Nedostatak kadrova i siva ekonomija

Srpska softverska industrija ima pred sobom dva velika problema čije se rešenje ne nazire: jedan je opštepoznat, hronični nedostatak kadrova, a drugi problem, koji se gura pod tepih, jeste iz domena sive ekonomije – stari srpski izum izbegavanja plaćanja poreza.

Na tržištu radne snage nema nezaposlenih softveraša, softverska industrija je uspela da uposli sav intelektualni kapacitet koji se iškolovao u poslednjih tridesetak godina. Da bi se neko zaposlio kao programer ili tester, već godinama nije potrebno da se poseduje diploma, nego znanje. Prekvalifikacijama je povećan broj ljudi koji su angažovani na ovim poslovima. Danas ima stomatologa koji su se preorijentisali na razvoj softvera za mobilne uređaje, ili veterinara koji su postali vrhunski dizajneri internet prezentacija.

ODLIV I POVRATAK MOZGOVA: Jedan od pokazatelja koliko je softversko znanje vredna roba jeste ekspanzija privatnih fakulteta tokom poslednjih godina. Pojavile su se i brojne škole koje pružaju višemesečne kurseve iz programerskih oblasti. Iako su privatne škole doprinele da se donekle podmire potrebe narastajućeg IT sektora, najkvalitetniji stručnjaci i dalje se obrazuju na državnim fakultetima, obično na onima do čijeg se indeksa najteže dolazi. U Beogradu se i dalje najlakše zapošljavaju i najbrže napreduju informatičari koji izlaze sa Elektrotehničkog fakulteta, dok ih u stopu prate diplomci sa FON-a, Prirodno-matematičkog i Mašinskog fakulteta.

Drugi značajan pokazatelj potreba IT sektora za visokokvalifikovanom radnom snagom jeste visina plata softveraša. Podaci koliko koja firma plaća su uvek poslovna tajna, ali se relativno lako može utvrditi da je prosečna plata srpskog programera tri do četiri puta veća od prosečne plate u Srbiji. Vrhunski programeri plaćeni su daleko više. Razlog je uključenost u svetske tokove. Srpsko informatičko tržište je deo svetskog i na njemu važe isti principi: rast potražnje i nedostatak ponude kvalitetne radne snage doveo je do povećanja plata.

Reklo bi se da je država napravila nekoliko koraka u pravom smeru, ali je uspeh još uvek polovičan. Problem i razvojni potencijal softverske industrije prepoznat je tokom poslednjih godina. Pozitivno je interesovanje države da investira u kapacitete za edukaciju programera. Tako je beogradski ETF konačno uspeo da poveća kvote za upis studenata prve godina za 50 mesta i (konačno) uspeo da obezbedi dodatni prostor za obavljanje nastave. Na drugoj strani je započet pilot-projekat prekvalifikacija radnika iz drugih struka, koji se finansira iz državnog budžeta.

Bum informatičkog sektora u Srbiji proizveo je neka nova pitanja i dileme. Osnovni problem je šta će ljude zadržati u zemlji kada jednog dana završe obrazovanje. Odgovor je – životni standard. Ako pogledamo susednu Rumuniju, možemo da vidimo zemlju koja je ne samo zaustavila „odliv mozgova“ već preokrenula i aktivan „povratak mozgova“ u domovinu. Suština je u tome da sa rumunskom programerskom platom (prosek od 1700 evra neto) i rumunskim troškovima života čovek može sebi i svojoj porodici da priušti više nego sa zapadnoevropskom platom i zapadnoevropskim troškovima. U velikoj meri to se već dešava i u Srbiji – i to bez bilo kakve državne intervencije, jer tržište odrađuje svoj deo posla. Druga teza koja se može čuti jeste da su glavni razlozi emigracije loši obrazovni i zdravstveni sistemi, čije nedostatke ni novac ne može da nadoknadi.

foto: tanjug

KOLIKO JE DOVOLJNO: Mnogo bitnije pitanje je struktura obrazovnih profila u koje će država investirati kroz povećanje kapaciteta postojećih i stvaranje novih obrazovnih institucija. Ovde treba doći do neke srećne formule koja će pokazati da li možemo da edukujemo 15, 20 ili 30 hiljada novih programera u kratkom roku. Pomenutih 50 novih mesta na ETF-u izgledaju kao kap u moru već postojećih potreba, a pritom će ti ljudi izaći na tržište rada tek 2022. godine. U softverskoj industriji uveliko se priča o tome kako nam treba drugi, treći i četvrti ETF, a ne tek jedna ili dve nove učionice za školovanje programera.

Za formiranje kompetentnog programera neophodno je bar pet ili šest semestara edukacije. Kursevima od par meseci nije moguće nadoknaditi korpus znanja koje se ponese sa fakulteta. Svejedno, kursevi su korisni: njima se ostvaruje dopunska edukacija postojećeg programerskog kadra ili prekvalifikacija iz drugih tehničkih struka u programersku. Nemojmo previše mistifikovati stvari: inženjer bilo koje struke je na jedan ili dva koraka od osposobljenosti da počne da radi kao programer. Ako je iole ambiciozan i uporan, dobar inženjer veoma lako može sam sebe da edukuje i kroz iskustvo nadoknadi nedostajuće fundamentalno znanje. Jer dobar, školovan inženjer već poznaje principe matematičkog i logičkog rasuđivanja. Zato ulaganje u više škole deluje kao dobar balans između vremena potrebnog za edukaciju, troškova edukacije i nivoa osposobljenosti koji se stiče u trenutku sticanja diplome.

