Nemam prava da ćutim na nepravdu

“Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu Generalštab iz registra zaštićenih kulturnih dobara”, u najkraćem, ovako glasi obrazloženje uredničkog kolegijuma našeg lista za izbor ličnosti godine 2025.

Lajbenšperger je predstavnik struke, jedan od onih koji čine da institucije još postoje, zbog kojih je rečenica “samo je radio svoj posao” dobila herojski prizvuk, jer u našem vremenu podrazumeva neprestano odupiranje pritiscima i pretnjama, zastrašivanjima i pokušajima podmićivanja.

foto: privatna arhiva

Istoričar i konzervator, Lajbenšperger je na čelu Registra nepokretnih kulturnih dobara pri Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Rođen je 1979, doktorirao je na Filozofskom fakultetu na temu “Žrtve Drugog svetskog rata u politici jugoslovenske države (1945–1980)”.

Čim je naš sagovornik ušao u prostorije redakcije, uzeo je da prelistava arhivu starih brojeva “Vremena”. Uzima broj iz 8. maja 1999. U tekstu o tome šta je prethodnih dana bombardovano, između ostalog, stoji napisano: “Nova zgrada Generalštaba spada u važnu noviju arhitektonsku baštinu. To je delo znamenitog arhitekte Nikole Dobrovića, člana SANU, jednog od priznatih istraživača novih oblika kome je podignuta bista u auli Arhitektonskog fakulteta. Verovatno po želji investitora, zgrada je, kažu hronike, bila inspirisana bitkom na Sutjesci (…) Beograđani su se navikli na tu zgradu i prihvatili je kao jedan od gradskih simbola.” Borba za ovo zdanje koju vode Lajbenšperger i njegove kolege i dalje traje.

foto: privatna arhiva

“VREME”: U poslednjih godinu dana otpor struke, pojedinih institucija, ali i građana uopšte, deluje znatno snažnije, kao da su se mnogi hrabri ljudi iznenada probudili. Godinama smo, međutim, slušali kako se niko ne buni, svako gleda samo svoj interes… Da li su i ranije postojala ta “ne” i unutar sistema, ali jednostavno nisu dopirala do javnosti?

NENAD LAJBENŠPERGER: I jedno i drugo. Studentski bunt nas je svakako u velikoj meri probudio i ohrabrio deo društva. S druge strane, tokom prethodne decenije i više, sistematski su se suzbijali glas struke i svaka vrsta opozicije; obruč se postepeno stezao sve dok situacija nije postala neizdrživa. Pad nadstrešnice – do kojeg je očigledno došlo upravo zbog takvih pritisaka, potrebe da se stanica što pre otvori, kao i zbog korupcije i načina poslovanja zasnovanog na lancu podizvođača – doveo je do toga da se prenemo. Napetost koja je već postojala u društvu tada je buknula i omogućila da se svako protivljenje vlasti vidi daleko jasnije nego ranije, kao i da se izađe iz uske političke arene. Jer ranije se često smatralo da se protiv vlasti bore isključivo opozicioni političari, dok oni koji su se unutar samog sistema suprotstavljali sistemu uglavnom nisu bili primećeni. Bili su suviše mali, nedovoljno glasni, a ta vrsta borbe često je i znatno teža od javnih političkih sukoba, jer vas unutar sistema mogu vrlo konkretno i na različite načine kazniti.

Gostujući krajem novembra na televiziji, govorili ste o tome da se vi i vaše kolege godinama suočavate sa svakodnevnim pritiscima na poslu. O kakvim je pritiscima reč? Kako oni konkretno izgledaju?

U službi zaštite to izgleda ovako: neko želi da zida ili da dograđuje na objektu koji je nepokretno kulturno dobro ili se nalazi u zoni zaštite nepokretnog kulturnog dobra. Da bi to učinio, mora da dobije mere tehničke zaštite, odnosno jasne uslove šta sme a šta ne sme da radi i, u krajnjoj liniji, dozvolu da li je takav zahvat uopšte dopušten. Kada tu dozvolu ne dobije, počinju različiti oblici pritisaka.

