O poslu, Surčinu, Đinđiću, Pavkoviću, Čedi Jovanoviću, Ljubiši i Ljiljani Buhi i potrebi da ga poštede afera

„Zar verujete da bi sve ovo radio kriminalac“, kaže za „Vreme“ Dragoljub Marković, vlasnik Krmivo produkta, dok stoji ispred mašine po imenu ekstruder oko koje se širi oblak sitnih čestica brašna. Istu rečenicu će ponoviti ispred ogromne hale sa 300.000 kokošaka, linije za pakovanje jaja, silosa, skladišta stočne hrane iz koga izlazi deset šlepera dnevno, aparata za mikrobiološko ispitivanje za koji kaže da je jedini na Balkanu, ergele sa šezdeset konja od kojih je trideset grla njegovo… I to nije sve: riječ je samo o dijelu od šezdeset objekata Krmivo produkta.

„Zar bi sve ovo radio kriminalac“, ponavlja dok objašnjava kako je sam od američke opreme konstruirao hale za kokoške, dizajnirao kompjuterski softver za upravljanje…

„Dvadeset godina obilazim najkvalitetnije poljoprivredne sajmove“, kaže Marković.

Posao sa farmom započeo je njegov otac. Sam Marković je u ranoj mladosti radio – od pet sati ujutro pa dokle treba. Otac se povukao 1985; danas Krmivo produkt, između ostalog, ima 650.000 koka nosilja u kavezima, 650.000 na podu, vrijednost svake je 240 dinara, pa neka računa tko voli.

Dragoljub Marković je više nego ponosan dok objašnjava kako što radi na farmi kokošaka i u pogonima za proizvodnju stočne hrane: energično pokazuje, govori živo i brzo, laiku teško za praćenje, sve navodeći zbog čega je upravo to uspješno i konkurentno.

„Ovde nema skladišta“, kaže na liniji za sortiranje i pakovanje, „svako jaje je za dva sata u C marketu.“ Otkud baš to? „Ja radim sa C marketom od 1997, Zoran Đinđić tada nije bio premijer i satima sam čekao u predsoblju da me primi generalni direktor Slobodan Radulović. Stvar je prosta: C marketu je trebalo 100.000 jaja dnevno, a ja sam im to mogao obezbediti sa jednog mesta. U protivnom, morali bi da ih skupljaju od raznih proizvođača po Srbiji… Zar verujete da nisam u stanju da otvorim račun u Cirihu ili na Bahamima. Ja sam jedan od najvećih poreznih obveznika, sav moj kapital je ovde. Ova zemlja je idealna za profit.“

Ipak, razgovor sa Markovićem mora početi od kriminala. Kaže da ga je veoma pogodilo to što je predsjednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica u TV duelu sa potpredsjednikom savezne vlade Miroljubom Labusom pominjao „surčinska jaja“: „Svaki predsednik, SAD ili Gane svejedno, ceni i štiti privrednike i poreske obveznike.“ I, uopće, smeta mu spominjanje njega i njegove firme u nekom kriminalnom kontekstu: „Radim sa mnogo partnera u Evropi i nije mi svejedno kako ti ljudi reaguju kada čuju da se nipodaštava moj rad. Zato sam se odlučio na kampanju demistifikacije.“

„VREME„: Kako objašnjavate da vas pominju kao „mozak“ takozvanog surčinskog klana?

MARKOVIĆ: To je počelo pre šest meseci. Surčinski klan ne postoji i nikad nije ni postojao. Ako ima indicija da postoje dvojica sa Voždovca koji se bave kriminalom, da li ćete da govorite o voždovačkom klanu?

Govori se o voždovačkom klanu…

Dobro. Ako postoji surčinski klan, ko su ti ljudi?

Postoji „bijela knjiga“ MUP–a Srbije „Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom„. U njoj su pobrojani neki ljudi kao što su Ljubiša Buha Čume, pokojni Zoran Šijan, Zvonko Plećić Pleća i neki drugi.

Ja ne znam da postoji u Surčinu to što se naziva organizovanim kriminalom. Uostalom, pitajte te ljude. Apsurdno je da ljudi pitaju mene. Ako se na Dedinju pojave indicije da tamo postoji neki klan, da li će neko ići da pita Bogoljuba Karića?

Ipak, poznajete neke od tih ljudi iz Surčina.

