Nekropolitika kao sudbina

Početkom devedesetih Srbija je bila opsednuta leševima iz prošlosti. Speleolozi su vredno radili po dubokim jamama, a mlade beogradske intelektualke, okupljene u udruženju „Samo Srpkinja Srbina Spasava“, sećale su se poslednjeg genocida i spremale da postanu nove Kosovke devojke. O prošlim i budućim leševima nevinih Srba govorili su i ljutiti javni intelektualci i uznemireni narod. U zemlji prezasićenoj suočavanjem, ovi prvi su najviše voleli „Književne novine“, a ove druge je najviše volela „Politika“.

„Nekažnjeni i zanemareni, ratni i genocidni zločini počinjeni nad Srbima od kraja XIX i XX stoleća doživeli su svoje političko ovaploćenje u unutrašnjem uređenju druge, komunističke Jugoslavije“, pisao je 1992. godine Nikola Samardžić, verni glasnik duha vremena. Samouvereni mladi istoričar je hvalio na brzinu opravoslavljene komuniste jer su pokrenuli „snažna, vredna i humana interesovanja“, oličena u otvaranju „zabetoniranih, nepristupačnih i proskribovanih“ masovnih grobnica i iznošenju „na svetlost dana i pred lice pravde… dotad nepoznatih, sakrivenih ili zaboravljenih imena, jednako zločinaca i njihovih žrtava“.

U „Politikinoj“ svakodnevnoj „bici za istinu“, kako je glasio jedan od naslova u rubrici „Odjeci i reagovanja“, pristup je bio manje akademski, ali podjednako alarmistički – novi genocid samo što nije počeo. Govorilo se o „dubokim i nezaceljenim ranama na srpskom narodu“ i „milion poklanih Srba“. Poručivano je da ne treba „čekati skrštenih ruku“: „Istorija se ponavlja kako vidimo.“ Upozoreni smo na mogućnost ostvarivanja „nacionalističko-socijalističke, i genocidne ideologije“, a pomenut je i „genocid nad kostima nedužne mrtve dece“.

Bilo je preterivanja i laži, ali hrpe dečjih kostiju su bili stvarne, a srpske žrtve nevine i masovne. Leševi su se ubrzo odomaćili, zagospodarili javnom sferom, i nije bilo teško naslutiti da mogu da počnu da ubijaju. Godinama kasnije, baveći se Podsaharskom Afrikom, naišao sam na reč koja savršeno opisuje ne samo zlokobnu opsesiju leševima iz ranih godina Miloševićeve vladavine, već i dve decenije političarenja srebreničkim žrtvama – nekropolitika.

foto: reuters

REALNOST ŽIVIH MRTVACA: Ačile Mbembe je ovu definiciju izvukao u kontekstu ubistvene bede Četvrtog sveta, u okolnostima koje su teško pojmljive žiteljima Balkana, zapuštenog, ali i dalje prvosvetskog predgrađa prebogate „bele“ Evrope. On je ovom pojmu dao povezano, ali bitno drugačije značenje od ovoga u kome ga koristim. Za Mbembea, nekropolitika odražava realnost „živih mrtvaca“, svakodnevicu koja je toliko degradirajuća i prožeta smrću da navodi na jedno sasvim novo razumevanje veze između obećanja modernosti i njenog užasnog naličja oličenog u Aušvicu.

Ali, Mbembe nije govorio samo o monstruoznim ratovima. U centru njegove pažnje su bivše kolonije, tretirane na Zapadu kao mesta „gde je verovatnije da će mir izgledati kao beskrajni rat“. Štaviše, veliki kamerunski filozof ne krije da i sam svakodnevicu voljene Afrike doživljava kao noćnu moru prema kojoj je u stanju da „ispolji gađenje kakvo osećamo kada vidimo lešinu“. Zato ne čudi da je Mbembe ostao fokusiran na „moć smrti“ a ne moć mrtvih, što je ovde ključna odrednica politike. Parafrazirajući Mbembea, može se reći da nekropolitika na Balkanu predstavlja skup savremenih oblika potčinjavanja života moći mrtvih.

foto: predrag mitić

IMPERATIV SRAMNE PROŠLOSTI: Kapital ovde nije jedina naddeterminacija i pogonsko gorivo moćne antipolitičke mašine. Živimo u regionu koji je, kao i centralnoafrička oblast velikih jezera, u raljama leševa, zatočen u dodatno zamračenoj zagradi neoliberalne strukture u kojoj je okovan globalizovani svet. Dok kapital, oslanjajući se na pletoru aktera, depolitizuje ključna, životno važna pitanja, leševima politika biva obesmišljena i svedena na kockanje žrtvama prošlih ratova čiji je, kako piše Radina Vučetić, ulog budućnost.