Ponekad su oni suptilni, u vidu razgovora. Zatim slede pokušaji nametanja mišljenja, a ponekad i otvorene naredbe. Kada sve to uporno odbijate, dešava se da vas jednostavno zaobiđu. Pronađu nekog drugog ko će dati saglasnost ili to učini sam rukovodilac, neko ko je hijerarhijski iznad vas. A vas jednostavno skrajnu sa tog predmeta, “skinu” sa budućeg rada na tom nepokretnom kulturnom dobru, istovremeno vam se otežava rad na drugim poslovima, u kuloarima se o vama govori kao o “nesaradljivoj” osobi…

foto: privatna arhiva

Pritisci dolaze unutar kuće ili od spolja?

Uglavnom iznutra, ali imamo i pritiske koji dolaze spolja, od drugih institucija sa kojim sarađujemo. Radi se o različitim opštinskim vlastima, odbornicima ili predsednicima opština, zaposlenima u lokalnim samoupravama, ali i ljudima iz Ministarstva. Takvi zahtevi stižu i po sekretarima i ministarskim pomoćnicima, glasnici prenose ono što je njima naloženo da traže od vas.

Kako izgledaju pokušaji da vas ubede da nešto što nije u skladu sa zakonom zapravo jeste?

Stvar je u tome što je veliki deo posla zasnovan na stručnom mišljenju. Postoje opšta pravila i zakon koji propisuje da morate da izdate mere zaštite, ali je svaki objekat specifičan i za svaki postoji pojedinačna odluka koja definiše šta je dozvoljeno, a šta nije, odnosno okvir u kom možete da delujete. Vaše stručno mišljenje jeste upravo to – gde ćete u tom okviru povući granicu. Tu onda dolazi do sporova. Vi iznosite stručno mišljenje zasnovano na pravilima svoje struke i međunarodnim konvencijama, a neko drugi pokušava da vam nametne svoje.

foto: privatna arhiva

Imamo primer K-distrikta – mnogi od nas su smatrali da će taj projekat devastirati Beogradsku tvrđavu, da će zakloniti vidike, a onda neko drugi kaže “ne, dovoljno je udaljen”, “nije toliko važno”… I sad, kad je izgrađen, nekom smeta, nekome ne.

Zatim, ni zakoni nisu dovoljno precizni, posebno što smo do pre neku godinu još uvek radili po Zakonu o kulturnim dobrima iz 1994, koji je u mnogim segmentima nedorečen. U međuvremenu su tehnološki i društveni razvoj, ne samo kod nas, već globalno, učinili pojedine njegove odredbe praktično neprimenljivim. Tako da ima tu dosta snalaženja, neke stvari nisu ni dobro rešene, neke su nejasne i pružaju mogućnost za različita tumačenja. A onda ga vi tumačite u skladu sa strukom i njenim pravilima, a neko vam odgovori, “ali to nigde ne piše tačno u zakonu, znači ne mora tako”.

Teoretski gledano, ako bi u Zavodu radili isključivo ljudi koji su odaniji vlasti nego struci, takav “poslušni Zavod” mogao bi praktično da pristane na sve i da to ne bude prepoznato kao jasno kršenje zakona?

Da, tako je, ali ipak postoje određeni propisani okviri i stvari na koje ne bi smelo da se pristaje.

Kako vidite odnos vernosti struci i poslušnosti prema vlasti? Da li je to, u suštini, pitanje morala?

foto: privatna arhiva

Svaka osoba je složena ličnost. Ne određuje je samo posao kojim se bavi, već i karakter, vaspitanje, vrednosti koje nosi iz porodice i sredine u kojoj je odrasla, a na to se nadovezuje profesionalnost. Te osnovne vrednosti – moral pre svega – usvajamo veoma rano i one su duboko utkane u naš karakter, koji je kasnije manje ili više oblikovan. U okviru te kompleksnosti, svaki pojedinac donosi odluku o tome šta mu je zaista važno. Za mene je to moralna doslednost, da u svakom trenutku živite ono što zagovarate, bilo u privatnom životu, bilo u profesionalnom radu. Ako sami ne pristajemo na mahinacije i kršenje pravila, onda s pravom očekujemo isto i od drugih.

