Ožalošćena porodica

Mučnina neka, među radikalima u Areni, 25. februara, povodom devete godišnjice od odlaska Vojislava Šešelja u Hag. Usiljeno neko raspoloženje, kao kad teško bolesnog čoveka porodica teši zaleđenim osmehom, svi znaju da je beskorisno… „Jednog dana, jednog dana, ako bog da sreće, Drina Srbe, Drina Srbe, razdvajati neće“, podrhtava Beogradska arena. A Baja Mali Knindža odlično izgleda, uopšte nije omatorio. Kad je zapevao hit „Kad sam bio mali“, vriska! Cupka i Lidija Vukićević u bekstejdžu, inače konferansije na radikalskoj priredbi: „Kad sam bio mali, znao sam svoj pravac, oni bili katolici, a ja pravoslavac.“ I sve tako. „Čeka srpski narod sav da se vrati Vojislav“…

ŽELJE I REALNOST: Nije skup radikala bio samo prozivanje Haškog tribunala da „posle devet godina torture oslobodi Šešelja i vrati ga svom narodu, porodici, državi“, što je rekao potpredsednik SRS-a Zoran Krasić, a manje-više ponovili svi radikali koji su se peli na binu ali i predstavnici ruskog i srpskog Komiteta za odbranu Šešelja… Bio je to svojevrstan početak predizborne kampanje. Taman onako kako je to telefonom iz pritvorske jedinice poručio Šešelj iz Haga pre neku nedelju na radikalskoj krsnoj slavi Tri jerarha: „dva su cilja radikala: da pobede aktuelnu vlast i da politički unište radikalske otpadnike Nikolića i Vučića“. Šešelj traži nemoguće od svoje beogradske radikalske centrale, da osvoji maksimalno 120 poslaničkih mesta a minimalno 84 mandata „kako niko bez nas ne bi mogao da promeni Ustav i obriše preambulu u kojoj se pominje KiM“. U razgovoru za „Vreme“, posle mitinga u Areni, Dragan Todorović kaže da bi „onima koji bi promenili Ustav, to omogućilo da priznaju nezavisnost KiM“.

Nego, kakva je, realno, politička moć Vojislava Šešelja, devet godina posle pompeznog odlaska u Hag i bezmalo četiri godine otkako je dvojac Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić urušio radikale koje je, može se slobodno reći, Šešelj – politički osmislio? I kakva je to zla radikalska sudbina u kojoj stalno nekome, svesno ili ne, služe? Da li Miloševiću devedesetih, da li DS-u 2008, u razbucavanju samih sebe kada su pojeli jedinu opasnost po tzv. dosmanlije (šešeljizam, „DOS koji vlada u ovom ili onom agregatnom stanju od 2000. naovamo“, prim.aut.) što su bili stari radikali do osnivanja SNS-a, ili danas kad taj ostatak Šešeljevih radikala ponovo služi DS-u da koliko može okrnji naprednjačko biračko telo, jer su naprednjaci, tvrde radikali, po onoj „gori poturica od Turčina“, veće zlo po Srbiju od samih dosmanlija? I, na kraju, da li bi, da se danas vrati, vojvoda promenio značajnije lični opis političke scene Srbije?

Ima onih koji su ubeđeni da bi se Šešelj u Srbiji danas kretao kao slon u staklarskoj radnji. Drugi pak, među kojima je i jedan visoki funkcioner vladajuće koalicije koji ga odlično poznaje, tvrde da bi Šešelj, zahvaljujući svojoj neobičnoj inteligenciji i govorničkim sposobnostima, obrazovanju i umeću da se brzo snađe u novim okolnostima, lako „pohvatao konce“ i brzo nadoknadio odsustvo iz Srbije.