Nažalost, zloupotrebe krvave prošlosti odavno nisu domen neprosvećenih i nerazumnih nacionalista, kako je sugerisala ugledna beogradska istoričarka. Od kraja devedesetih, nijedan politički problem u Srbiji ne može se razumeti bez uzimanja u obzir imperativa okretanja sramnoj prošlosti i nesrpskim žrtvama. To dodatno otežava i tegove koji nas drže na razvojnom dnu Evrope i porođajne muke nove levice. Za liberale i mnoge marksiste, leševi su važniji od radničke klase, a „narod“ je postala najružnija reč u žargonu srpske nekrolevice.

Esad Ćimić je 1982. godine objavio knjigu moćnog naslova – „Politika kao sudbina“. Ali, čak i skorašnje izjave ovog profesora, koji tvrdi da Bošnjaci „pamte deset genocida“, ilustruju koliko je u međuvremenu politika postala nekropolitika. Ključne razlike više nisu ideološke, strateške ili kadrovske. Glavna vododelnica je povezana sa odgovorom na pitanje da li su nesrpski leševi nevinih postali jedini koji se računaju. Ni mrcvarenje „dve Srbije“ odavno nije borba oko dve vizije bolje budućnosti, već sukob dve nekropolitike. Ne čudi da jedna lako sklizne u „odbrambeni“ šovinizam, a druga u „egocentrični“ autošovinizam.

DAROVI ZAPADA: Na prvi pogled, tvrdnja da mrtvi predstavljaju ključnu odrednicu naše politike može delovati kultur-rasistički. Ali, privlačnost nekropolitike – i njenog zločinačkog produžetka u inim balkanskim ratovima – ne može se razumeti bez uzimanja u obzir razloga koji navodi ovdašnje aktere da ponove zapadnu istoriju. Naime, brutalno nasilje nije bilo skup uzgrednih ispada, već je bilo instrumentalno za nastanak danas uzornih zapadnih modernosti.

Zapadni modernizacijski voz nikada ne bi odmakao ovoliko daleko od početne stanice „robovanja tradiciji“ i siromaštva da nije bilo identitetskog inženjeringa i ratova obeleženih masovnim zločinima. Analizirajući teško pojmljivu razliku u bogatstvu između jezički homogenih zemalja Zapadne Evrope i država bez etničke (i jezičke) većine u Podsaharskoj Africi, Dejvid Lejtin, jedan od vodećih stručnjaka za komparativnu politiku, istakao je da su ograničenja koja danas uslovljavaju izgradnju država „učinila svet mirnijim“, ali razvoj mnogo težim.

Na početku dvadesetog veka, na Zapadu su jedino Kanada i Švajcarska priznavale i teritorijalnu autonomiju i jezik manjina kao zvanični jezik u državi. Sve ostale zemlje su „konstruisane“ kao nacionalne države većinskog naroda. Mnogo pre pojave CNN-a, one su građene na podjednako okrutan, ako ne i mnogo strašniji način od onoga koji su nedavno primenjivali ozloglašeni balkanski i afrički državograditelji. Tek pošto su postale jako bogate, demokratske i stabilne, zapadne zemlje su počele da sprovode inkluzivne multikulturalne politike – polako i sa mnogo oklevanja i otpora, koji je Španiju gurnuo u krvavi građanski rat.