Uloga države bi upravo trebalo da bude da sprečava nemoralnost i samovolju. Društvo u kojem se poštuju određena pravila i zakoni nama daje sigurnost u životu, da možemo da izađemo na ulicu i da se osećamo bezbedno, da ne strepimo šta će nam se desiti. Nažalost, živimo u zemlji u kojoj ne postoji vladavina prava i nismo sigurni da ćemo se vratiti kući zato što će neko možda odlučiti baš tada da krši zakon, svestan da verovatno neće odgovarati, jer je blizak vladajućim krugovima.

Do skoro je sintagma “ja sam samo radio svoj posao” imala izrazito negativnu konotaciju, povezujući se sa opravdanjima ljudi koji su sebe predstavljali kao bezlične šrafove u totalitarnim sistemima. Međutim, u poslednjih godinu dana u Srbiji ona je dobila sasvim drugačiji prizvuk. Ljudi koji “samo rade svoj posao” danas štite zgrade, univerzitete i druge građane, upravo onda kada je vlast protiv njih. Koliko je važna uloga takvog pojedinca u situaciji kada država postaje suprotnost onome o čemu govorite?

Izuzetno je važno da prepoznamo šta znači istinski raditi svoj posao. To podrazumeva upravo onu moralnu dimenziju koju sam pomenuo. Smatram da niko nema pravo, niti bi trebalo da ga ima, da drugoga prisili da učini nešto nemoralno ili protivzakonito. I svaki čovek mora da pronađe snagu da se, ukoliko je pod pritiscima, tome odupre. Naravno, disciplina je neophodna, ali ona mora postojati unutar jasno propisanih okvira. Tome nas uče još od detinjstva. Znate ono: “Ako svi skaču u bunar, hoćeš li i ti?” Čovek mora sam da nauči da razmišlja, da razlikuje šta treba a šta ne treba da čini, da izgradi i brani lični integritet i da zna šta mora da odbije.

Kada govorite o tim gotovo svakodnevnim pritiscima u Zavodu, o “napadima” na nepokretno kulturno nasleđe koje je potrebno odbijati, da li je pre svega reč o interesima investitora?

Reč je o isprepletanim političko-ekonomskim interesima. Ponekad su to interesi političara – neko dođe na ideju, obezbedi novac, želi da pokaže šta je “uradio” i smatra da to sada mora tako kako je zamislio. A onda mu se na tom putu ispreči služba zaštite koja kaže: ne može baš tako, ne možeš da praviš Diznilend kako ti hoćeš, nego moraš da poštuješ određene norme. Ipak, znatno češće se radi o investitorima koji žele da grade, da podignu neku zgradu ili da intervenišu u prostoru, pa vrše pritiske – nekad direktno, ali najpre tako što pronađu političare koji će im obezbediti sve što požele.

Neke objekte, prostore i spomenike zavodi su uspeli da sačuvaju, a neke nisu. Kada pogledamo Beograd, ali i druge gradove, deluje kao da je u ovim “godinama skakavaca” mnogo toga vrednog nepovratno pojedeno. Iz vašeg ugla, da li je više izgubljeno ili više sačuvano?

Mislim da smo, uprkos svemu, uspeli da sačuvamo mnogo više nego što je uništeno. Uništavanje se ponekad dešava mimo naše kontrole – za neke slučajeve saznamo tek naknadno, a za neke u samom početku i tada pokušavamo da sprečimo da dođe do realizacije planiranog posla. Nekada u tome ne uspemo, a ponekad ne. Nažalost, u tim negativnim procesima ponekad učestvuju i moje kolege: daju saglasnosti za ono na šta većina struke ne bi pristala, ili se nešto godinama odbija, da bi se na kraju ipak našao neko ko će dati saglasnost. To jesu iscrpljujuće borbe, ali da, više je toga sačuvano nego izgubljeno.

I onda dolazimo do Generalštaba. Kada su se pojavile prve informacije da se nešto muti oko Generalštaba, kako je vama to delovalo?

