"U poslednje vreme osećam jednu vrstu tenzije ili napetosti, ili čak više od toga između ljudi koji rade u nevladinom sektoru i ljudi koji rade u državnoj strukturi. Mislim da je jako važno da svi shvate da smo na istom zadatku. Nevladine organizacije sada moraju da budu saradnici na istom poslu. Naravno, da budu istovremeno forma kroz koju će građanin moći da kritikuje državu. Država mora da ima saradnika u nevladinom sektoru. Naravno, i ona ima pravo da bude kritična prema tom sektoru"
U beogradskoj kancelariji Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) osnovan je Fond za reformu institucija u SR Jugoslaviji (SBF): novoosnovanom fondu Program, UN je priložio 400.000 dolara, dok je Sonja Liht, predsednik Upravnog odbora Fonda za otvoreno društvo potpisala ugovor o prvoj donaciji u iznosu od 700.000 dolara!
„Mi se iskreno nadamo da će ovo partnerstvo UN-a i nas ohrabriti i druge donatore… Ono što mi se čini najvažnije u osnivanju ovog fonda je jasan znak koji međunarodna zajednica šalje nama i ovom regionu: reforme će biti podržane, čvrsto se veruje da u ovoj zemlji ima potencijala, kako ljudskog tako i institucionalnog, da se izgradi ozbiljna na vladavini prava utemeljena demokratska država. Mi smo privatni donator koji sarađuje sa mnogim fondovima: evo, uskoro nam dolaze gospodin Pavol Demeš, predstavnik German Marshall fonda za Istočnu i Jugoistočnu Evropu i gospodin Stiven Hajnc, novi predsednik fonda Rockefeller Brothers. Ove posete su vrlo značajne: polako ali sigurno dolaze strana sredstva“, ovom vešću Sonja Liht počinje razgovor za „Vreme“, decentno preskočivši opasku da je donacija Fonda za otvoreno društvo verovatno najveća donacija koja je u našu zemlju stigla posle 5. oktobra.
„VREME„: Zar ne bi bilo najlogičnije da su prvi partneri UNDP–a zemlje članice UN, vi ste ipak jedna privatna fondacija…
SONJA LIHT: Ne znači da ono što nije savim logično nije i dobro, štaviše, može da bude i vrlo dobro i vrlo kreativno! Mi ne raspolažemo sredstvima poreskih obveznika, nama je lakše da budemo fleksibilni nego što je to nekim državnim donatorima. Ušli smo u ovaj projekat jer verujemo u celishodnost koordinacije donatora.
Navikli smo da Fond za otvoreno društvo pomaže kulturne projekte, alternativne grupe, studijske boravke, čak i pojedinačne poduhvate… Otkud sad ova radiklana promena?
Do sada smo pripremali pretpostavke za promene i reforme. Mislim da smo u tome bili jako, jako inventivni. E, sada je došlo do velikih promena i vreme je da se grade institucije. Bez institucija nema ozbiljne države, a bez države nema ozbiljnog civilnog društva i to je ono što mislim da je izuzetno važno da shvate akteri kako sa strane države, tako i sa strane civilnog društva; to su dve komplementarne strane društvenog života, neophodne jedna drugoj. Jako nam je stalo, ne zbog nas nego i zbog drugih aktera u ovom društvu, da se shvati da smo mi sada zaista ušli u jedno novo doba.
Donatori su godinama dobro sarađivali, na primer oko podrške medijima, nevladinim organizacijama…
Jeste, zahvaljujući i slobodnim medijima i nevladinom sektoru stvoreni su uslovi da dođe do promena. Pred nama je sada mnogo kompleksniji posao. Ja se nadam da ćemo i sad ostvariti rezultat kome svi težimo. Naše potrebe su sada ogromne. I kad počnu da stižu sredstva teško je očekivati da će svet i šakom i kapom sunuti sredstva u zemlju koja je uništena od sopstvenih političara. Moramo biti strpljivi, ali istovremeno moramo da izuzetno mudro artikulišemo svoju strategiju, da izađemo sa onim što želimo, da budemo čak tvrdi u pregovaranju sa svetskim finansijskim institucijama: ako znate šta hoćete i znate to da saopštite – bićete uspešni.