Svi oni koji su skloni da na osnovu odvratnih stranica naše novije istorije donose rasističke zaključke, pa i da pominju „zveri srpske“, obično gube iz vida dva važne stvari. Prvo, kada kažemo, na primer, „Zar danas, u 21. veku…“, to nije 21. vek neke istinski univerzalne istorije, već istorije hegemonog zapadnog subjekta koji je svoju volju, norme i interese nametnuo ostatku sveta kao univerzalne. Uostalom, negiranje prava nezapadnim ljudima da imaju svoju istoriju, pa i svoj, drugačiji 21. vek, bez da zbog toga budu klevetani ili ozverivani, utrlo je put „spasilačkim“ agresijama na Avganistan, Irak i Libiju – i užasu od koga reka unesrećenih ljudi danas beži ka Evropi. Drugo, i nacionalizam i nacionalna država su zapadni darovi svetu. Danas su sve države nacionalne, pa i one koje se izdaju za građanske. I u SAD i u Francuskoj, punopravni građanin – onaj koji nije sumnjiv i ne mora stalno da dokazuje da je „dobar“ – nema samo jasno prepoznatljiv pogled na svet, već i religiju i boju kože.

Zapadne zemlje su ostatku sveta uverljivo demonstrirale da etnička i, posebno, jezička homogenost pogoduju stabilnosti i razvoju. One su zločinačke politike iskoristile kao merdevine koje su omogućile brz uspon i zatim ih, kada im više nisu bile potrebne, delegitimisale. Ne sugerišem da treba žaliti što su tako monstruozne politike „konstrukcije država“ kriminalizovane. Ali, ako ne želimo da upadnemo u zamku rasističkih tumačenja, kada razmišljamo o uzrocima kako razvojnih neuspeha i tako masovnih zločina koji su nedavno počinjeni u ratovima na Balkanu i u Centralnoj Africi ne smemo gubiti iz vida njihovu ulogu u istoriji Zapada.

KAD ŽRTVE POSTANU UBICE: U siromašnim multietničkim društvima – u kojima jedva da ima ljudskog razvoja ili je on mnogo ispod očekivanja – novija istorija ima tendenciju da osciluje između dve realnosti. Jedna je oživljena u silom i nekropolitičkim argumentima branjenim diktaturama ili krhkim, feleričnim demokratijama, obično održavanim neokolonijalnim oblicima zapadnog starateljstva i „humanitarnim okupacijama“. Ona ume da preraste u onu drugu, mnogo strašniju realnost ratova u kojima, kako piše profesor Mahmud Mamdani, „žrtve postaju ubice“.

Zapadna istorija je podarila ostatku sveta još jedan balast – reč genocid, glavni adut svake nekropolitike. Često se gubi iz vida da je taj pojam nastao da opiše užas koji je rezultirao ne samo uništenjem već, praktično, doveo do razdvajanja naroda iz kojih su dolazile žrtve i zločinci. Obrnuti „Aušvic“, onaj u kome bi Nemci bili žrtve, a Jevreji ubice, više nije samo nezamisliv, već je, kao i novi holokaust, fizički nemoguć. Kada razmišljamo o kriku „nikad više“, činjenica da su prestonice nemačke i jevrejske nacionalne države udaljene tri hiljade kilometara značajnija je od denacifikacije „Hitlerovih dobrovoljnih dželata“.

Na Balkanu, kao i u Ruandi ili Burundiju, zajednice žrtava i ubica žive ili zajedno ili jedni uz druge. U Ruandi su žrtve iz 1994. godine nekoliko godina kasnije postale masovne ubice – samo je cinična američka podrška Tutsi diktatoru Polu Kagameu sprečila UN da progovori o „drugom ruandanskom genocidu“. Pri tome, kvalifikacija zločina kao genocida obezbedila je državotvorni kapital žrtvama i, praktično, dala legitimitet seriji pokolja nad Hutu izbeglicama u susednom Kongu. Kao i u Miloševićevoj Srbiji nekoliko godina ranije, i u Ruandi je „nikada više“ značilo „nikada više nama“ i lako je mutiralo u preventivno „još jednom njima“.

