U ovom trenutku nacionalni stadion za pet-šest utakmica reprezentacije godišnje, plus finale kupa, niti je neophodan, niti je investicija, niti može doprineti vraćanju “večitog derbija” u sportske okvire
32-Mrdjen_01…
Nadam se da nije u pitanju ona verzija Alchajmera, po kojoj bolje pamtimo događaje od pre nekoliko decenija nego nešto što se zbilo ovog meseca. U svakom slučaju, moj tekst objavljen u prošlom broju “Vremena” pod naslovom “Dug je put do derbija” sadrži jednu grešku takve prirode, pa još na dva mesta.
Uz izvinjenje čitaocima što sam napisao da je skandalozna peta utakmica finala regionalne košarkaške lige odigrana u nepostojeći ponedeljak 6. aprila 2022. godine (tačan datum je ponedeljak 6. jun, a šesti dan aprila je, by the way, bio sreda), mogu da ponudim ličnu odbranu da je reč o podsvesnoj reakciji na ružne slike sa zakucavanja najnovijeg eksera u kovčeg “večitog derbija”. Kao da je već sama pomisao na urušavanje institucija (države, košarke, sportskog rivalstva…) pod naletima besmislenih ostrašćenosti i ogoljenih materijalnih interesa tražila datum koji, istorijski gledano, ima baš takve konotacije.
Kad sam se već javio da koliko-toliko ispeglam sopstvenu bruku, molio bih i za priliku za neku vrstu “odjeka i reagovanja” na prethodni tekst. Nekoliko mojih prijatelja zamerilo mi je što nisam pomenuo i činjenicu da je i megalomanska ideja o izgradnji “nacionalnog stadiona”, osim kao još jedna prilika za sva moguća ugrađivanja, direktna posledica činjenice da više nemamo normalan “večiti derbi”, zbog čega veoma trpi i fudbalska reprezentacija Srbije.
Kada igra državni tim, već nekoliko godina “delije” neće na Stadion JNA, a “grobari” u “rupu”, pa kad se tome doda i aktuelni sukob ovih prvih sa selektorom Draganom Stojkovićem, dolazimo do apsurdne situacije da Dušana Tadića, Aleksandra Mitrovića i drugare više navijača gleda kada negde gostuju, nego u srpskoj prestonici. Donekle je opravdanje da su te utakmice prilika za mahanje zastavama sve brojnijih “naših ljudi po belom svetu”, tim pre što i njihov sve masovniji odlazak ima direktne veze sa vladajućom logikom izgradnje radi izgradnje. Pardon, ugradnje…
Zbog svega toga, nacionalni stadion za pet-šest utakmica reprezentacije godišnje, plus finale kupa, niti je neophodan, niti je investicija, niti može doprineti vraćanju “večitog derbija” u sportske okvire. Ne samo u ovom trenutku, već za još duži niz godina, tim pre što se od početnih 150 miliona evra pre četiri godine već došlo do sume od oko pola milijarde evra.
Ekonomista Libeka Mihailo Gajić nedavno je izneo stav da kod ovakvog projekta sasvim izvesno neće biti isplativosti, niti je on ekonomski motivisan. “Kod železnice, gasovoda, puta, pokreće se ekonomska aktivnost, za preduzeća se smanjuju troškovi transporta, povećava se produktivnost, širi se proizvodnja. Ovo nema nikakav ekonomski uticaj na ostatak privrede i deluje mi kao dizanje spomenika za života”, kaže Gajić.
Zanimljivo gledište na temu “večitog derbija” izneo je moj prijatelj dr Miroljub Stojković, koga sam citirao u tekstu za koji sad pišem “ispravku”. On smatra, a to je i javno govorio tokom devedesetih godina prošlog veka i sukcesivnog raspada prethodnih zajedničkih država, da su Crvena zvezda i Partizan, kao sportska društva, a posebno njihovi fudbalski pogoni, odigrali svoju istorijsku ulogu i da bi njihovo rasformiranje bilo bezbolnije nego ovo održavanje u vakuumu nerešenih statusnih, organizacionih, imovinskih, finansijskih i, u krajnjoj liniji, moralnih pitanja.
Autor je redovni kolumnista portala nova.rs i novina “Nova”, svojevremeno vlasnik članske karte broj 000001 Udruženja sportskih novinara Beograda
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Svako ko proda glas, postaje kmet na Vučićevoj latifundiji. Svako ko ćuti na kapuljaško nasilje, pristaje i na pravo prve bračne noći naprednjačkih velmoža. Možemo i moramo bolje od toga
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