Kolika je sada spremnost donatora da sarađuju?
Donatori često imaju potrebu da istaknu svoju zastavicu, da se vidi da su oni to i to uradili. To je ljudski, to je razumljivo. Niko ne voli da nešto dobro čini a da to niko ne prizna. Mislim, međutim, da je potrebno mnogo više koordinacije. Na potpisivanju ovog ugovora rekla sam: „Zajedno smo jači“. Nijedna od donacija neće biti tolika da će moći da izazove istinski pomak, samo zajedno možemo mnogo da učinimo. Hvala svakom donatoru, sve je to ulaganje u budućnost naše zemlje. Međutim, često se vidi da ne postoji spremnost za saradnju. Mi, naravno, ne insistiramo da svi daju sredstva za isti fond, ali bi bilo apsolutno neophodno da se redovno izmenjuju informacije, da znamo šta ko radi, da budemo sigurni da svi radimo u jednom datom okviru. Uzmimo, recimo, reformu javne administracije, lokalne administracije. Događa se ovaka situacija: dolaze donatori i kažu: „Mi ćemo vas pomoći, ali bi smo želeli dam preuzmete naš model organizovanja.“ Zamislite šta će da se desi ako u Srbiji, koja je mala zemlja, razne lokalne uprave krenu različitim putevima organizovanja sopstvene administracije…
Imaćemo nemački, japanski ili švedski model…
Zakonski okviri će ipak ocrtati osnovnu šemu. Zato je, uzgred budi rečeno, toliko važno da bude ozbiljna debata o zakonu o lokalnoj samoupravi, i o svim drugim zakonima vezanim za institucionalne reforme. Ljudi koji govore o decentralizaciji često brkaju pojmove. Ja sam gorljivi zastupnik teze da ova zemlja mora da se decentralizuje, ali mislim da je veoma važno da se razume da decentralizacija ne može da se shvati kao haos gde svako radi šta mu padne na pamet i organizuje upravu po svom nahođenju. U tom slučaju delovi će među sobom biti nekompatibilni, a to je ogroman problem. Nemoguće je, na primer, organizovati redovno snabdevanje ovog regiona strujom ako nismo uključeni u regionalni projekat. U okviru Pakta za stabilnost jedna od osnovnih tačaka biće rešavanje snabdevanja energijom. U ovom regionu energija je naš zajednički problem: struje je sve manje u čitavom regionu. Što se tiče javne uprave, kako na državnom tako i na lokalnom nivou, moraćemo da prihvatimo neke čvrste međunarodne standarde.“
Između institucija i nevladinog sektora postoje nesporazumi, čak jak rivalitet…
Da, u poslednje vreme osećam jednu vrstu tenzije ili napetosti, ili čak više od toga između ljudi koji rade u nevladinom sektoru i ljudi koji rade u državnoj strukturi iako su često i oni bili u nevladinom sektoru. To još nije alarmantno, ali mislim da je jako važno da svi shvate da smo na istom zadatku. Nevladine organizacije, protiv kojih je bivši režim vodio pravu hajku, sada moraju da se repozicioniraju, da budu, u stvari, saradnici na istom poslu. Naravno, da budu istovremeno i kritika, forma kroz koju će građanin moći da kritikuje državu, kao što su uostalom i sindikati, profesionalne organizacije. Država mora da ima saradnika u nevladinom sektoru. Naravno, i ona ima pravo da bude kritična prema tom sektoru.
Primer Bosne je krajnje onespokojavajući: slile su se ogromne pare, bez adekvatnih rezultata, da bi se otkrilo da je bilo i ogromnih zloupotreba.