Razmišljao sam, evo još nečeg su se dosetili, predstoji još jedna borba. Ali ni moje kolege ni ja nismo očekivali da će sve poprimiti ovakve razmere. U ranijim slučajevima uglavnom se radilo o zahtevima za određenim radovima na nekom prostoru, nikada o rušenju nepokretnog kulturnog dobra, niti o skidanju njegove zaštite, jer se to izuzetno retko dešava. Kako se priča zahuktavala, činilo nam se da je situacija potpuno jasna: postoje zakoni koji precizno definišu šta sme da se radi, a naš stručni stav bio je da zaštita ne sme da se skine. Međutim, usledila je eskalacija, ostavka dve direktorke, Dubravke Đukanović i Olivere Vučković, i tada smo postali svesni da će vlast na njihova mesta dovesti direktore koji će biti spremni da sprovedu sve što se od njih traži.

Znali smo da će to biti drugačija borba. Pripremali smo se za nju, gledali širom otvorenih očiju. Ipak, nešto nam je u prvom trenutku promaklo, jer je upravo tako i bilo urađeno, da se ne vidi.

Mislite, pretpostavljamo, na predlog koji je v.d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, Goran Vasić, uputio Ministarstvu kulture. Šta je sve u vezi sa tim predlogom bilo sporno?

foto: marija janković

Postoji jasno propisana procedura za utvrđivanje statusa nepokretnog kulturnog dobra, ali i za gubitak tog statusa. Ti postupci su definisani zakonima i pravilnicima naše struke. Neki od ključnih koraka u tom procesu moraju biti javni i u njima, pre svega, mora da učestvuje struka. Za početak, na čelo dva zavoda došli su ljudi koji nisu imali položen stručni ispit. Zakon, međutim, izričito propisuje da se poslovima zaštite nepokretnih kulturnih dobara mogu baviti isključivo lica sa položenim stručnim ispitom. Drugim rečima, direktor koji obavlja menadžersku funkciju može da upravlja ustanovom, ali ne i da obavlja stručne poslove bez položenog stručnog ispita, što znači da ne može ni da sastavi taj predlog.

Dalje, svaki dokument koji se šalje iz Zavoda ili u Zavod mora da prođe kroz pisarnicu, da se zavede u odgovarajuće knjige i da ostavi jasan trag: ko je dokument poslao, kada, ko ga je primio, obradio i kome je dalje prosleđen. U ovom slučaju ništa od toga nije postojalo. Umesto toga, Vlada je u jednom trenutku donela odluku o prestanku svojstva Generalštaba kao nepokretnog kulturnog dobra, bez prethodno sprovedene stručne i zakonske procedure. Nijedan stručnjak nije sastavio takav predlog, niti je procedura ispoštovana.

Pored toga, propisana je i obaveza javnog oglašavanja u nekom od medija kako bi vlasnici, korisnici i druge zainteresovane strane bili obavešteni o nameri da određena nepokretnost izgubi status kulturnog dobra. Nemoguće je da je takva objava postojala, a da je niko u celoj zemlji nije video.

Dopis koji je iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture otišao Ministarstvu kulture, a koji je sastavio direktor, pravno gledano ne postoji. Jer se radi o lažiranju dokumenta. On nije zaveden u knjigama, jer je Goran Vasić otišao u pisarnicu, zatražio prazan papir na memorandumu Zavoda i zaveo ga pod brojem koji se odnosio na rešavanje njegovog stambenog pitanja. Na tom memorandumu je potom napisao predlog u vezi sa Generalštabom i lično ga odneo u Ministarstvo kulture. U Zavodu nije postojao nikakav trag o tom dokumentu. Upravo to predstavlja zloupotrebu službenog položaja i falsifikovanje službene isprave – krivična dela za koja su svi oni i optuženi.

Da li vam je Vasić ikada tražio pristup Centralnom registru?