Sa Plećom sam išao u osnovnu školu, Šijana sam poznavao… Surčin je malo mesto, gde se svi međusobno poznaju. Kada smo išli u školu, niko se nije bavio kriminalom. Kada sam se posvetio fakultetu i kasnije svom poslu, nisam ni znao čime se oni bave.

U pismima „Nacionalu“ Ljiljana Buha, supruga Ljubiše Buhe, piše da je od vas tražila zaštitu, ali da ste joj vi to odbili…

Ljiljana Buha nije dolazila kod mene. Istina je da me je zvala telefonom i tražila da joj pomognem, ali nije rekla kakvom vrstom pomoći. Znao sam da ima komplikovanu porodičnu situaciju. Tražila je zaštitu – na bilo koji način, ali ništa konkretno. Osetio sam da je ogorčena i tada mi je, a to je bilo pre pet meseci, rekla da namerava da ocrni svog muža. Rekao sam joj: „Imaš svoju decu, svoj život, zašto ga miniraš u inat da bi neko bio uhapšen, to su vaši porodični problemi i nemoj više da me zoveš.“ I više me nije zvala. Posle sam pročitao da je napisala da hoće da je ubiju.

Kako procjenjujete autentičnost njenih pisama? Piše li ih sama ili joj netko pomaže?

Ja ne poznajem Ljiljanu Buhu tako dobro da bih to mogao da procenim.

Zar Ljubiša Buha nije kum vašem sinu?

Ja sa Ljiljanom Buhom nisam imao takav odnos da bih kasnije mogao da prepoznam njen stil. Primećujem da u tim pismima ima mnogo politizacije. U vreme dok smo se družili Ljiljana nikad, ama baš nikad, nije rekla ni jednu jedinu rečenicu koja bi imala veze sa politikom. Ne znam šta se to s njom desilo? Meni je žao zbog njihove porodične tragedije, kao bilo čije. Osećam to kao što bi svi normalni ljudi osećali.

Kakav je vaš odnos sa Ljubišom Buhom?

Ljubiša Buha je išao u isto odeljenje sa mojom sestrom, koja danas radi u Norveškoj kao doktor medicinskih nauka. U Surčinu, u osnovnoj školi, bilo je u jednoj generaciji između sto i sto pedeset đaka. Normalno je da se svi poznaju. Rekao sam da sam sa Plećićem išao u odeljenje; posle se deset godina nismo videli. Posle tih deset godina zvao me je da dođem u restoran koji je upravo tada otvorio. Odem tamo – što da ne – zvao me je drug iz škole.

Prema nekim neformalnim izvorima, sam Buha je pričao da je na njega sedamnaest puta pucano?

Prvi put čujem! Verujem da je na Buhu prvi put pucano pre nekoliko meseci.

Ali, o Buhi se svašta govorilo…

Čuo sam kada su počeli sukobi u staroj Jugoslaviji da se Buha bavi ilegalnom trgovinom automobila. Meni nije logično da se Buha pita čime se bavi Dragoljub Marković, tako da nije logično ni da se ja pitam čime se on bavi. Prosto – ne znam. Možda je Ljubiša bio upleten u nešto. Ne znam. Kako neko može reći da možeš biti povezan sa nečim što se priča.

Pitao sam jednom Ljubišu da li je istina to što se priča da se bavi ilegalnom trgovinom automobilima. Viđali smo se jednom mesečno – zdravo, kako si, kako posao, šta ima novo. Znam da se bavio preradom drveta. Posle je otvorio lokale – apoteka, sportska oprema, elektromaterijal, auto-praonica, trgovina prehrambenim proizvodima….

Dakle, pitam ga ja da li se bavi ilegalnom trgovinom automobilima. „Pobogu, čoveče, zašto bih ja to radio“, kaže. Moj odnos sa Buhom nije bio takav da bi on ili ja znali šta ko radi. Uostalom, smatram da je nepristojno gledati u tuđi tanjir.

U svakom slučaju, sada ste u centru pažnje…

Za mene je javnost saznala kada je Šešelj počeo da me napada. On sada laže kada kaže da nije istina da mi je dao medalju i povelju počasnog građanina Zemuna. Sve je počelo 1997, kada mi je zazvonio mobilni telefon na Floridi. „Dobro, bre, Markoviću, u Americi da te tražim“, kaže i obavesti me da ću postati počasni građanin Zemuna. Kažem da u samom Zemunu ima mnogo ljudi koji su to zaslužili pre mene, pa mu nabrojim lekare, arhitekte… U redu je, kaže, ali ti priznanje zaslužuješ zbog svog rada i svog životnog dela. Dobro, kažem. Odem u opštinu Zemun. Šešelj mi lično okači lentu, desetak ljudi, foto-reporteri…

Zbog čega sve to?

