Nevidljiva balkanska ruta

Nakon što je 9. marta ove godine političkom odlukom zemalja Evropske unije i država nastalih raspadom Jugoslavije zatvorena zvanična balkanska izbeglička ruta, najveći migratorni pravac ka EU se vratio na stanje pre leta 2015. godine. To znači da izbeglice i dalje putuju, ali koristeći usluge krijumčara ljudima. Prema podacima

UNHCR-a, od januara do početka jula ove godine broj izbeglica i migranata koji su prešli u Grčku i Italiju je preko 200.000: u Italiju je stiglo 70.808, u Grčku 158.398. U centru Beograda, kao i na severnim granicama Srbije, ponovo se mogu videti improvizovani kampovi sa stotinama ljudi koji čekaju priliku da pređu mađarsku granicu, a zatim da nastave svoje putovanje ka Zapadnoj i Severnoj Evropi.

Podsećanja radi, u periodu od juna 2015. do početka marta 2016. balkanska izbeglička ruta je bila, na neki način, legalizovana. Oko 650.000 ljudi, uglavnom iz Sirije, Avganistana i Iraka, prelazeći čamcima Egejsko more između Turske i Grčke stizali su na ostrva odakle su ih grčki trajekti odvozili u Atinu. Nakon toga su organizovanim prevozom, autobusima ili vozovima, dolazili na sever Grčke, potom u Makedoniju, Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Neki su već u Austriji podnosili zahteve za azil, dok je većina odlazila u Nemačku ili Skandinavske zemlje. Taj period se uzima za najprometniji u aktuelnim migracijama. Nakon što su najtraženije zemlje destinacije (zemlje u koje izbeglice žele da stignu) shvatile da su primile dovoljno izbeglica, kontrole na granicama su pooštravane sve do zatvaranja, pomenutog 9. marta.

U narednom periodu, u problemu su se našle desetine hiljada onih koje je zatvaranje balkanske rute zateklo u kampovima, pred granicama i međugraničnim prostorima. Tada je najveći kamp koji su formirale izbeglice bio u selu Idomeni na severu Grčke. Vremenom je uz pomoć grčke policije Idomeni raseljen, broj prelazaka granica je smanjen, ali ne i prekinut. Balkanska ruta i dalje funkcioniše, samo je manje vidljiva.

foto: m. milenković

„Prema procenama UNHCR-a, u Srbiji je nakon 9. marta ostalo oko 2000 izbeglica i migranata. Taj broj se narednih sedmica smanjivao i u maju pao na 900. Proteklih nedelja opet primećujemo porast, tako da prema našim procenama, trenutno na različitim punktovima u zemlji boravi oko 2000 osoba“, kažu za „Vreme“ u UNHCR.

BEOGRADSKO ČVORIŠTE: U Srbiju dnevno stiže nekoliko stotina izbeglica, najčešće iz Sirije, Avganistana, Iraka i Pakistana i njihov broj se povećava. Najviše ih dolazi preko Makedonije. Jedan deo njih svraća u izbeglički kamp u Preševu gde se zadržavaju taman koliko je potrebno da dobiju odgovarajuća dokumenta, a zatim nastavljaju put ka Beogradu. Putuju plaćajući taksiste, krijumčare ili koristeći redovne autobuske linije.

Oko 80 izbeglica dnevno stiže iz Bugarske. I oni putuju koristeći krijumčarske kanale, pa smo tako 29. juna u novinama čitali da su pripadnici MUP-a Zaječar zaustavili kombi u kome su bili nagurani Avganistanci i Pakistanci. Troje osoba iz Srbije je pritvoreno zbog sumnje da su izvršili krivično delo neovlašćenog prelaza državne granice i krijumčarenje ljudi, a takve vesti postaju skoro svakodnevne.

Izbeglice se u Beogradu i dalje okupljaju na čvorištu saobraćaja i informacija, u parkovima kod dolaznih perona autobuske stanice i ispred Ekonomskog fakulteta. U blizini se nalaze i Infocentar i Miksalište, mesta na kojima izbeglice mogu dobiti svu potrebnu pomoć i informacije. Međutim, situacija nije sjajna.

NA RADOST KRIJUMČARA I LOPOVA: Igor Mitrović iz humanitarne organizacije ADRA Srbija, koja radi sa izbeglicama u Preševu i u Beogradu, prenosi iskustva iz razgovora sa njima: „Iz Bugarske i Makedonije nam dolaze ljudi sa modricama od pendreka koje se mogu videti i na ženama i deci. Svedoče da su redovno pljačkani, a od ovog poslednjeg nisu pošteđeni ni u Srbiji. Opšta slika je da su veoma istraumatizovani, izgladneli i iscrpljeni.“

Organizacije koje rade na teritoriji glavnog grada se žale na manjak donatorskih sredstava objašnjavajući da je nakon perioda eskalacije u drugoj polovini prošle godine i početkom ove, pažnja donatora pomerena sa situacije u Srbiji. Iz tih razloga, uprava Miksera koja vodi distributivni centar Miksalište najavila je početkom jula zatvaranje ovog važnog prostora za izbeglice.