„Prvo, povratak Šešelja bi prvenstveno omogućio da SRS počne da funkcioniše kao stranka. SRS je trenutno samo ‘društvo za čuvanje mesta Šešelju’, odnosno ‘društvo za negovanje uspomene na Vojislava Šešelja’“, kaže u razgovoru za „Vreme“ sociolog prof. dr Slobodan Antonić. On pita: „Ko bi drugi mogao više da profitira od kraha petooktobarskog političkog projekta, od sloma politike ‘i EU i Kosovo’, kao i od duboke ekonomske krize, nego upravo radikali? Ali oni ostaju zacementirani na sedam-osam posto, umesto 20–25. Oni su, u situaciji koja je idealna za njih, kao stranka jednostavno podbacili. Ostavljaju utisak da nemaju inicijativu, nemaju političke odgovore, nemaju elementarnu ponudu kadrova i ideja. Kao da su se sveli na ‘ožalošćenu porodicu’. Nakon ‘izdaje’ Tome i Vučića, Šešelj je strogo pazio da neko drugi ne postane lider, pa je stranka postala konglomerat slabo popularnih političara, koji se svi gotovo bezglavo vrte oko središta sistema – to jest oko Šešelja.“

Čak i da se danas vrati, ozbiljno je bolestan i pitanje je da li bi mogao da nastavi političku borbu u Srbiji. To je realnost. Ne zna se ni kako bi bio okončan raskol radikala da se ranije vratio, da li bi šešeljevci izgubili 80 odsto svojih nekadašnjih birača i bili marginalizovani na političkoj sceni i da li bi i sa njim imali ulogu isključivo bukačke partije ovde, kaže politički analitičar Dejan Vuk Stanković. „Bez obzira na mnoge stvari koje bi mu se mogle zameriti“, dodaje Stanković, „Šešelj je nesumnjivo veliki govornik, ima instinkt za politiku i preživeo je mnogo. On je neko ko ume da se podigne kada padne. Posle promena oktobra 2000. nije politički potonuo. Ipak, veliko je pitanje kada će doći i u kakvom će stanju doći iz Haga. Ako se Srbija usidri ka EU, a još uvek je pitanje hoće li, pitanje je i koliko bi ta njegova radikalna anti-EU retorika imala neku snagu a koliko bi to bio samo deo nekog desničarskog folklora.“

PREČA POSLA: To što i posle 5. oktobra Šešelj nije potonuo valjalo bi da zahvali Slobodanu Miloševiću i DB-u, kažu upućeniji u Šešeljeve veze sa službom bezbednosti. Milošević je iz Haga 2002. poručio – glasajte za Šešelja a ne za SPS, a DB je i za vreme vlade Zorana Đinđića imao bolje kontakte sa vojvodom nego sa Vladom Srbije. Šešelj je, kažu upućeni, dobijao informacije iz Službe pre od Đinđića. Zato, oni koji ne veruju u politički talenat Vojislava Šešelja nego u okolnosti koje je on imao prilike da iskoristi, danas kažu da njegov politički opstanak ne bi bio moguć u Srbiji, čak i da je zdrav kao dren, zato što Milošević više nije živ, ali ni „službenici“ DB-a s kojima je sarađivao. „Teško je zamisliti da radikali mogu biti danas u Srbiji na vlasti, imajući u vidu pre svega uticaj zapadnih ambasadora na sastavljanje vlade. Potrebni su veliki preokreti, velika izborna iznenađenja da bi se sadašnji radikali našli, u bilo kojoj kombinaciji, na vlasti u Srbiji. Ja u to ne verujem“, kaže dr Antonić.

Cinični bi dodali da ipak uliva nadu prisustvo u Areni ministra Milutina Mrkonjića, koji je za jedne pozdravljen ovacijama, a za druge zvižducima. Potpisnik ovih redova garantuje da je bilo više ovacija, a Mrka je narod pozdravljao k’o Josip Broz svojevremeno. Zvižduci ili ne, Mrkonjićeva podrška radikalskom skupu dovela je do novih predizbornih ujedanja, pa je Čedomir Jovanović rekao da „Mrkonjić kompromituje vladu“, a Mrkonjić je njemu odbrusio da se čudi kako Jovanović već nije u zatvoru. Šta je ko kome rekao potpuno je neprepričljivo jer i jedni i drugi u predizbornoj žurbi iscrtavaju crvene linije koje su se u evroreformskoj retorici svih sa svima obrisale.

