Foto: Marija Janković
Poštovaocima saradnika okupatora odgovornog za ratne zločine Dragoljuba Mihailovića savetujem da pogledaju izvorne nemačke dokumente u kojima je zabeleženo šta je sve leopoga počinio za vreme okupacije, da ne bude da im nudim šta su komunjare o njemu pisale
Za Bregalničku me vezuju mnoge lepe uspomene, ali sada u njoj stoluje kip četničkog vođe Dragoljuba Draže Mihailovića. Da li ću biti u stanju da prođem tom ulicom, a da mi pogled ne padne na njegov lik i odvede mi misli na sve što znam o njemu?
Kao mladić sam učio da je Draža bio izdajnik naroda, saradnik okupatora, ali u zrelim i prezrelim godinama ja se odavno ne oslanjam na sećanje, ne odajem predrasudama, obraćam se dokumentima. A u slučaju „čiča Draže“ u prvom redu izvornim, nemačkim.
Profesor slavistike na univerzitetu u Gracu Jozef Matl je na početku Drugog svetskog rata bio mobilisan u nemačku vojsku i zbog svog odličnog znanja više jezika sa činom kapetana dodeljen obaveštajnoj jedinici vojske Abver čiji je komandant bio slavni admiral Kanaris. Izveštajem pretpostavljenima od 30. oktobra 1941. javlja da ga je dan pre toga u stanu na Dedinju posetio njemu od ranije poznati jugoslovenski kapetan Nenad Mitrović zajedno sa generalštabnim pukovnikom Branislavom Pantićem. Izneli su mu predlog Dragoljuba Mihailovića da svoje jedinice stavi na raspolaganje nemačkim trupama „u cilju razbijanja komunizma u Srbiji“. Na osnovu toga došlo je do sasatanka Draže sa nemačkim oficirima koje je predvodio Matl u selu Divci kod Valjeva 11. novembra 1941. U obližnjem selu Slovac četnici su Nemcima toga dana predali oko 350 zarobljenih partizana.
Matl je svoje fascikle sa zabeleškama o saradnji sa četnicima deponovao u Zemaljskom arhivu u Gracu s nalogom da se otvori kada to bude zatražio „kvalifikovani ekspert“. Iako sam i ranije na to upozoravao, do danas se niko iz Srbije nije javio da proveri šta je to taj dobro obavešteni nemački špijun i oficir sve napisao, pa i o Dragoljubu Mihailoviću. Kad praviš mit od nekoga, bolje je ne čačkati po dokumentima, ko zna na šta možeš da naiđeš.
Austrijski profesor istorije Valter Manošek napisao je opširnu knjigu sa naslovom „Srbija očišćena od Jevreja“ u kojoj na osnovu velikog broja dokumenata analizira rat u Jugoslaviji 1941. i 1942. godine. Citiram sa 151. strane: „Prva mera Mihailovića posle poraza partizana bila je da legalizuje saradnju sa Nedićevim jedinicama, da odrede četnika stavi na raspolaganje za akcije protiv partizana. Otada Nedićeva vlada četnike i zvanično snadbeva novcem, hranom i odećom.“ U to doba, 10. oktobra 1941, nemački diplomata Feliks Bencler iz Beograda šalje depešu u Berlin: „Ne treba očekivati nikakve političke teškoće od strane Nedićeve kvislinške vlade. Ni od strane stanovništva ne očekuje se nikakav masovni protest. Nedić je najoštriji postupak protiv Jevreja nazvao jednim od svojih glavnih zadataka.“ Manošekovu knjigu je pod naslovom „Holokaust u Srbiji“ na našem jeziku objavila izdavačke kuće Draslar.
U toku leta 1941. postojala je saradnja između partizana i četnika, bilo je zajedničkih borbi protiv okupatora, Tito i Draža su se dva puta lično sastali, ali od jeseni te godine nije više bilo ni jedne akcije četnika protiv Nemaca, ali jeste brojnih učešća Dražine ravnogorske vojske u akcijama Nemaca i Italija protiv partizana.