Dosta znam o tome kakva je situacija u Bosni, ali i u Albaniji i na Kosovu, dosta dobro poznajem i situaciju u Istočnoj Evropi, dakle u zemljama koje su prošle ozbiljne i različite krize. Nažalost, naročito u Bosni, Albaniji i na Kosovu, donatori su svojom nesaradnjom vrlo često umesto da koriste – štetili! Kratko i jasno rečeno, jako mnogo sredstava potrošeno je uludo, a svaki je dinar, svaki cent dragocen. Ono što je naš strah, i moj lični, jeste da se takav model ponašanja ne ponovi i ovde kod nas. Moramo da učimo od zemalja u tranziciji i da skratimo užasno teške porođajne muke. U Bosni je bilo zloupotreba u vladinim strukturama, ali i od strane samih međunarodnih organizacija. Bilo je i druge vrste zloupotreba: Bosna je jedna vrsta protektorata, došlo je jako mnogo sveta, ali ogromne pare koje su stizale da se zemlja obnovi i izgradi neki su trošili za ličnu promociju. Na primer, sredstva za sudstvo neki su koristili za neku vrstu visokog turizma, pa su šetali po raznim međunarodnim skupovima i pravili svoju karijeru. Ako nismo sposobni da se učimo na tuđim greškama, onda nam se ne piše dobro i nismo ni zaslužili bolje društvo.
Zloupotreba sa donatorskim sredstvima je bilo svuda, mislite li da se to seme zla i ovde pušta korene?
Mi smo tek na početku i mislim da zloupotreba ovde još nema, ali sam uočila jednu, rekla bih, negativnu tendenciju: sredstva kojim raspolažu pojedine organizacije još su netransparentna. I to je razumljivo: deset godina moralo se kriti ako ste dobili neku donaciju da radite neki projekat jer vas je režim nazivao „stranim agentom“, „plaćenikom“, „izdajnikom“… Sada se moramo prilagoditi novim pravilima igre. A nova pravila su: transparentnost i odgovornost. Naš fond će objavljivati kome je i šta dao.
Verovatno vaš zahtev za transparentnost puteva novca neće dočekati sveopšte odobravanje…
Neki ljudi iz nevladinih organizacija, ali i državnih institucija nisu oduševljeni ovim pozivom na koordinaciju i ujedinjavanje fondova. Nekim ljudima ne odgovara da donatori koordiniraju: pokušavaju da dobiju sredstva iz različitih izvora, a da to zapravo prikriju od donatora.
Vi ste i do sada objavljivali dugačku listu svih projekata koje ste pomagali…
Do sada nismo išli u cifre. Jedva smo čekali trenutak kada ćemo moći da jednom godišnje objavimo svoj izveštaj u kome ćemo reći šta smo sve finansirali i koliko je to koštalo. Svi smo svesni koliko je ozbiljan i opasan fenomen korupcije. Obaveza donatora je da sve učini transparentnim, zbog primaoca, a bogami i zbog sebe. Prema tome, sve donacije će se znati, bez obzira da li smo prijatelji, veći ili manji. Uostalom, naši prijatelji su danas i na vlasti. Uzgred, ja im skidam kapu: svaka osoba koja ima snage da se kroz institucije hvata u koštac sa ogromnim problemima u ovoj, skoro do kraja upropaštenoj zemlji, zaslužuje svako poštovanje. Dakle, prijatelji su sada i na jednoj i na drugoj strani, ali kako mi ovde u Srbiji kažemo: „Ljubav za ljubav, a sir za pare!“ Dakle, kada su pare u pitanju, sve mora da bude transparentno, svakom znano šta se i kako radi. Ovo je novi početak!
Gospodin Soros je za poslednjih deset godina potrošio ovde više od 100 miliona dolara sa jednim jedinim ciljem – da Jugoslavija postane otvoreno društvo. I kada ga je nedavno poznati američki tv–voditelj Čarli Rouz upitao šta je njegov najveći uspeh on je odgovorio: Jugoslavija! Zašto Jugoslavija?