Važno da je Ivica Dačić uzeo u zaštitu Mrkonjića rekavši da je Mrkonjićeva podrška Šešelju lični stav i nema nikakve veze sa političkom saradnjom između SPS-a i SRS-a. Mada je priznao da se lično zalaže, zajedno sa SPS-om, da se Šešelju omogući da se brani sa slobode: „Nezabeležen je primer da je neko toliko godina u pritvoru, a da nema odluke.“ Zato Aleksandar Vučić, u kratkom razgovoru za „Vreme“, nije želeo da komentariše Šešeljevih devet godina u Hagu: „Imam preča posla.“ Pa je Dačić opet ubrao poen (cinici bi kazali, posebno kod demokrata) kao mudriji političar, jer, šta košta pokazati saosećanje prema bolesnom čoveku, pa makar to bio i tvoj politički otac koga želiš da se odrekneš. Vučić kaže da je čitao neke Šešeljeve knjige o sebi (Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić, Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić, Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić) i da „sem gluposti i mržnje nije ništa pronašao“.

Kako bilo, Šešelj je, iako devet godina izvan zemlje, na šestom mestu po popularnosti političara u Srbiji sa 5,9 odsto onih koji mu ukazuju poverenje, posle Nikolića, Tadića, Dačića, Koštunice i Ljajića. Njegova popularnost je tu negde, oko 90 odsto rejtinga koji imaju sami radikali. Za ovih devet godina u Hagu, zahvaljujući prenosima na Drugom programu RTS-a stekao je simpatizere i među onima koji su mu uvek bili oponenti, valjda zato što je ozbiljno kompromitovao Haški tribunal. „Šešelj je, sa ovih devet godina zatvora, jedini srpski političar koji se, barem za moje osećanje pravde, višestruko razdužio za grehe iz devedesetih. Zato njegovo dalje držanje u zatvoru doživljavam kao najobičnije sudsko zlostavljanje i obrazac nepravde“, kaže dr Slobodan Antonić.

PODELE I INVESTITORI: Šta je ostalo od Šešeljevih nekadašnjih birača, gde su se razbežali i jesu li pristalice SRS-a i SNS-a oni nekadašnji simpatizeri starih radikala? Antonić će reći da oni jesu potekli iz istog glasačkog korena, ali sada se već značajnije razlikuju. Jer, kada je reč o strahovima za budućnost, čak 87 odsto glasača SRS-a se boji da će njihov lični standard u narednih godinu dana biti gori, što je apsolutni rekord u čitavom biračkom telu (prosek je 43 odsto), tumači poslednje rezultate istraživanja časopisa „Nova srpska politička misao“ dr Slobodan Antonić. Tog straha je znatno manje, reći će on, kod glasača SNS-a (48 odsto) i po tome su birači SNS-a daleko bliži DSS-u (49 odsto). Isto je i po pitanju ulaska u EU. Birači SRS-a su najizrazitiji evroskeptici, pa se 86 odsto njih protivi ulasku u EU (prosek je 38 odsto): „Pristalice SNS-a su po svom evroskepticizmu (56 odsto) pak negde oko zastupljenosti evroskepticizma kod birača DSS-a (60 odsto). Uopšte, sada je biračko telo SNS-a sličnije DSS-u nego SRS-u, a pristaše SRS-a se po više aspekata izdvajaju u odnosu na glasače drugih stranaka. Oni su, po socijalnoj samopercepciji, najveći gubitnici tranzicije, društveno najviše deklasirani, najuplašeniji za svoju budućnost, najizrazitiji socijalni očajnici…“, objašnjava Antonić.

