Peripetija na dva koloseka

Sa seoskog trga, skinuta je bista, nemo’ da se plašiš, nisam komunista!

S našim presvlačenjem u evropsko odelo nikako ne ide tako lako kao u pomenutoj pesmici iz 90-ih, nego sve ide uz neko teško previranje od koga se tek ponešto vidi na površini.

U Kragujevcu, kažu, ipak neće preoravati Abisinsko polje da bi tamo gde su Zastavine hale posejali kukuruz, što su tražili neki od liberala, kažu, radi se nešto oko „punta“, ali sindikati se spremaju na blokadu puta, baš na raskrsnici kod novoizgrađenog cash and carry Metroa – zbog toga što je dozvoljen uvoz tih polovnih Euro 3 automobila što će sa’raniti Zastavu.

Na autobuskoj stanici novi WC, Kalifornija, mora da je donacija, ne znaš da pustiš vodu, koja teče kad se vrata otvore, a tragovi kaljavih cipela vašeg hroničara ostaju na čistim svetlim pločicama…

U Badnjevcu, kod Kragujevca, takoreći Makondu vašeg hroničara: „Ide geometar!“ Kažu, videće se da je Neki orao put. Nasipa se nekoliko puteva, neki prvi put u veku, neki prvi put od pretprošlih izbora. Kažu da će opet Neki da zaradi. Na seoskom fudbalskom stadionu s pokrivenim tribinama (nije važno kako je napravljen) – udaraju reflektore.

Međutim, prošle nedelje otkazan putnički voz, zvani Lokal, koji je išao i pod Švabom – i zatvorena železnička stanica, lepa zgrada s tremom, kolonadom i lukovima, izgrađena još za Spahovog ministrovanja, a pred kojom je jednom stao i Titov Plavi voz. Jedan kopao njivu, tu, pored Lepenice, i lično video. Stade.

„Petrijin venac“.

Solana reče da smo ušlu u voz za Brisel, a on ne ide, a tek kad čovek pogleda ovo „vatanje dvostrukog evropskog koloseka“…

Šalu na stranu, dok je nastajao ovaj tekst, u Beogradu su 20. i 21. decembra pregovori zaista došli na Solanin „dvostruki kolosek“, održavala se prva runda tehničkih razgovora o četvrtom poglavlju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU-u.

Pored učešća državne zajednice Srbija i Crna Gora, timovi članica ove specifične državne tvorevine pregovarali su uglavnom odvojeno, pošto su u novembru bili pregovori o opštem delu sporazuma u kojima je aktivnije učestvovala delegacija državne zajednice SCG. Na kraju se sastaju da bi razmotrili nacrt teksta sporazuma koji će biti jedinstven za obe članice, s tim što su liste takozvanih koncesija odvojene za Srbiju i Crnu Goru.

GODINA PITANJA: Premijer Koštunica ovih dana izražava očekivanje da će ti pregovori biti završeni za godinu dana. U tom periodu treba da bude usvojen niz novih važnih zakona i novi ustav Srbije. Za zaključivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju prvi i osnovni uslov je puna saradnja sa Haškim tribunalom, a ta suspenzija zavisi od političke odluke unutar EU-a. Nedavno negativno mišljenje Karle del Ponte te pregovore zasad nije zaustavilo.

Druga nepoznanica je sudbina državne zajednice SCG. Preporuke Venecijanske komisije o crnogorskom referendumu srpski zvaničnici uglavnom tumače tako što izvlače zaključak da indipendisti neće moći da obezbede potrebnu većinu.

Srpski ministar za državnu upravu Zoran Lončar konstatuje, na primer, da će odlučujući uticaj imati tri stava – da kvalifikovanu većinu predstavlja 50 odsto od ukupnog broja upisanih birača; da referendum mora biti potvrđen dvotrećinskom većinom u Skupštini Crne Gore i da Evropska unija ima ulogu arbitra u određivanju svih standarda za održavanje referenduma.

Savetnik premijera Srbije Slobodan Samardžić konstatuje i to da Venecijanska komisija ukazuje na potrebu dijaloga crnogorske vlasti i opozicije. Otkrivajući spomenik knjazu Nikoli i zakazujući skupštinsku sednicu radi rasprave o referendumu za 7. februar, crnogorski premijer Đukanović i crnogorski predsednik Vujanović ne dele takvo mišljenje.

Kao da se sada ulazi u onaj stadijum u antičkoj drami poznat kao peripetija, brza izmena okolnosti u kojoj junaci drame saznaju da je njihova sudbina van njihove kontrole i da sve zavisi od ćudi bogova.

Što se ove runde evropskih pregovora tiče, olakšavajuća okolnost je i to što je ostalo malo ingerencija u nadležnosti državne zajednice, što se na tom nivou uglavnom pregovara o opštim okvirima. Sadržajno pregovori o detaljima su briga republičkih pregovarača.