U Komesarijatu za izbeglice i migracije Republike Srbije kažu da smeštajnih kapaciteta u ingerenciji Komesarijata ima dovoljno, kao i hrane, odeće i ostalih potrepština. Pominju problem neadekvatne politike Evropske unije: „Za Republiku Srbiju, kao zemlju kandidata za članstvo u EU i veoma opterećenu tranzitnu zemlju na balkanskoj ruti, od krucijalne je važnosti da Evropska unija postigne jedinstven stav i usaglasi sveobuhvatno rešenje, koje bi uključilo i zajedničke mere i aktivnosti kako bi se na pravi i efikasan način odgovorilo na ovaj izazov“, kaže Ivan Mišković, portparol Komesarijata.

Slično razmišlja i UNHCR iz koga poručuju da već više od godinu dana „skreću pažnju liderima evropskih i svih drugih zemalja na putu izbeglica, da zatvaranje granica i onemogućavanje pristupa azilnim procedurama ljudima koji beže od rata i progona u svojim zemljama nije rešenje“. „Takođe, takva situacija samo ide naruku krijumčarima i kriminalcima i dodatno otežava ionako težak položaj ljudi koji pokušavaju da spasu sopstvene i živote svoje dece“, kažu u UNHCR-u. I pored ovakvog, dobro poznatog stava Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija, koketiranje sa politikom zidova ne jenjava. Hrvatska vlada je tako 1. jula na graničnom prelazu Batina, na severu Srbije, podigla jednodnevnu ogradu izvodeći tako „pokaznu vežba ili dril nekakav“, kako je rekao Boško Dorić, pomoćnih ministra policije Hrvatske.

NA SEVERU SRBIJE, JUGU EU: Kraj izbegličkog puta u Srbiji je nakon zatvaranja balkanske izbegličke rute ponovo postala granica Mađarske. Tako su na graničnim prelazima Horgoš 1 i Kelebija, u poslednjih nekoliko meseci, oformljeni neformalni kampovi u kojima stotine ljudi čeka da budu primljeni na listu od 30 dnevnih legalnih ulazaka u Mađarsku. Na severu sa izbeglicama radi Humanitarni centar za integraciju i toleranciju iz Novog Sada (HCIT), a njihova pravna savetnica Ivana Vukašević za „Vreme“ kaže da situacija u tim tranzitnim zonama nije sjajna. „Sanitarna situacija je veoma loša, improvizovani kampovi nisu adekvatno mesto za boravak toliko velikog broja ljudi, posebno bolesnih, male dece, invalida itd. U proseku oko 350 do 400 ljudi svakodnevno boravi na prelazima Horgoš 1 i Kelebija“, kaže Vukašević. „Mnogi uz želju da što pre podnesu zahtev za azil u Mađarskoj čekaju i po nekoliko nedelja svoj red, odbijajući da budu smešteni u Tranzitni centar u Subotici, gde su uslovi daleko bolji. S obzirom na to da dnevno svega tridesetak tražilaca azila prođe kroz tranzicione kapije, po 15 na svakom prelazu, mnogo je više novih dolazaka u tranzitne zone nego odlazaka. Prioritet uvek imaju najugroženiji, trudnice, bolesni itd. Iako borave u izuzetno lošim uslovima, postoji izvestan stepen solidarnosti među izbeglicama i relativno su dobro organizovani, te nam često pomažu i oko distribucije hrane i druge robe.“

Ivana Vukašević dodaje da postoji i drugi način ulaska u Mađarsku i to krijumčarskim kanalima. „Prikupili smo svedočanstva prilično agresivnog reagovanja na pokušaje iregularnog ulaska u Mađarsku i prilikom svakog razgovora upozoravamo izbeglice na sve opasnosti putovanja na ovaj način. Ipak, mnogo veći broj pokušava na ovaj način da se domogne EU nego preko tranzitnih kapija“, kaže ona.

Osim što ih Beograđani i ljudi sa severa Srbije sreću na mestima na kojima čekaju nastavak putovanja, izbeglice su u javnosti vidljive još jedino kada mediji prenesu vest poput one od 26. juna. Tada se u Sićevačkoj klisuri, na magistralnom putu Niš–Pirot, prevrnuo kamion u kome su se nalazile 32 osobe, većinom iz Avganistana. Tada niko nije poginuo, vozač je pobegao, a četiri ekipe Zavoda za hitnu medicinsku pomoć iz Niša zbrinule su osamnaestoro povređenih ljudi, među kojima je bilo mnogo maloletnika bez pratnje.