Originalno značenje je sasvim izgubljeno u kulturalnom prevodu. Pravi smisao tog moćnog (i ućutkujućeg) „nikad više“ u balkanskom kontekstu ilustruje komentar čitaoca u jednom beogradskom listu: „Jedina razlika između Drugog svetskog rata i ovog poslednjeg u Bosni je u tome što Srbi ovog puta nisu pošli na klanje mirno kao jaganjci, već su uzeli oružje u ruke i počeli sami da rešavaju stvar.“ „Naše“ ubice su ovde uvek (etničke) nevine, jagnjad sa kamom koja se žrtvuje koljući zarad etnifikovanog „nikad više“. Zato je genocid opasna, potencijalno genocidna reč na svim prostorima gde su žrtve i izvršioci nastavili da žive zajedno.

GENOCIDNI SRBODIVLJACI: Na takvim mestima, insistiranje na suočavanju ne služi samo pravdi i istini već i svima onima koji veruju da je potreban još jedan „dobar“ rat kojim će se korigovati „loš“ i nepravedan mir ili preduprediti još jedan genocid. Ovo naličje suočavanja danas na Balkanu biva prikriveno nekropolitikom oslonjenom na rasističku esencijalizaciju Srba, verovanje da je problem u našoj kulturi, istoriji i tradicijama. Da nismo u raljama nekropolitike, da živi ovde i dalje ne robuju mrtvima, ono pravo, političko pitanje bilo bi šta se desilo loše, šta je i zašto pošlo po zlu pa su (neki) Srbi počinili tako strašne zločine. Nažalost, odavno odomaćeno, nekropolitičko pitanje jeste zašto su (skoro svi) Srbi loši, zašto su tako neevropski, genocidni, zli…

Snažno sugerisan, prividno legitiman odgovor je da je reč o vekovima kulturne kontaminacije koja se pre dve decenije samo kristalisala u šumama istočne Bosne. On se oslanja na jednu mnogo sofisticiraniju, pseudonaučnu inkarnaciju miloševićevske logike. Prošlost, samo ovaj put srpska, a ne hrvatska ili albanska, predstavljena je kao „staklena kugla“ u kojoj mračnu srpsku budućnost vide samoproglašeni pravi istoričari, čiji su uvidi „utemeljeni na naučnosti i razumu“, kako piše Radina Vučetič.

U tako selektivnom čitanju istorije sve što se desi loše samo su „vesti iz prošlosti“ naroda koji se, kako tvrde, sa svim onim što je dobro i moderno sjedinjuje kao ulje i voda. Ovo tumačenje je sasvim u duhu orijentalizma devetnaestog veka, kada su pravi, sasvim razumni zapadni naučnici neumorno dokumentovali „varvarske“ običaje i pokolje kako bi opravdali dominaciju predstavljenu kao „civilizatorska misija“ za dobrobit nazadnih i divljih naroda.

Posledice uokviravanja srpskog zla kao otelotvorenja srpstva jasno su prepoznatljive u javnom govoru u Bosni, u medijima gde tekstove objavljuju ugledni naučnici koliko i na društvenim mrežama. Srbi su tu zabrinjavajuće često, izostaviću navodnike, srbodivljaci, necivilizovan narod i genocidaši koji nemaju granica. Srbija je večno genocidna i fašistička država vampira i koljača zatucanih velikosrpskom ideologijom, koji baštine zločine protiv čovečnosti i genocid. Srbima, koji su „od cijelog sveta… označeni i obijeleženi kao genocidaši“, bošnjačke komšije poručuju da „nisu ni svjesni što će to značiti za buduće generacije Srba“.

HRVATSKO REŠENJE: Malo zapadnije, Hrvatska više ne mora da brine o budućim pokolenjima. Ona nije otišla s Balkana zbog toga što se „evropeizovala“, već zato što je uspešno ponovila ključnu lekciju zapadnoevropske istorije i postala etnički čista, praktično bez autohtonih manjina. Istini za volju, to je operacijom „Oluja“ izvedeno, ako bi merili niskim standardima izgradnje nekih od danas najbogatijih i najmoćnijih zapadnih država, prilično elegantno. Koliko god da su užasni, puni traktori su mnogo humaniji od punih masovnih grobnica.

