Pinka. U mladosti je bio član nekolicine bendova, od kojih su neki učestvovali i na čuvenim turnejama jugoslovenskih muzičara po Sovjetskom Savezu.

Priča o muzičarima i ljubiteljima muzike među političarima nije kompletna bez Mlađana Dinkića i ostatka sastava Monetarni udar. Ekonomista Dinkić, lider Ujedinjenih regiona Srbije, poznat je po saradnji sa rokerima Đorđem Davidom Nikolićem i njegovim bendom Death Saw i Kikijem Lesendrićem iz Pilota. Pre nekoliko dana mediji su objavili da su Dinkić i Lesendrić proslavili završetak rada na drugom zajedničkom projektu, na kom je Dinkić autor dve energične pesme. Na Lesendrićevom prethodnom albumu Dinkić je kao tekstopisac učestvovao sa tri pesme: Noć kad smo se potukli zbog nje, Kako si lepa i Uvek te đavo nađe lakše nego ja. Pre godinu dana, našao se na udaru medija jer su se, prema podacima SOKOJ-a, sve tri pesme našle među deset najslušanijih u 2009. što je Dinkiću donelo pristojnu naknadu na ime autorskih prava.

Dinkićeva muzička karijera počela je 1998. godine, kada su on i nekolicina ekonomskih stručnjaka, među kojima i Goran Pitić, kasnije ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Dragiša Lekić, kasnije direktor Societe General Yugoslav Bank, i Igor Avžner, Dinkićev blizak saradnik i vlasnik i direktor reklamne agencije Focus Communications, osnovali Monetarni udar. Posle brojnih mitinga na kojima su nastupali tokom 2000. godine, nastupili su 2001. na prvom Exitu i već tada izazvali revolt javnosti jer su nastupili na glavnom stejdžu, rezervisanom za najpopularnije muzičare. Ostalo je zabeleženo da su pojedini muzičari tokom svojih nastupa na tom Exitu pozivali publiku „da nikada ne budemo kao oni“.

Epizoda sa početka (ujedno i kraja) velike karijere Monetarnog udara možda najbolje ilustruje kako stoji stvar sa političarima i muzikom. Kratko rečeno: političarima politika, a muzika narodu. Prljavi inspektor Blaža je u jednom davnom stihu to definisao kao „Daj igara, ne treba nam hleba“, međutim, interesovanje i revolt koji političari u muzici izazivaju kod birača ipak pokazuje da se od političara, naročito onih na vlasti, očekuje hleb, a za igre ćemo se sami snaći.

Političke pesme

VETERAN: Mlađan Dinkić

Radnici, seljaci, menadžeri, odžačari i pekari, lepe žene bez jasno definisanog zanimanja… Svi oni, a uz njih i „svaki frizer, vulkanizer, policajac, kuvar, noćni čuvar, moler, stolar“, ciljna su grupa kojoj se obraća najnoviji muzičko-politički uradak iza kog stoje Ujedinjeni regioni Srbije. Pesmu prati spot solidno kvalitetne produkcije, a u njemu se mogu videti zadovoljni seljak kako kruni kukuruz, razigrani pekar, veseli radnik u plavoj bluzi, mladi menadžer u „kežual“ varijanti, što će reći – bela košulja sa raskopčanim gornjim dugmetom i ležerno prebačen šal, štreber na biciklu, članovi nekog KUD-a u narodnim nošnjama. Sve to prošarano je ušminkanim prizorima iz života urbane i ruralne Srbije. Razdragana masa na trgu peva da se ori energični refren:

„Sa juga i sa severa
Regioni – Jaka Srbija
Istoka, a i zapada
Regioni – Jaka Srbija
Čuje se pesma naroda
Jedna je Srbija.“

Pesma žanrovski definitivno spada u rok, mada, pošto se obraća svima, tu i tamo ima i narodnjačkih trilera. Javnost i mediji ovih dana spekulišu ko je autor pesme. Donekle je već potvrđeno da je tekstopisac Mlađan Dinkić, dok je kao kompozitor potpisan izvesni Orfej. Nagađanja trenutno idu u smeru po kom se iza ovog imena krije Željko Joksimović, ali od njega zasad nema ni potvrde ni demantija.

Pesma i spot Ujedinjenih regiona neodoljivo podsećaju na jednu davnu pesmu koja je u kolektivnoj svesti neraskidivo povezana sa Miloševićevom vladavinom i režimskom propagandom iz vremena bombardovanja 1999. Malo je poznato da je Volimo te, otadžbino naša, kompozicija Radeta Radivojevića, zapravo nastala još 1997. godine i da je namenski napravljena za proslavu Dana Vojske Jugoslavije. Otpevali su je Leontina Vukomanović i Milan Šćepović Šćepa. Naručioci su hteli da to izvode operski pevači, ali ih je kompozitor ubedio da „ako treba da se sluša po kasarnama i na vojnim priredbama, to mora da pevaju mladi ljudi“. Tokom bombardovanja, Radio-televizija Srbije pesmu je vrtela besomučno, do te mere da i dan-danas izaziva osećaj neposredne vazdušne opasnosti, a u međuvremenu je postala sinonim za političko-propagandnu pesmu.

Kada govorimo o pesmama koje su namenski pravljene za promovisanje političkih ciljeva, ima i suprotnih primera, onih u kojima su takve pesme ušle u narod i ostale simbol borbe protiv Miloševićevog režima. Takva je Vreme je, probudi se koju je 2000. napisao Milan Delčić Delča, za potrebe kampanje „Izađi i glasaj“, a pevala je grupa različitih izvođača. Spot je napravljen od snimaka protesta Saveza za promene, Demokratske opozicije Srbije i Otpora. Danas je zgodan podsetnik na jedan, možda naivan, ali svakako lepši period optimizma i entuzijazma.

„Pustiću glas jer ne dam da mi uzmu ono što je samo moje. Da li se bojiš? Ne! Oni se boje, svakoga od nas, zato pusti glas i mirno šetaj gradom, svi hodamo kroz grad.“ Ovako počinje pomalo zaboravljena pesma Svi u napad Zajedno benda, koji su činili u to vreme najpopularniji rok, pop i hip-hop muzičari iz Srbije. Pesma je nastala 1996. za vreme protesta zbog krađe na lokalnim izborima. Mnogi učesnici protesta 1996/97, na pomen ove pesme danas će se samo setno osmehnuti. S njom stvar stoji malo drugačije. Nije nastala po narudžbini neke od partija ili učesnika, već kao spontani rezultat revolta njenih autora. Malo je verovatno da bi se danas moglo dogoditi tako nešto. Štaviše, nemoguće.