Šešelj je tada obilazio zemunsku opštinu, video šta ima u Krmivo produktu i bio je fasciniran – te 1997. nisam bio prisutan u javnosti i zaista verujem da je u pitanju bio moj lični rad.

A onda se sve promijenilo…

Jednog dana napadne me u parlamentu. Zapanjim se. Nazovem ga i pitam zašto – bio si kod mene danima u kancelariji. „Ja ću uništiti Zorana Đinđića“, kaže „to je moj cilj. Kad uništim tebe, biće mi lakše, za jednu stepenicu da uništim njega“.

Tada mi padne na pamet da je Šešelj, kada je u Surčinu bila inicijativa da se izdvoji iz opštine Zemun u posebnu opštinu, izjavio da to hoće grupa kriminalaca na čijem čelu je Dragoljub Marković. Odem tada kod njega da se razjasnimo, kažem da sam najveći porezni obveznik u opštini, prisutan je bio i Toma Nikolić, on kaže da to nije izjavio već da su to novinari izmislili. Ipak, mislim da su to bile njegove reči.

Pomenuli ste da je Šešelj bio kod vas u kancelariji danima. O čemu ste razgovarali?

Zanimalo ga je kako poslujem, način na koji radim, stanje u poljoprivredi – ništa posebno. Jednom sam bio na aukciji slika opštine Zemun isključivo zato što je sav prihod išao deci koja su ostala bez roditelja u ratovima u bivšoj Jugoslaviji.

Da li je Šešelj ikad od vas tražio pare?

Pre nekih šest meseci zvala me je neka gospođa iz Srpske radikalne stranke i rekla mi da ako kupim sabrana dela Vojislava Šešelja, oni će zauzvrat prestati da me blate. Rekao sam im da su isuviše zla učinili mojoj porodici upravo tim blaćenjem i da nikad više ništa ne želim da imam s njima. „E sada ćete videti šta ćemo da vam radimo“, rekla je. Ovo je neka vrsta reketa. Zar nije isto kada ti neko preti „Zapaliću ti radnju“ ili „Blatiću te u parlamentu“ ako mi ne platiš?

Da li ste ikad Šešelju dali neke pare?

Još pre, kada je bio potpredsednik vlade, poslao mi je pun gepek knjiga. Lično ih je dovezao njegov telohranitelj Pane. Platili smo mu ih – 20.000 dinara – i to je bilo sve.

O vama se govori da ste jedan od finansijera Demokratske stranke?

Ne postoji finansijer Demokratske stranke kao ni Surčinski klan.

Pitali ste zašto bi jedan industrijalac kao vi bio prisutan u javnosti. Međutim, mnoge javne ličnosti su vaši prijatelji ili poznanici. Kako ste upoznali generala Nebojšu Pavkovića?

Srbija je puna mistifikacija. Negde u aprilu 2001. nazove me general Pavković. Hoće da se upoznamo, zove me na večeru. Odem, razgovaramo, pomislim – jedan potpuno normalan čovek. Kaže mi: „Vidiš, komplikovan je život kada ste javna ličnost. Obožavam konje. Šta mislite šta bi ljudi rekli kada bih ja imao trkačkog konja.“ Prezirem takav način razmišljanja. Zašto ne bi imao konja? Ja ih imam trideset. Poklonim generalu Pavkoviću jedno ždrebe – od moje kobile i mog pastuva. Tržišna vrednost oko hiljadu evra. On sada ide na trke, gleda ih sa sinom, navija, uživa. Ima li tu nekakve zloupotrebe? Ima li tu išta loše?

Rekli ste u intervjuu za Radio B92 da od poznanstva sa premijerom Zoranom Đinđićem imate samo glavobolje?