Nego, čini se da je raskol u starim radikalima nekako zanimljiviji ili bar drugačiji od drugih takvih koji su potresali političku scenu Srbije. Dejan Vuk Stanković će reći da kada je o radikalima reč, sa krajem jedinstvenog SRS-a izgubila se mogućnost da se polarizuje politička scena Srbije kao što je to bilo 2008. godine: „Izgubljena je mogućnost radikalnog polarisanja u smislu u kojem bi ta granica izazivala radikalniju podelu društva. Naprednjaci su u velikoj meri usvojili evroreformsku retoriku. Pitanje je kako bi se oni ponašali da su na vlasti, kako bi postupali, da li bi bili kopija DS-a samo sa nekim drugačijim opravdanjem svojih postupaka ili bi postupali drugačije.“ Vuk Stanković ipak ne veruje da bi bili drugačiji od ovih danas na vlasti, ali primećuje da su i dalje prilično neodređeni, osciliraju. Ili su, kaže on, kritični prema Demokratskoj stranci što nije uspešna u evropskim integracijama ili podsećaju na ono vreme jedinstvenih radikala.

Antonić je pak uveren da je raskol iz 2008. više posledica nezadovoljenih ličnih političkih ambicija nego što ima ozbiljne ideološke korene: „U njega su obilato investirali i stranci, ali i DS, u smislu resursa i medijske podrške ‘disidentima’ iz SNS-a. Trebalo je razbiti ili ‘evropeizovati’ najjaču opozicionu stranku u Srbiji. I taj cilj je besprekorno postignut. Da je Dačić ostao na Miloševićevom putu, verovatno bi i njegova stranka doživela istu sudbinu – da je pocepaju na ‘konzervativni’ i ‘evroreformski’ deo. Ti asistirani rascepi pre zahtevaju političko-policijsko nego sociološko objašnjenje.“

Izgleda da će i ovaj krug srpskih izbora proći bez Šešelja.

Vikiliks mi javlja, prvi deo

JUNACI NAJNOVIJE ŠEŠELJEVE KNJIGE: A. Vučić i T. Nikolić

Velika žuta knjiga u tvrdom povezu sa zelenim slovima „Vikiliks mi javlja, I deo“, sem korica nema ništa novo. Profesor dr Vojislav Šešelj potpisuje je kao 131. tom svojih sabranih dela a reč je o tri stotine i četrnaest tajnih depeša (uglavnom) američke ambasade u Beogradu, koje su objavljene na sajtu Vikiliks, a potom su ih mediji u Srbiji jesenas preveli ovdašnjem čitaocu (videti „Vreme“ br. 1079, 1080, 1081). Razume se, ne sve, nego šta je kome izgledalo zanimljivo i važno a ticalo se aktuelnih srpskih političara. E sad, u predgovoru izdanja SRS-a koji potpisuje Ratko Ličina stoji da ova knjiga depeša „potvrđuje sve o čemu je proročanski govorio prof. dr Vojislav Šešelj“ u vezi sa „otimanjem Kosova i Metohije i sprečavanjem jedine patriotske opcije – Srpske radikalne stranke – da dođe na vlast“ a „takođe razobličuje izdaju novih američkih favorita, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića“.

Tu je i 80 strana dug pogovor knjige s naslovom „Psihološki profili Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića“, koji zajedno sa predgovorom, neupućenog i pomalo nervoznog čitaoca koji nema mnogo vremena da se bakće američkim pisanijima „tamo nekih“ otpravnika poslova i ostalih službenika, mogu navesti na zaključak da su glavni junaci Vikiliksa – Nikolić i Vučić. Da nije sve baš tako, pažljiv čitalac depeša objavljenih u Šešeljevom „Vikiliksu“ od juna 2000. do februara 2010. lako može da utvrdi jer su Šešelj, Vučić i Toma samo jedan mali segment ovdašnjih političkih igara šibicarenja i zujalica koje se igraju do iznemoglosti, a vredni službenici američke ambasade samo revnosno beleže rezultate, ponekad i sami uvučeni u igru. Čitaocu Šešeljevog izbora Vikiliksovih depeša nude se izveštaji o Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu, „u kojima se jasno vidi instrumentalizacija ovog suda od strane američkih diplomata – pritisci, nedozvoljeni kontakti i razmena poverljivih informacija“, piše Ličina. Iz svega navedenog i prelistanog, ne možete se oteti utisku da je razlog što ova knjiga izlazi u predvečerje predizbornog srpskog rata jedna jedina rečenica na 1056. str. knjige od celih 1096: „Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić pokušali su zajedno sa Tadićem, Đilasom, Miškovićem, Bekom, američkim i britanskim ambasadorom da razbiju Srpsku radikalnu stranku kako bi dobili mogućnost da se ponude Demokratskoj stranci kao marionetski koalicioni partner“, pišu u pogovoru dr Milutin Nikolajević i dr Todor Trifković, u ime „ekspertskog tima SRS-a koji je iz svih uglova sagledao psihološke profile“ dvojice radikalskih „otpadnika“.