Hrvatska je 1995. godine prošla kroz svoje poslednje izvodivo „još jednom“ – Hrvatima nekropolitika više nije sudbina. Postala je samo priručna unutrašnjopolitička alatka i batina kojom mogu da tuku Srbiju. Pri tome, u Hrvatskoj su srpski leševi gurnuti pod jasenovački cvet zaborava i nesuočavanja. Da je tradicija vezivanja sećanja za moćne, ali bezimene i beživotne simbole nastavljena u Potočarima, spomenik Bogdana Bogdanovića bio bi svetli primer zaustavljanja nekropolitičke spirale i suprotstavljanja pretvaranja žrtava u političku municiju – ultimativni antinekropolitički gest. Ovako, njegova gigantska betonska ruža je postala jeftina alatka u službi državotvorne nekropolitike koja je na svojoj strani imala najveće zapadne sile.

Hrvatski „put u Evropu“ odlično ilustruje da svako insistiranje na suočavanju (i klečanju) predstavlja sumnjivo oružje nekropolitike, koja je na Balkanu obično oslonjena na ružne balkanističke stereotipe. Mali je korak od shvatanja „zločina u naše ime“ do zaključka da su, na primer, Srbi „transepohalno“ genocidan narod. Zato ne treba gubiti iz vida da se o masovnim zločinima ne može govoriti bez posmatranja poslovičnih balvana i trnja u tuđim očima. Uostalom, svako korišćenje reči genocid, holokaust, fašizam i nacizam podrazumeva poređenje sa jednim jako visokim standardom ljudskog zla.

VIDIMO SE U SLEDEĆEM GENOCIDU: Sve uspešne nekropolitike zasnivaju se na legitimisanju pitanja koje obezbeđuje poželjni kapital žrtve – „Ko su Jevreji u…?“. Ali, njihov najveći neprijatelj nije neko ko, u interesu suprotstavljene nekropolitike, negira užase i masovnost žrtava. Milosti neće biti za sve one koji pokušaju da kažu da te žrtve jesu stvarne i jedinstveno masovne, da ne postoji simetrija, ali da u poslednjem ratu nije bilo „Jevreja“. Zato, na primer, ovde nije bez rizika zatražiti od čitaoca da prepoznaju uljeza u zločinačkoj geografiji Balkana: Srebrenica, Blajburg, Jasenovac. Bojim se da svako ko sugeriše da u zatomljenoj predsrebreničkoj istoriji zla Srebrenici nije najsličniji Jasenovac već Blajburg priziva bes pravednika i „topli zec“ dekontaminacije.

Nažalost, osloboditi se kultur-rasističkih objašnjena zločina i hegemonije leševa mnogo je teže nego rešiti se svemoćnih monstruma koji su vodili zločinačku politiku i njihovih ubica. Diskurs genocida čini taj proces još težim i delegitimiše mogući kompromis, političko rešenje koje ne bi otvaralo put novim etničkim kasapnicama. Zato fundamentalizam suočavanja ovde nikada nije nevin, čak i onda kada je naivan.

Edina Matošević, angažovana Bošnjakinja koja veruje da Srebrenica predstavlja „naš tužni brend“, izjavila je nedavno da „samo u imenu entiteta ono republika zamjene sa genocidna i mirna Bosna“. „Industrija holokausta“ je i na Balkanu postala odlično podmazana mašinerija i demistifikovanje ovog popularnog nekropolitičkog shvatanja mira neće ići lako.

Možda neki naslednik Žike Pavlovića snimi antiratni film pod naslovom „Vidimo se u sledećem genocidu“. Ali, dok god budemo živeli u senci suočavanja, razapeti između nekroplitičkih imperativa, teško je biti optimista i ne nazreti sledeće „još jednom“. Uostalom, put do Srebrenice, najveće bošnjačke tragedije, utrt je sećanjem na Jasenovac, suočavanjem sa najvećom tragedijom srpskog naroda.

Nažalost, Bosna se još nije suočila sa suočavanjem. U ovoj zemlji prezasićenoj sećanjem, malo ko je u stanju da vidi njegovo preteće naličje. Zato se bojim da će naredni gubitnici biti srećni ako ružan kraj njihovog življenja na „pogrešnom“ mestu bude po scenariju „Oluje“, a ne Jasenovca.