Nakon skidanja zaštite, iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda dobili smo dopis kojim se zahtevalo brisanje Generalštaba iz Registra. Odgovorili smo da to ne možemo da učinimo jer postupak nije sproveden u skladu sa zakonom. U tom trenutku Vasić počinje da zahteva pristup informacionom sistemu nepokretnih kulturnih dobara. Taj pristup mu je odobren isključivo u režimu pregleda podataka, bez mogućnosti izmene, jer nije imao odgovarajuću obuku. Rečeno mu je da obuku mora da prođe. U međuvremenu, on je uhapšen.

Tokom naredna tri meseca nije smeo da dolazi u Zavod, jer mu je bila izrečena zabrana prilaska svedocima, što znači oko tridesetak zaposlenih. Po povratku na posao, ponovo je, na različite načine, pokušavao da pristupi informacionom sistemu, ali mu je skrenuta pažnja da bi i to predstavljalo krivično delo jer naši zakoni jasno propisuju da neovlašćena lica ne smeju da menjaju podatke u informacionim sistemima, a on u ovom slučaju jeste neovlašćeno lice.

Da li vas je kontaktirao neko iz vlasti?

Nakon ostavke Dubravke Đukanović, kontaktirale su me određene osobe, koje ne bih da imenujem, sa pitanjem na koji način može da se skine zaštita sa Generalštaba i kako bi se to moglo sprovesti. Objasnio sam im da, s obzirom na stav struke, ne postoji zakonit način da se to učini. Nekoliko puta su mi ponovili isto pitanje, a moj odgovor je svaki put bio isti.

I onda su odustali od vas?

Tako je.

Šta za društvo znači leks specijalis?

Leks specijalis bio je još jedna poražavajuća epizoda za čitavo društvo, uz mnoge druge koje se kose i sa logikom i sa zdravim razumom. Donosite poseban zakon da biste uništili sopstveno nasleđe i omogućili nekom drugom da na tom mestu gradi hotel! Time se obesmišljava čitava služba zaštite, naša profesija i sve ono za šta se decenijama borimo. Istovremeno, to je nastavak ukorenjenog antiintelektualizma – vređaju se intelektualci i stručnjaci, objašnjava im se da ništa ne znaju, dok upravo oni koji to govore često ne znaju ništa.

Sada je njime obuhvaćeno 15 objekata. Kako se boriti protiv toga?

Leks specijalisom su obuhvaćene parcele na kojima se nalaze četiri nepokretna kulturna dobra, a onda je tumačenjem to prošireno na još 11. Time vlast pokazuje da ne poštuje ni sopstvene odluke, niti sama zna šta hoće i šta radi. Kada kažu da će se baviti isključivo Generalštabom iz druge polovine 20. veka, a ne i kasarnom Petog puka ili starim Generalštabom, jasno je da im se ne može verovati. Niko ne može da garantuje da će ijedan objekat u tom obuhvatu ostati zaštićen i sačuvati svoj spomenički integritet.

Spremni smo da se borimo na civilizovan način. Postoji i potreba, koju je deo javnosti jasno iskazao – tražeći i podršku od nas kao struke, na šta su neki od nas i pristali – da, ukoliko počne rušenje, objekte branimo i fizički. Stari savski most i hotel Jugoslavija, nažalost, nisu sačuvani, iako je takav otpor postojao, neki drugi prostori i objekti jesu. U svakom slučaju, naši naredni koraci zavisiće od poteza vlasti. Mi poznajemo zakonske okvire, ali znamo i da se vlast ne drži zakona.

Ipak, u tim porazima stigla je i vest da je Džared Kušner odustao od gradnje.

Tog dana dobili smo dve važne vesti. Ujutru smo saznali da je podignut optužni predlog protiv četiri osobe, uključujući ministra, dva direktora i sekretara u Ministarstvu kulture, a predveče i da je Kušner odustao od projekta. Neki od nas su bili iskreno ushićeni. Ipak, svesni smo da to ne znači kraj borbe, što, naravno, ne umanjuje radost malih, ali važnih pobeda.

foto: aleksandar mijailović / fonet

Pomenuli ste u javnosti da je SANU imala određene ideje o tome kako bi Generalštab mogao da se koristi. Koje tu sve mogućnosti postoje?