TRGOVINA: Na dnevnom redu ove runde tehničkih pregovora su – slobodno kretanje robe (opšte odredbe, industrijski, poljoprivredni i ribarski proizvodi), okvirni dogovor o koncesijama za industrijske, poljoprivredne i ribarske proizvode i politika saradnje.

Paralelno se održava i sastanak Unapređenog stalnog dijaloga, preko koga se u kontinuitetu prati sprovođenje reformi u Srbiji i Crnoj Gori.

Pregovara se zapravo o slobodnom kretanju robe, o stvaranju zone slobodne trgovine sa EU-om, o liberalizaciji prometa industrijskih proizvoda, o razmeni poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i o ribarstvu. Pregovara se naravno i o rokovima u kojima može doći do liberalizacije trgovine i o tome kakav bi to efekat moglo da ima na unutrašnje tržište i na unutrašnji ekonomski život.

Kada je reč o industrijskim proizvodima, na osnovu sporazuma o tekstilu potpisanom početkom 2005. Srbija se obavezala da će ukinuti sve carine na uvoz tekstila iz EU-a do 2008. godine. Ukoliko se pregovori o zaključivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju završe u predviđenom roku, do novembra naredne godine, već u januaru 2007. godine trebalo bi da se liberalizuje režim za onih oko 2500 proizvoda (a njih nije mali broj) za koje su carinske stope niske ili iznose jedan ili nula odsto, a kojima je dat naziv „neosetljivi proizvodi“ zato što ih Srbija ne proizvodi, niti ima nameru.

Kad stupi na snagu taj privremeni sporazum o asocijaciji, takozvani osetljivi i veoma osetljivi proizvodi, oni čija carina iznosi od 15 do 30 odsto, za liberalizaciju će biti potrebno izvesno vreme, po prilici osam do deset godina. Kod industrije EU-a nema nikakve carine ni količinskih ograničenja za naš izvoz, pa je pitanje samo kada će se to desiti, ali ne i da li će se desiti.

Kod poljoprivrede se ne ide na potpunu liberalizaciju, već se uzajamno daju koncesije za ograničen broj proizvoda, a težnja srpskih pregovarača je da zaštitu koju ima u sektoru poljoprivrede ne liberalizuje previše i prebrzo. Za Srbiju je poljoprivreda posebno važna jer u trgovini sa EU-om jedino u razmeni hrane ima suficit, a prepreka ne bi trebalo da bude za izvoz junećeg mesa, stoke, nekih vrsta ribe i vina…

Mada definiše okvire za uspostavljanje zone slobodne trgovine sa EU-om, Sporazum o asocijaciji je zapravo mnogo širi od zone slobodne trgovine jer obuhvata i investicije, konkurenciju, standardizaciju, okruženje. Bazični cilj je izgradnja institucija, odnosno zakonodavstva sličnog evropskom.

Prvi test da li je zemlja uopšte spremna za takav poduhvat predstavljala je pozitivna Studija o izvodljivosti, usvojena u aprilu 2005. Pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, čiji je početak EU odobrila u oktobru ove godine, a koji su započeti početkom novembra trebalo bi, kako je već pomenuto, da budu završeni za oko godinu dana. Strategijom Vlade Srbije predviđa se da Srbija bude spremna za ulazak u EU do 2013. godine, neki pominju 2012, a skeptičnije analize vezane za unutrašnje evropske odnose, ili za performanse srpske privrede produžavaju taj rok i do 2015.

Faktori od odlučujuće važnosti su: regionalna stabilnost, unutrašnji politički ambijent, budžete odluke EU-a, privredni ambijent, sposobnost domaće administracije da se prilagođava i da unapređuje sopstveni kapacitet, a pre svega sposobnost privrede da postane konkurentna, što ona sudeći po strukturi sadašnjeg izvoza nije.

PILOT: Proces stabilizacije i pridruživanja je neki oblik progresivnog partnerstva koji podseća na pilotsko usmeravanje oštećenog broda u luku. EU u prelaznom periodu nudi niz trgovačkih koncesija (Autonomous Trade Measures), ekonomsku i finansijsku pomoć (CARDS Programme), ali i uspostavlja ugovorne odnose (Stabilisation and Association Agreements) koji omogućuju kontrolu ponašanja klijenta.

Lideri zapadnog Balkana i EU-a izrazili su nameru da uđu u taj proces na samitu u Zagrebu, novembra 2000. Ta namera je reafirmisana juna 2003. na samitu u Solunu (Thessaloniki Summit), uz izvesnu izmenu strategije pristupa na osnovu koje je svaka zemlja nestabilnog regiona mogla da odredi sopstveni ritam.

Programi pomoći po tim političkim odlukama treba da budu dovoljno fleksibilni da ohrabre takozvanu postkonfliktnu rekonstrukciju, smanjenje rizika i otklanjanje prepreka za priključenje.

Na primer, takozvanim CARDS programom pomoć je davana radi poboljšanja interetničkih odnosa i razvoja civilnog društva; razvoja trgovine i privatnog sektora; izgradnje infrastrukture; reforme sudstva; integrisane kontrole granica; regulisanja imigrantske i vizne politike i azila; borbe protiv kriminala.