U stvari, ekspertski tim se vrlo malo oslanja na depeše, tek nekoliko njih (od kojih su neke, da budemo pošteni, loše citirane), a najviše na medijski materijal (domaći i regionalni), izjave i govore dvojice lidera naprednjaka. Ipak, i pored naoko zanimljivih međunaslova iz pogovora „Poreklo Vučićeve narcisoidnosti“, „Nikolićev kompleks večitog drugog“, „Nepismeni prevarant kupio diplomu“, „Poslušnici glume opoziciju“ i drugih… možda ne bi bilo loše uočiti šta je to što dvojicu prvih naprednjaka može opterećivati u američkim depešama koje objavljuju radikali? Pa, reklo bi se, ne više od ostalih srpskih političara koji se u depešama uglavnom opanjkavaju i omalovažavaju svoje političke protivnike u diplomatskim i drugim „službeničkim krugovima“.

„Ponosan sam na američke depeše u kojima se spominje moje ime. Nisam rekao ni uradio ništa čega bih se stideo. Govorio sam samo da Jadranka Šešelj vodi SRS i da je Amerika velika sila. Šta je u tome netačno?“, pita za „Vreme“ Aleksandar Vučić.

U depeši 08BELGRADE1072 od 16. oktobra 2008. godine, komentarišući formiranje Srpske napredne stranke, Kameron Manter, tadašnji američki ambasador u Srbiji, piše: „Takođe postoje naznake da SNS dobija finansijske resurse za podršku stranci. Jedan dobro obavešten novinar govori da srpski tajkuni Miroslav Mišković i Beko finansiraju SNS. Drugi posmatrači i diplomatski kontakti navode da Nikolić dobija pare od francuskih donatora i da trenutno pregovara sa jednom od nemačkih stranačkih fondacija oko paketa pomoći.“

Vučić, međutim, na pitanje „Vremena“ o finansijerima SNS-a, odgovara: „To su gluposti. Mišković i Beko nisu za našu stranku dali ni jedan jedini dinar. To, za razliku od vas (redakcije nedeljnika „Vreme“, prim.aut.), mogu mirno da kažem.“

O napadima Šešeljevih radikala na Tomislava Nikolića, Manter, u istoj depeši, dalje piše: „Poslanici SRS-a su se uhvatili za izveštaje u medijima o Nikolićevom sastanku sa ambasadorom kako bi sve pristalice Nikolića opisali kao ‘Manterove svedoke’. Ambasador se sastao sa Nikolićem – na Nikolićev zahtev – da rasprave planove o kreiranju moderne evropske stranke desnog centra.“ Napisao Manter, da posle ne bude kako „Vašington razbija SRS da bi napravio marionetsku SNS“.

U depeši 08BELGRADE1108 od 24. oktobra 2008 zanimljiva je epizoda o Luki Karadžiću, bratu Radovana Karadžića. Naime, Manter piše: „Vučić je kontaktu iz ambasade rekao da je SRS poslala Luku Karadžića, da upadne na kongres (osnivački SNS, prim.aut.) i slika se sa vođama SNS-a. Stojeći odmah iza Karadžića u liniji za prijeme, otpravnik je video Vučića kako lagano odguruje Karadžića dok je on pokušavao da ga poljubi. Tokom kongresa, Karadžić se glasno bunio u razgovoru sa onima koji su sedeli oko njega, zbog toga što Nikolić i Vučić nisu hteli da pomenu njegovog brata koji je u MKSJ.“ Manter u zaključku ledeno komentariše da će to koliko zapravo SNS pokušava da promeni dlaku ostati otvoreno pitanje dok se ne iznese program stranke, „što naši kontakti kažu da će biti za mesec dana“, i usput zajedljivo komentariše da je Nikolić sve do osnivačkog kongresa „odbijao da govori sa strancima na engleskom“, štaviše, „nikada nije javno priznao da govori engleski“.