Nije se radilo o pisanom predlogu već o razmeni mišljenja na skupovima koje je Akademija organizovala 2022. godine, povodom obeležavanja 125 godina od rođenja Nikole Dobrovića. Sama lokacija kompleksa Generalštaba, kao i veličina objekata, otvaraju brojne mogućnosti. Idealno bi bilo da kompleks ostane u funkciji vojske. Međutim, ukoliko vojska za to nije zainteresovana, postoje i druge državne institucije kojima bi se mogao poveriti na upravljanje, a Beogradski univerzitet svakako je jedna od njih.

U tom slučaju, država bi trebalo da finansira obnovu objekata, a zatim da ih prepusti Univerzitetu, koji bi mogao da odluči o njihovoj daljoj nameni. To bi, ujedno, bila i određena vrsta kompenzacije, imajući u vidu da je Beogradskom univerzitetu nakon Drugog svetskog rata oduzet znatan deo imovine, a da veliki broj tih objekata danas nije moguće vratiti. Poznato je da Univerzitet ima ozbiljan problem sa nedostatkom prostora – kako za pojedine fakultete i naučne institute, tako i za studentske domove.

Pojedini muzeji takođe nemaju adekvatne prostore, a postojala bi mogućnost i osnivanja novih. Na primer, Beogradski univerzitet bi u okviru kompleksa Generalštaba mogao da osnuje muzej studentskog pokreta, u kojem bi bili predstavljeni svi ključni studentski protesti – od perioda Kraljevine Jugoslavije, preko 1968. godine, zatim protesta 1996/97, pa sve do ovih u 21. veku.

Koliko su zavodi uopšte moćni da sačuvaju nepokretno kulturno dobro? Da li postoje garancije da će investitor poštovati njihove zahteve, posebno kada je reč o očuvanju autentičnog izgleda objekta? I šta se dešava ukoliko se ti zahtevi ne ispoštuju?

U uređenim društvima, odnosno u državama u kojima postoji vladavina prava, zavodi za zaštitu spomenika kulture imaju realnu mogućnost da sprovedu kontrolu i obezbede poštovanje svojih uslova. Kod nas, međutim, s obzirom na to da se zakoni sistematski ne poštuju, ni Republički zavod, niti drugi zavodi, ne mogu da garantuju da se nešto neće sprovesti mimo procedure, odnosno da će njihovi uslovi, mere i mišljenja biti ispoštovani. To, nažalost, ne želi ni sam vrh vlasti. Zakon nama daje mogućnost da propišemo mere, da damo saglasnost ili da odbijemo projekat, neke radove… Ukoliko to neko ne ispoštuje, mi nemamo mogućnost sami to da zabranimo, ali imamo mogućnost da tražimo od građevinske inspekcije da to učini. Onda bi građevinska inspekcija – opet, da postoje zakoni – morala to da ispoštuje. U praksi, međutim, situacija je drugačija. Služba zaštite je mala i kadrovski ograničena, ne možemo sve da postignemo, niti sve da ispratimo. Građevinskoj inspekciji je, s druge strane, često nemoguće da zaustavi radove. Zbog toga se mnogi zahvati realizuju mimo naših rešenja i mimo zakonskih okvira.

Znači, vi odete, vidite da se nešto dešava mimo vaših rešenja, javite građevinskoj inspekciji, oni izađu na teren i šta se dalje dešava?

Iskustvo kaže – u većini slučajeva ništa. Veoma retko se dogodi da, kada građevinska inspekcija donese nalog da se radovi prekinu, to zaista i bude sprovedeno. Često inspekcija propiše da investitor mora, o svom trošku, da vrati prostor u prvobitno stanje. Ali u praksi – nekada je šteta već načinjena i povratak u prvobitno stanje nije moguć, a nekad se investitori jednostavno ogluše o sve.

Znači, vi kažete nešto, građevinska inspekcija vas podrži, investitor kaže “puj pike ne važi” i nikom ništa?

Upravo tako.