U Srbiji je CARDS programom pomagan oporavak elektroenergetskog sistema, interventno snabdevanje bolnica, obnova škola, savetodavna pomoć i trening preduzetnika, izgradnja mreže poljoprivrednih laboratorija.

EU je pomagala u programima smanjenja nezaposlenosti i u rešavanju problema viška radne snage; reorganizaciji agencija za kontrolu standarda i sertifikata.

Ministarstvo zdravlja je pomagano u definisanju nacionalnog programa zdravstvene zaštite i nacionalnog organizovanja službi za transfuziju krvi.

Izvesni napori usmereni su na poboljšanje sudskog sistema, poboljšanje policije. Carinski i poreski sistemi su takođe pomagani preko kancelarije za pomoć carinama i poreznicima (EU Customs and Fiscal Assistance Office – CAFAO) da bi primenili programe modernizacije i dostigli standarde srodnih službi u EU-u.

Proces stabilizacije i asocijacije nije samo bilateralni proces u kome svaka zemlja nastupa sama. Regionalna kooperacija je takođe važan, „konstitutivni“ elemenat procesa stabilizacije i asocijacije, jedan od „kvalifikacionih indikatora“ za evropsku integraciju zemalja zapadnog Balkana.

Zemlje regiona su stumulisane da prvo sa susedima uspostave takve međusobne odnose koji bi omogućili zonu slobodne trgovine, ali i veću ekonomsku i političku stabilnost radi razvoja regiona i, još važnije, radi prevencije erupcije nove krize, a najviše pažnje se posvećuje opasnostima od organizovanog kriminala, ilegalne imigracije i svih formi takozvanog trafikinga, kako se ružno naziva trgovina belim robljem. One treba da rade na postepenoj reintegraciji zapadnog Balkana i njegovog uključivanja u takozvanu infrastrukturnu mrežu (TENS), pre svega kad su u pitanju transport, energija i kontrola granica.

Sada smo u drugoj fazi pregovora i primene ugovora o stabilizaciji i pridruživanju tokom kojih se ugovore neki reperi ili standardi (benchmarks, standards), i kontinuirano se proverava i nadgleda da li su oni dostignuti, ali i raspravlja se o tome kako da se nedostaci otklone sa svešću da nove obaveze dolaze kada zemlja prođe kroz tu fazu i kad postane država kandidat.

Tribina

„Investiciona klima u Srbiji i konkurentnost privrede“ tema je poslednje tribine u seriji javnih rasprava koje je u ovoj godini naš nedeljnik organizovao sa nemačkom fondacijom „Fridrih Ebert“. Sve su iz različitog ugla pokušale da osvetle proces pridruživanja naše zemlje Evropskoj uniji. Na tribini koja je održana u beogradskom Medija centru 20. decembra, istog dana kada je naša zemlja započela pregovore sa EU-om o liberalizaciji trgovine, govorili su Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi Srbije, Majk Ahern, predsednik Udruženja stranih investitora, dr Miroslav Prokopijević, naučni savetnik Instituta za evropske studije, i Nikola Jovanović, doktorant na Univerzitetu u Parizu. Tribinu je vodila novinarka „Vremena“ Duška Anastasijević, a u diskusiju su se uključili i naši vodeći stručnjaci iz oblasti ekonomije i prava, profesor Jurij Bajec, Milan Kovačević, Vladimir Todorić i Nenad Popović, predsednik međunarodne kompanije ABS Holdings.

Svi su se učesnici lako složili u oceni da bez pravne sigurnosti nema povoljne klime za porast stranih investicija i oživljavanje privrede, a kao jednu od glavnih prepreka izdvojili su neprikosnoveno vlasništvo države nad zemljištem, loš Zakon o stranim ulaganjima i Zakon o radu. Ministar Parivodić naglasio je da je neophodno ukinuti sve oblike monopola, posebno one u oblasti energetike, infrastrukture, komunikacija, saobraćaja i komunalnih usluga. Majk Ahern je rekao da strani investitori vole i podstiču konkurenciju na tržištu, ali da traže pravnu i institucionalnu sigurnost. Dr Prokopijević je uočio da je među stranim investitorima najmanje onih koji su spremni da ulažu u tzv. greenfield projekte, a upravo oni daju zamajac privrednom razvoju. Nikola Jovanović upozorio je da bi, ako želimo da postanemo ekonomski „tigar Balkana“, obećanje koje često čujemo od političara, trebalo da naučimo neke lekcije od Irske, „keltskog tigra“. Ona je u poslednjih dvadesetak godina od gotovo najsiromašnije članice EU-a postala jedna od najbogatijih. Da bi se to ostvarilo, potrebno je da Vlada ima viziju modela ekonomskog razvoja, koja danas Srbiji nedostaje.

Najzanimljivije delove tribine objavićemo 12. januara, kada izlazi prvi broj „Vremena“ u novoj godini.

R. V.