Đavo bi ga znao da li je to bila 2001. ili 2002. kada je Peđa došao u B92. Televizija je bila mlada, a mlad je bio i on, tada bez televizijskog iskustva. Prve novinarsko-reporterske dane kalio je u štampi, odustavši od studija arheologije gde je rukama kopao po istoriji, da bi se odlučio da kopa savremeniju istoriju rečima. U redakciji na vrhu zgrade Doma omladine pojavio se mladić čudno plavih očiju, skromnih prohteva sa velikom željom da nauči sve što treba kako bi se brzo uklopio u tim. “Šta bi želeo da radiš?”, pitam ga. “Sve, samo nemoj da misliš da ću da sedim u studiju i da čitam vesti, neću da rasteram publiku”, kaže mi. Retki su oni koji zakucaju na vrata televizije i ne žele da budu u kadru. Jasno je bilo da je opsednut novinarstvom. Hteo je da sve bude precizno, tačno ali i da bude drugačije od klasičnih, sterilnih tema. Tražio je priče sa margine, one koji niko drugi nema, a koje opet savršeno slikaju društvo u kom živimo.
Bila je tako neka kampanja za predsedničke izbore. Kaže Peđa: “Ja bih da radimo to na drugačiji način – hajde da snimimo kandidate u off topic okruženju, da ih vidimo kakvi su kao ljudi, a ne kao političari”. Tako je radio serijal “Gospodine predsedniče”. Svi su pristali da se snimaju van radnog mesta osim Vojislava Koštunice. Mislili smo da se to neće uklopiti u koncept. Ali ne, Peđa je ipak uspeo da u kabinetu s drvenim oplatama otvori čak i Koštunicu, tako da je unapred dosadna emisija postala jedna od onih koja je ostala kao opis jedne od istorijskih ličnosti ove zemlje. Saznala je Srbija kako je Koštunica udomio lutalicu Žuću, ali i još egzotičnije, kako je došlo do toga da Koštunica voli sove i kako ih je smatrao svojim savetnicima. Uspeo je Peđa da Koštunica odšeta do prozora, razmakne zavese i pokaže drvo na kome su se gnezdile ušate sove. Antologija.
Privlačile su Peđu i misterije Srbije koje nisu rešene, a kada ih se dohvati, neće da ih pusti. Tako je bilo sa slučajem ubistva dvojice vojnika u kasarni na Topčideru. Napravio je dokumentarac, pokrenuo, ali slučaj nije rešen, kao ni mnogi drugi zločini. Ne sećam se godišnjice petog oktobra, a da je Peđa zaboravio na ubistvo u nekada tajnom vojnom objektu Karaš.
Sebe nikada nije stavljao u prvi plan, bilo mu je važno da naš zajednički proizvod bude dobar, da može sa ponosom da završi Dnevnik dirigujući iz režije baš onako kako je planirao. Vodio je računa o svakom slovu, svakoj reči. A baš je znao s rečima. Priznajem da me je nekada nerviralo koliko vremena troši tražeći idealan sklop za naslov koji će potpuno popuniti belinu u predviđenom prostoru. To mu je ostala kao ugrađena “greška” iz štampe, koju je naučio od Vese Simonovića.
Nekako je Peđa za sve što se pojavi tamo negde saznao među prvima. Tako mi je on dao ulaznicu (tada si morao da imaš preporuku nekog korisnika) da otvorim Gmail zavitlavajući me kako sam zaostao pošto koristim Yahoo mail. “Gmail će svi koristiti, to je budućnost, videćeš”, rekao mi je u trenutku kada niko nije mogao da pretpostavi da će upravo taj servis besplatne elektronske pošte postati najpopularniji u svetu. Tako je i ovog proleća, bez obzira na muku koju mu je zadavao neki prokleti cGvHD, hronični oblik bolesti posle transplantacije matičnih ćelija, opsesivno pratio sve što se dešava na polju vesti proizvedenih veštačkom inteligencijom. U kom pravcu će ići profesija, kako će se novinari snaći u tome, kako će publika reagovati, sve ga je to zanimalo jer je hteo prvi da zna. A kada sazna, onda da to podeli sa onima koji ne znaju. Posebno je to radio s mladim novinarima, naročito kada prepozna talenat. Za njih je uvek imao vremena i strpljenja, ali je tražio da daju maksimum. To traženje perfekcije i vojničke discipline koju je očekivao od novinara, kada im je on davao lični primer svojom ekstremnom radnom etikom, donelo mu je i nadimak za koji smo znali samo mi na N1. Pukovnik. Ekvivalent pukovniku u ratnoj mornarici je kapetan bojnog broda. Broda na kome smo zajedno branili profesiju. A Peđa je voleo brodove, sanjao da će jednog dana moći da peca u bokokotorskom zalivu. Porinuo bi se iz svog Herceg Novog. O našem pukovniku ima ko da piše. Kao što je sam napisao: “Kažu da čovek živi koliko i sećanje na njega. To je važno za one što ostanu da budu i dalje.” Bićemo, obećavam.
Peđa, a ne Predrag, drug, prijatelj, kolega.
Vidin, Ognjenov i Bogdanov tata. Gagin muž.
Borac. Neustrašivi borac.