Pomenuli ste da je mnogo više toga sačuvano nego što je izgubljeno. Izgubljeno vidimo, a šta je sačuvano?

Postoji veliki broj memorijalnih kompleksa koji su veliki prostori, parkovi sa spomen-obeležjima ili mesta od istorijskog značaja, čime se ja bavim. Za neka od njih imamo stalne zahteve za izgradnjom koju uspevamo da zabranimo. Na primer, više puta nam je traženo da se na mestu spomen-obeležja Sremski front kod Adaševaca podigne hotel, tražena je i izgradnja velikog broja objekata i sportskih terena u okviru spomen-parka Šumarice. To smo sprečili.

Čuli ste od pripadnika vlasti da je konzervatorima prevelika plata, da radite protiv interesa države… Kako ste se osećali?

Ljuto. Šira javnost vrlo malo zna šta rade zavodi za zaštitu spomenika kulture. Mi smo mala služba, broj zaposlenih je manji nego pre nekoliko decenija, praktično desetkovana od 2014, zbog zabrane zapošljavanja, dok su nam nadležnosti tokom dvehiljaditih znatno proširene, bez adekvatnog povećanja kadrova. Danas jedan čovek radi posao koji bi normalno radile tri osobe. Naše plate su na nivou republičkog proseka, a kolege u drugim zavodima imaju i manje. Sve to nije približno primanjima narodnih poslanika. Tražili smo da naša ustanova pošalje protesno pismo zbog uvreda predstavnika vlasti, ali v.d. direktora je to odbio.

Volele bismo i da porazgovaramo o vama i vašoj porodici. Za početak, vaše prezime je netipično za ove prostore.

Da, prezime je nemačko, folksdojčersko, iz donjeg Srema. Moji preci su došli u Terezijanskim preseljenjima još u 18. veku, ali su se porodice mešale, tako da tu ima, pored nemačke, i mađarske krvi i srpske krvi, srpske najviše. Ali prezime je ostalo. Zanimljivo je da je u nekadašnjoj Austrougarskoj ono prenošeno po ženskoj liniji, pošto je nekoliko baba, prababa bežalo iz kuće zbog ljubavi, pa onda rađalo decu koja su dobijala prezime po majci. Takva su pravila bila tada. Moj otac je iz takve mešovite porodice, majke je iz čisto srpske porodice iz okoline Lajkovca. Imamo pretke koji su se borili u partizanima, koji su bili na Solunskom frontu, na Ceru, na Kolubari, i na mnogim drugim ratištima. Imamo i ustanike protiv Turaka, tako da se to ne razlikuje puno od istorije mnogih na ovim prostorima, jedino što je prezime drugačije.

A kako porodica reaguje na vaše javne nastupe prethodnih meseci?

Supruga me apsolutno podržava, a deca su još mala – sin ima 15 godina, ćerke 12 i 10. Najmlađa kaže: “Lepo si pričao, tata, ali ništa nisam razumela.”

Bili ste na studijama istorije 1999?

Ne. Bio sam u vojsci. Tada je vojni rok još uvek bio obavezan, ali pošto sam upisao fakultet, mogao sam ga odložim. Međutim, nisam hteo. Želeo sam da odužim, kako se tada govorilo, dug otadžbini. Znao sam da se ratuje na Kosovu, da traju borbe između pobunjenika i naše policije i vojske, iako se u Beogradu zvanično pričalo da vojska u tome ne učestvuje. Ali imao sam dosta prijatelja koji su služili na Kosovu i svi smo znali šta se dešava. Tako da sam proveo na obuci dva i po meseca, onda sam prekomandovan u Prištinu, gde sam učestvovao u vojnim aktivnostima tokom cele NATO intervencije, vratio se u Beograd, krenuo na fakultet, onda učestvovao u protestima. Paralelno sa fakultetom sam radio jer sam imao potrebu da budem samostalan, tako da sam sam otplaćivao svoje studije.