Zato što je izgledalo da ulaže ogromna sredstva u rupu bez dna. A onda se 5. oktobra pokazalo da ta rupa ima dno. Videlo se da je ulaganje u ono što je najčasnije i najborbenije u ovoj zemlji, u nezavisne medije, u nevladine organizacije, učinilo da se izgradi građanska svest, osećanje samopoštovanja, ljudi su počeli da se osećaju kao punopravni građani, da bi 5. oktobra ovaj narod imao snage da izvede demokratski prevrat. Tada su me mnogi strani novinari pitali: „A recite, da li se to desilo zbog para koje ste uložili?“ Odgovarala sam da to nije tačno: “ Ne znam da je i jedan jedini donator poslao radnicima Kolubare i jedan jedini dinar! A bez rudara Kolubare ne bismo imali 5. oktobar!“ Mi smo godinama ulagali u kulturne programe, humanitarne, medicinske, u medije, sve je to pomoglo da se i rudari Kolubare osećaju kao punopravni građani, da razumeju procese kroz koje ovo društvo prolazi i da se na kraju iščupaju iz kandži onog užasnog autoritarnog sistema.
Kod nas ljudi često imaju običaj da kažu: Ovo nije Afrika! Šta to znači?
Mi smo svi deo ljudskog roda. Ako je nama potrebna pomoć, potrebna je i Africi. Od kada traje ova naša balkanska kriza, a naročito posle Dejtona, afričke zemlje su gurnute u stranu i od njih se stalno traži da budu strpljive: trebalo je pomoći Bosni, pa Albaniji, Kosovu, sad Srbiji. Želela bih da ljudi znaju da kada ovde stigne neka donacija, da ta pomoć stiže zato što se veruje da ćemo brzo stati na noge i da ćemo i mi sutra biti među donatorima koji pomažu Africi. Ni po čemu mi nismo bolji od Afrike, osobito se nismo pokazali superiornijim za poslednjih deset godina, razorili smo sve što smo imali…
Znamo, sasvim dobro, s kim smo živeli. Znamo odlično ko je Teofil i znamo odlično šta je Teofil nama. A opet, posle svega, to ne možemo znati. Isuviše smo bili blizu, isuviše je veliki da bismo ga, odavde i sada, obuhvatili pogledom
Rekao sam mu, tada u “Imperijalu”, da sam dugo mislio kako je Teofil Pančić pseudonim. Ovoga jutra, prvog kojemu zora sviće bez Teofila, čini mi se da bi zapravo bilo bolje da je moglo tako i da se može živjeti bez tijela, samo u knjigama i u pozorišnim predstavama, u filmovima i stripovima, s Oljom i među prijateljima, u novinskim tekstovima, jer su s tijelom nailazili samo neki sumorni i žalosni problemi. Tijelo je stradavalo od onog što se zbivalo oko njega
U noći u kojoj pišem ove redove, onoj sa prvog martovskog četvrtka na petak, ostajem bez adrese iz naslova. Ponoć već je uveliko otkucala, nikoga odavno nema ni na trećem ni na četvrtom spratu Mišarske 12-14, samo noćni portir dole drema i pita se kad li će onaj kosmati ludak poći na počinak. A ja sam još tu jer ovi redovi samo tu mogu i moraju nastati, u poslednjem trenutku u kojem kuca već opako ranjeno, ali još živo srce moje Mišarske
Ponovo smo pod tiranijom ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i uznapredovalom pokondirenošću
Što duže traje studentska i narodna buna, to se više nameće pitanje da li će zahtevi postati „političkiji“ – recimo, prelazna vlada i pošteni izbori. Ali rastu i šanse za međusobice i zađevice, koje su siguran recept za kraj protesta
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