Očistiti Sandžak od muslimanskog življa
Četnici su samostalno krenuli u akciju u Bosni i to protiv muslimanskog stanovništva. Ideolog četnika Stevan Moljević u Dražino ime je 20. decembra 1941. poslao instrukciju četničkom komandantu Pavlu Đurišiću: „Čistiti Sandžak od muslimanskog življa i Bosnu od muslimanskog i hrvatskog življa.“
„Čišćenje“ je u praksi sprovođeno paljenjem muslimanskih kuća, ubijanjem stanovništva, silovanjem žena, u daleko većem obimu ponoviće se 1943. godine. Ti masakri nisu imali nikakve veze sa borbama protiv partizana.
Zlotvori koje vodi „Jevrejština“
Draža Mihailović i njegovi savetnici možda lično nisu bili antisemiti, ali su u svojoj propagandi izjednačavali partizane sa Jevrejima, govorili da su „to najveći zlotvori koje vodi Jevrejština“. Na udaru je najčešće bio Moša Pijade, u propagandi je ponekad Tito proglašavan „zagrebačkim Čivutinom.“
Meni je nejasan drugi Dražin ideolog Dragiša Vasić, poznati književnik, član SANU, koji je kao advokat branio komuniste. Bio je prijatelj Miroslava Krleže koji mu je čak bio poklonio pisaću mašinu, a znamo da je Krleža bio Titov prijatelj još daleko pre nego što je postao generalni sekretar KPJ. Prijatelj mog prijatelja je… Ima još mnogo posla za naše istoričare. Zašto se taj čovek priklonio četnicima? Postojala je legenda da je on bio sovjetski agent u Dražinom štabu. Sam Vasić nije mogao da se izjasni jer su ga ustaše ubile pred kraj rata.
Četnici kojima se divio Krcun
Imao sam prilike da poduže razgovram sa Slobodanom Penezićem Krcunom, ministrom unutrašnjih poslova, kasnije predsednikom Vlade Srbije. Ispričao je da su njemu četnici nekada bili ideal, naravno ne četnici koji su se nazvali „jugoslovenskom vojskom u otadžbini“ ili „Ravnogorskim pokretom“.
U toku ustanaka protiv Turaka borci, obično poznati kao hajduci u narodu, su se nazivali i četnicima. Ustanak protiv Turaka u Makedoniji vodili su četnici. Grupacija četnika pod komandom Koste Pećanca krajem 1916. se vratila u srce Srbije, učestvovala u Topličkom ustanku, jedinom otporu okupatoru, u ovom slučaju austro-ugarskim i bugarskim jedinicama u Prvom svetskom ratu.
U kraljevini Jugoslaviji Pećanac je predvodio četničku organizaciju, po sopstvenom izveštaju sa oko 1.000 sekcija i 500.000 članova. Kraljevska vlada nije bila oduševljena, ali je 1940. suočena sa ratom u Evropi pristala da se oformi šest četničkih bataljona koji su kao elitne jedinice dodeljeni svaki po jednoj armiji.
Krcun je mislio na četnike iz XIX veka, kada je govorio kome se divio.
Za to vreme, od 1935. do 1937, pukovnik Dragoljub Mihailović bio je vojni ataše u Bugarskoj i Čehoslovačkoj. Krcun je rekao da je sa Dražinog stanovišta najveća greška što je mislio kao političar, a ne kao vojnik, i zato nije uspeo da pridobije narod, nego ga je odbijao i terao u zagrljaj partizanima.
Ne kažem da je tako bilo, nego da je to pričao Krcun Penezić koji je kao načelnik Ozne „uhvatio Dražu“.
Moja Bregalnička ulica
Statua Draže stoji na privatnom prostoru, ali je okrenuta javnosti, svaki prolaznik može da je vidi. Srpske i beogradske vlasti nisu pokušale to da spreče. Nisu sprečavali ni prikazivanje Ratka Mladića na beogradskim zidovima.