Tačno i to sve vreme od kada se poznajemo. Na primer, za vreme građanskog protesta 1996/97. kada su demonstranti RTS i Politiku gađali jajima, ovde mi je upadala policija sa automatskim puškama u kancelariju. Tvrdili su da im besplatno dajem jaja. Pa koja bi to firma radila? Da sam to radio, propao bih načisto. Posle je Zoran postao premijer, a Šešelj krenuo sa izmišljotinama o meni. Neke druge stranke – kao DSS – takođe. Požalim se Zoranu. Kaže mi – e da znaš da si i ti meni postao jedan od ozbiljnijih tegova.

Kakva je priroda vašeg odnosa sa Đinđićem?

Zoran i ja smo prijatelji petnaest godina. Krstio je mog sina. On zna šta ja radim, čime se bavim, globalni obim posla. Tu se sve i završava. Nikad nije bio protiv mene, nema osnova.

Zorana sam upoznao kada sam pročitao njegove članke u „Književnoj reči“. Fascinirali su me, hteo sam da ga upoznam i tako smo se upoznali i počeli da se družimo. Nikad nisam imao upliva na njegovu politiku. Ništa o tom zapravo i ne znam. Na primer o reorganizciji Demokratske stranke kada je postao predsednik posle Dragoljuba Mićunovića saznao sam kada i svi ostali.

Teško je da se poveruje da je moguće da sa Đinđićem ne razgovarate o politici?

Naravno da razgovaramo. Međutim, ne pričamo nikad o dnevnoj politici, već o onome šta bi i kakva bi Srbija trebalo da bude. Ja sam industrijalac i isto tako sa Zoranom ne pričam o ceni kukuruza i sličnim stvarima iz mog posla.

Na primer, išli smo sa porodicama na skijanje; učio sam ga da skija. Nikad za to vreme mi nije rekao da će se videti sa ovim ili onim stranim državnikom niti sam ja njemu rekao išta što je vezano sa mojim poslom.

Ali zar vas premijer nikad nije nameravao uključiti u svoj tim?

Nudio mi je – da budem iskren – ne otvoreno, nego više u aluzijama da okupim ljude u Surčinu radi formiranja Odbora DS. Ja nikad nisam nikog okupljao ni za DS ili za bilo koga drugog. Moje preduzeće mora biti nezavisno od političkih promena: postoji četrdeset godina i mora da postoji i dalje, a ko zna ko će biti na vlasti za deset godina.

Zar niste trebali biti Đinđićev savjetnik za poljoprivredu?

Kaže mi Zoran – kome sam godinama dosađivao pričama sa poljoprivredom – posle 5. oktobra, sad imaš šansu da pomogneš. Važi, kažem, biću ti savetnik. Međutim, kaže on, ima mnogo ljudi u DS-u koji bi to hteli; učlani se. Učlanim se u novembru 2000. Dva puta sam učestvovao na sednicama gde se pričalo o poljoprivredi. Ukazivao sam na problem dispariteta cena pšenice i kukuruza. Međutim, posle su krenule priče da ja to radim kako bi moje preduzeće imalo korist. Ništa takvo mi nije palo na pamet. Obojica, Zoran i ja, ubrzo smo odustali od svega. Ni meni ni njemu to nije bilo potrebno.

Niste samo prijatelj sa Zoranom Đinđićem već i sa Čedomirom Jovanovićem, šefom poslaničke grupe DOS–a i potpredsjednikom DS–a.

Čedomira sam upoznao na ulici za vreme protesta 1996, kada je bio lider studentskog protesta. Fascinirao me je, i ne samo mene. Prišao sam mu i pitao ga da li mu šta treba. Odgovorio je sa „ništa, hvala“. Na isti način sam upoznao i Đorđa Balaševića – prišao sam mu posle nekog koncerta. Posle je Čedomir ušao u DS, postao prijatelj sa Zoranom, počeli smo se viđati i sprijateljili se. Čedomir se kasnije zaljubio u konje, počeo da dolazi na trke, zna imena grla, navija. Ima li tu nešto loše? I ja sam nekad tako išao u Ljubičevo. Priče da sam mu ja poklonio konja, Stereo Densera koji je inače u Šapcu, izmišljotine su radikala i nekih drugih stranaka. U pozadini svega su napadi na Čedomira i DOS.

Želim na kraju da kažem da verujem u ovu državu i zato je sav moj kapital u njoj. Tema „Surčinski klan“ se izmišlja radi jeftinog senzacionalizma, što ruši novinarstvo, i radi podizanja tiraža s ciljem da se oblate normalni građani Srbije među kojima sam i ja.