Mislim da pružanje otpora ima veze i sa onim s čime se ja profesionalnom bavim – istražujem obrasce sećanja na ratove i na ratne žrtve. Pored civilnih žrtava, bavim se dosta i vojnicima koji su dali život za ovu zemlju ili zdravlje, i time kako se država posle toga odnosila prema njima, kako su se oni osećali i kako se i danas osećaju moji drugovi, sa kojima sam bio u ratu, i ja.

Šta osećate?

Nezahvalnost države prema onome što smo bili spremni da učinimo. Da sam ja, kao neko sa nemačkim prezimenom, neko ko je upisao fakultet i mogao da odloži vojsku, na kraju i da je ne služi s obzirom na to da je posle ukinuta, ipak otišao, a ljudi koji su se mnogo više, mnogo glasnije dičili srpstvom odlagali su je dokle god su mogli. A onda je nisu ni služili. Ali su veći Srbi zbog prezimena na “ić”, nego ja kome se prezime završava na “er”.

Gledajući ljude iz prošlosti koji su bili spremni da daju život za svoju zemlju, ne možete a da se ne zapitate – da li imate pravo da ćutite pred nepravdom koju vidite oko sebe? U sećanjima mnogih tih vojnika čitate kako im je neko spasao život, često poginuvši sam i shvatate koliko je licemerno baviti se nečim vezanim za te ljude, kao što se bavim ja, a ne boriti se za bolje društvo.

Koliko mislite da vas je to iskustvo rata obeležilo?

Svakako jeste. Kad služiš vojsku se 19-20 godina, imaš potpuno drugačija razmišljanja nego kasnije, sa 30 ili 40… U jednom trenutku su nam se pridružili rezervisti, to su bili ljudi sa već formiranim porodicama, decom, zanimanjima, nekom karijerom. Njihov odnos prema ratu bio je potpuno drugačiji. Bili su mnogo oprezniji. Mi smo bili deca, mladići, bez straha, puni adrenalina, puni želje. Mislili smo da smo najpametniji na svetu. Ne znamo šta nas sve čeka u budućnosti. A oni su već nešto proživeli i shvatali su da ima i drugih stvari u životu i da se imaju za šta i sačuvati. Ali to tako funkcioniše. Kada pogledamo sve ratove, najviše ginu i najhrabriji su mladići. Prosek godina poginulih partizana u Drugom svetskom ratu bio je nešto iznad 20 godina. Tada mi rezerviste uopšte nismo shvatali, ali sada, kada imam svoju decu, naravno da ih razumem.

Zašto je važna prošlost

Prošlost, bilo lična, bilo kolektivna, čini deo našeg identiteta – i kao pojedinca, i kao grupe. Ona nam govori ko smo, šta smo učinili i šta predstavljamo, i nama samima i drugima. Svi ljudi teže samoafirmaciji. Bogatstvo prošlosti nam poručuje da vredimo, da smo bitni. Zato pominjemo sjajan srednji vek, veliku dinastiju Nemanjić, slavne pobede u Prvom svetskom ratu… Želimo sebe da prikažemo važnima. U tome važnu ulogu igraju i znače nam velikani potekli iz naše sredine, bilo da su vladari, narodni heroji, književnici, umetnici, sportisti, naučnici…

A šta ćemo se onom prošlošću koja nije blistava?

Naravno, postoji i druga strana – zaborav, nememorijalizacija, želja da se loše učinjeno u naše ime zaboravi. Ali sa zločinima i nepravdama iz prošlosti moramo se suočiti. Ako to ne učinimo mi, neće to učiniti ni drugi, a nastavlja se lanac sukoba i osveta. Potrebno je individualizovati krivce, da se zna ko je sproveo zločin i zašto, i da odgovara za svoja dela.

O važnosti suočavanja sa prošlošću svedoče primeri iz današnje Evrope. Drugi svetski rat izbio je zbog loše uređenih odnosa posle Prvog svetskog rata. Saveznici su to dobro shvatili i nisu ponovili grešku prema Nemačkoj, ali su se potrudili da svaki Nemac bude svestan nacističkih zločina. Ta, kako je nazivaju, denacifikacija, tamo je sprovedena uspešno, što možda nije slučaj u Austriji ili u nekim evropskim zemljama.