Ja sam se u Bregalničkoj ulici bio zaljubio u jednu balerinu, venčali smo se i preko pedeset godina živeli zajedno sve dok nas nije razdvojila smrt, nažalost njena. U njenoj garsonjeri igrao sam uzbudljive partije pokera, najčešće od ranih večernjih sati, pa sve do zore. Neće mene spomenik saradnika okupatora, a kamoli „spomen soba“ u njegovu čast, sprečavati da prolazim lepom, relativno kratkom Bregalničkom ulicom u kojoj se nalazi i rimokatolička crkva svetog Antuna Padovanskog sa najboljim orguljama u Beogradu.
Da mi sa gadi da prođem njome, bila bi to pobeda Draže i njegovih savremenih pristalica. Šta mi može glupi, srećom čak i u umetničkom smislu ružni spomenik, a za njegove današnje obožavaoce imam nemoćni, ali veoma prezrivi smešak.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Studenti su svoje već odradili pokazavši da je car go. Na matorima je da se pridruže mladima i stvar dovrše, ako umeju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
U Nedićevoj Srbiji oca su mi ubili odvodeći ga iz Topovskih šupa, majku u dušegupki vozeći je kroz Beograd, za moju sudbinu Milan Nedić nije bio odgovoran, jer sam se našao u Novom Sadu gde je vladao mađarski regent Mikloš Horti. Da li se mene lično tiče diskusija o eventualnoj rehabilitaciji Milana Nedića? Pa, tiče me se. Ovde, međutim, nije reč o tome
"Neki ljudi u Mihailoviću vide heroja, ali postoje istorijski dokumenti i izvori i presude o kojima ne može da se polemiše", rekla je Aida Ćorović
Kada od nečije smrti prođu 63 godine, teško je naći razlog da se ta godišnjica obeleži na neki poseban način, ma kako smrt bila misteriozna, značajna i tragična. Ipak, 63. godišnjica streljanja generala Dragoljuba Draže Mihailovića ostaće upamćena po dve stvari: po tome što je na parastosu na Ravnoj gori bilo jedva pedesetak ljudi i što je venac na spomenik Draži Mihailoviću položila delegacija Bezbednosno-informativne agencije
Đeneral Draža ovoga leta zamenio je uobičajene drekavce i ostale sandžame kojima se štampa u dokolici bavi. Najnovija histerija odnosi se na detalje oko njegovog hapšenja: neke fotografije i ulogu Nikole Kalabića, stvari koje su inače nebitne za samu stvar, to jest mesto na kome je sahranjen, oko čega se sve i vrti
Po ovakvom slovu zakona može se rehabilitovati bilo ko od onih iz Drugog svetskog rata u Srbiji. Mihailović je tek 1946. godine potpao pod pravdu, jednako političku kao što je pravda bila u Evropi prema izdajnicima, kvislinzima i zločincima koji su "čistili" teritorije, svoje i tuđe, od ljudi drugih nacionalnosti
Svest o istoriji i istorijskim događajima kod modernog čoveka mnogo više oblikuju mediji nego istorijska nauka. Štaviše, na tom polju istorija je globalno izgubila bitku sa medijima, filmom i književnošću. U kulturi u kojoj je dominantan filmski žanr koji se bavi Drugim svetskim ratom kolokvijalno nazvan "partizanski film", uskoro bi mogao da nastane talas kontražanra – "četnički film"
Kad neko pomene Dražu, morao bi da pomene i čitav niz nadasve zanimljivih istorijskih ličnosti, kakav je – da počnemo s njim – dr Stevan Moljević. Još nije Kraljevina Jugoslavija pošteno ni ispustila svoju napaćenu dušu, a Moljević je već sastavio svoj "memorandum" od 30. juna 1941. Taj spis – u trenutku kada je Treći rajh na vrhuncu moći – opisuje buduću raspodelu teritorija bivše Jugoslavije, ali i okolnih država – jednoga dana, kad pobedimo