Pitanje je i koliko je IT tržište u Srbiji veliko. Koliko to programera treba da imamo pa da ih bude „taman“, ni previše ni premalo, da ne dođemo u situaciju da silne novopečene stručnjake nema ko da uposli. Tu ne moramo da se brinemo, tržište će samo rešiti taj „problem“. Postoji procena da u svetu trenutno ima 18,5 miliona programera. Najveći svetski pružalac usluga „Accenture“ ima 384.000 zaposlenih. Indijski „Infosys“, koji razvija softver za hiljade klijenata širom sveta i čije reklame odskora možete da vidite i na teniskim grend slem turnirima, ima preko 200.000 zaposlenih. Par desetina hiljada programera u Srbiji ne može da poremeti svetsko tržište. Tačan odgovor za nas trebalo bi da bude: što više, to bolje, jer svaki programer generiše više izvoza i prihoda nego bilo koja druga struka.

FIKTIVNI POSLOVNI PARTNERI: Rast plata na tržištu doveo je do drastičnog porasta troškova u svim kompanijama koje upošljavaju programere. Prirodne ljudske reakcije bile su da se problem prvo ignoriše, zatim da se negira i na kraju da se traže praktična rešenja. Aktuelno rešenje za ekspanzivno širenje posla je zapošljavanje ljudi „preko agencije“, koje usrećuje kompaniju i programera koji od zaposlenog preko noći postaje „poslovni partner“, ali smanjuje prihode trećoj strani – državi, i kreira nesređeno stanje na tržištu.

Model je jednostavan. Kompanija daje oglas za posao, sprovodi najnormalniji proces zapošljavanja, ali na kraju umesto ugovora o radu i radne knjižice kandidatu daje ponudu sa bruto iznosom „koji će se isplaćivati preko agencije koju će kandidat sam da otvori“. Zatim ova osoba otvara preduzetničku radnju, podnosi zahtev za paušalno oporezivanje, i u skladu sa srpskim poreskim običajima plaća poreze i doprinose u visini od 200 do 300 evra mesečno. Ako se uzme u obzir da je bruto plata 2000 evra mesečno (što je ekvivalent neto primanjima od tri do četiri prosečne plate u Srbiji), porezi i doprinosi se umanjuju za 500 do 600 evra mesečno, odnosno 6 do 7 hiljada evra godišnje po jednom zaposlenom. Obostrana motivacija je razumljiva – poslodavac može da obezbedi veći neto prihod svom zaposlenom, dok zaposleni sebi lako obezbeđuje veće prihode. I tako nastaju IT firme u Srbiji koje po APR-u imaju pet zaposlenih, dok u stvarnosti zapošljavaju par stotina inženjera, sve preko individualnih agencija.

Oštećeni su država i svi oni koji zavise od državnih prihoda, prvo penzioneri, pa zatim zdravstveni sistem. U ovom primeru je PIO fond oštećen za oko 350 evra mesečno, odnosno 4200 evra godišnje za svakog „preduzetnika“. Ako procenimo broj ljudi koji rade po ovom modelu na samo hiljadu (iako je stvarni broj višestruko veći), dobijamo da je država uskraćena za 6 do 7 miliona evra, od toga samo PIO fond za 4,2 miliona evra godišnje (odnosno pola milijarde dinara, što je ekvivalent 0,1 odsto prihoda za 2016. godinu).

U situaciji kada je PIO fond morao da smanji penzije koje se isplaćuju da bi se očuvao sistem, postoji moralna obaveza države da učini sve što je moguće da naplati sve doprinose čije plaćanje se izbegava na „kreativne“ načine. Nažalost, neće biti ozbiljnog napretka domaće IT industrije dok se ovaj novi model nelojalne konkurencije i sive ekonomije ne zauzda.

Za državne finansije biće veoma opasno ukoliko cela softverska industrija krene putem „agencijskog modela“ zapošljavanja, jer na 20 do 30 hiljada zaposlenih šteta narasta i do nekoliko procenata prihoda PIO fonda. Na kraju, ovakva situacija ostavlja utisak Srbije kao nesređene zemlje – za investitore, za ulazak u Evropsku uniju i, na kraju, za naše građane. Uloga države trebalo bi da bude da obezbedi poštovanje pravila i ujednačene uslove za sve tržišne igrače.

Nisu Srbi, naravno, najpametniji na svetu. Agencijski model izvrdavanja plaćanja poreza smišljen je odavno i bio je pravi hit i u našem najbližem okruženju. Tako je bilo i u već pomenutoj Rumuniji sve dok se nije umešala država i zavela red. Kratkoročno, bio je to šok za tamošnji IT sektor koji je morao da se prestroji i prihvati model rada i ponašanja koji je isti za sve učesnike u tržišnoj utakmici. Na duge staze, profitirali su rumunski IT stručnjaci (plata programera u Bukureštu danas je veća od plate programera u Beogradu), ali i rumunska država koja ubira znatno veće poreze nego pre.

Niko ne kaže da digitalizacija nije važna, ali to je ipak samo jedna kockica u mozaiku Srbije kao informatičkog društva. Osim toga, da bi digitalizacija donela neku značajniju korist čitavom društvu, potrebno je, pre svega, informatički opismeniti stanovništvo i iskoreniti siromaštvo, omogućiti ljudima da uživaju u savremenim i lako dostupnim tehnologijama umesto da svakodnevno brinu o goloj egzistenciji. Srpska industrija softvera ima snage da bude zamajac u tom procesu, ali ako bude prepuštena stihiji kao što je sada to slučaj, sa nejasnom ili nepostojećom regulativom i neadekvatnom državnom potporom, lako se može desiti da pojede samu sebe i nestane jednako brzo kao što je i nikla.