Kad smo kod Nikolićevih veština i obrazovanja, „ekspertski tim SRS-a“, kako bi potvrdio stare glasine o sticanju Nikolićeve diplome master ekonomije, poziva se direktno na Ambasadu SAD u Beogradu i kaže: „Neuspeli pučista Tomislav Nikolić kupio je diplomu fakulteta, tvrde u Ambasadi SAD.“ Eksperti SRS-a još dodaju da su, „pozivajući se na svoje izvore u Srbiji, američke diplomate obavestile šefove u Vašingtonu o Nikolićevom obrazovanju i intelektu: Nikolić je kupio diplomu više škole i on je funkcionalno nepismen.“ A ko su izvori iz Srbije? E, to stoji u depeši na strani 555 ove knjige. U depeši 08BELGRADE111 od 29. januara 2008. koju ponovo potpisuje Kameron Manter, a Dženifer Braš, zamenik šefa misije, je izvor informacija, ni Brašova ni Manter ne tvrde da je Nikolić „funkcionalno nepismen“. Nego Kraljevčani s kojima je razgovarala Dženifer Braš. Naime, Dženifer Braš je 26. i 27. januara 2008. pred predsedničke izbore u Srbiji bila u poseti Kraljevu, gde je 34 godine pre živela kao „student u razmeni“. Tamo je zatekla „svoju tipičnu srpsku porodicu naelektrisanu zbog predsedničkih izbora i traumatizovanu zbog pomisli na povratak u devedesete pod radikalskom vlašću“. Elem, njeni domaćini, ta „tipična srpska porodica“, reč po reč, onako, uz iće i piće, ogovarali su joj Nikolića, kukajući što je Kraljevo listom za njega. I tad su joj kazali da je taj šešeljevac „kupio diplomu više škole, da je funkcionalno nepismen i da zna pravilno da koristi samo četiri od sedam padeža u srpskom jeziku“. Radikalima je sve ovo dobro poslužilo, razume se, kao jedan od dokaza za zaključak na kraju knjige: „Možda su upravo Nikolićevo (ne)obrazovanje i slab intelekt bili ključne ‘vrline’ zbog kojih su SAD poželele da ga regrutuju u redove svojih saradnika.“

Zato i citiraju delove teksta iz hrvatskog „Jutarnjeg lista“ (2. april 2011) s naslovom „Šešeljevac Nikolić će prema nama biti mekši od liberala Tadića“ u kojem stoji i ovo: „Zapadni diplomati smatraju da će Nikolić napraviti ono što Tadić nije. Tadić je sebi kao demokrat mogao dopustiti višak patriotizma. A Nikolić će, procjenjuju analitičari, sve učiniti da ga se ne percipira kao bivšeg šešeljevca. (…) Bivši radikal Tomislav Nikolić je postao poželjan gost diplomatskih krugova u Beogradu – pa ga sada Štefan File, povjerenik Europske unije za proširenje, kada dolazi u srbijansku prijestolnicu više ne zaobilazi u velikom luku, nego ga službeno prima i u Briselu.“

Psihološke analize koje radikali objavljuju mogu samo koristiti DS-u u predizbornoj kampanji, da okrnje tu i tamo biračko telo naprednjaka i pripomognu DS-u da povrati ugled koji su u Briselu i Vašingtonu imali pre raskola u starim radikalima. Šešeljevci bi, onako dosledni, mogli misliti i o tome. Mada ih i nije briga, njima je jedini cilj da „unište izdajnike“, a s „dosmanlijama“ će već lako.

OVACIJE: Milutin Mrkonjić