Hajde malo o činjenicama

Na prvom mestu bih citirao nemačke zvanične izvore. Pretpostavljam da su poznati istoričarima Srbije. Svi su više puta objavljivani. Zanima me da li će se izneti na suđenju o rehabilitaciji tog čoveka.

Nemački general Valter Hinghofer je 22. septembra 1941. godine u okviru „čišćenja terena na obali Save“ naredio da se uhapsi „celokupno muško stanovništvo od 14 do 70 godina“ i preko Sremske Mitrovice i Šapca sprovede u logor, koji je izgrađen pod nadzorom njegove divizije. To je praktično bilo naređenje da se muški stanovnici ubiju bez obzira na to da li je neko od njih sarađivao sa partizanima ili nije. General Franc Beme, koji je od 16. septembra imao zvanje „opunomoćenog komandanta Srbije“, o tome je obavestio Milana Nedića 27. septembra 1941. rekavši da će „nameravana akcija da se sprovede pomoću najoštrijih mera“ i ponudio mu da zbog toga podnese ostavku, što je Nedić odbio. Beme je to napisao u svom zvaničnom izveštaju 28. septembra.

foto: tanjug / s. ilić

Naglašavam da je reč bila o srpskom muškom stanovništvu, još ne o Jevrejima. Inače, Beme je 13. maja 1947. godine optužen kao ratni zločinac, nalazio se u engleskom zatvoru i tu izvršio samoubistvu 29. maja 1947. godine. Podsećam da je njegov saradnik u Srbiji, Milan Nedić, navodno izvršio samoubistvo, o čemu je javnost obaveštena 5. februara 1946. godine. Vlastima nije bilo u interesu da ubiju Nedića, da ga bace kroz prozor, što je jedna od verzija njegove smrti. Naprotiv. Nedića je bilo mnogo lakše optužiti i osuditi na smrt, nego Dražu Mihajlovića, i to bi više odgovaralo tadašnjoj jugoslovenskoj propagandi. Zbog toga verujem da je uspeo da izvrši samoubistvo jer je smatrao da je to dostojnije jednog oficira, nego mrcvarenje pred sudom.

Nedugo posle masakra krajem septembra 1941. godine ustaše sa leve obale Save, a Nedićeva policija sa desne pročešljali su teren i sve sumnjive osobe prebacili u logor za Jevreje u Zasavici blizu Šapca. Tu se već nalazilo oko 1200 Jevreja, koji su još novembra 1939. godine krenuli na tri jugoslovenska broda sa namerom da se preko Dunava i Crnog mora dokopaju Palestine, ali rumunske vlasti im nisu dozvolile prolaz, pa su posle mnogih peripetija i muka dospeli prvo u Šabac, a potom u posebno za njih izgrađeni logor. Streljali su ih pripadnici redovne nemačke vojske, vermahta, 12. i 13. oktobra. Time je započelo i „oslobađanje“ Srbije od Jevreja, što je bio deo dogovora Bemea i Nedića. (Citirano prema knjizi austrijskog istoričara Valtera Manošeka „Srbija oslobođena od Jevreja“ – Serbien ist judenfrei, objavljene 1993. godine.)

foto: tanjug / s. ilić

Nemački diplomata Feliks Bencler javio je prethodno svom ministarstvu: „Ne treba očekivati nikakve političke teškoće od strane Nedićeve kvislinške vlade. Ni od strane stanovništva ne očekuje se nikakav masovni protest. Nedić je najoštriji postupak protiv Jevreja nazvao jednim od svojih glavnih zadataka.“ (Depeša Benclera njegovom ministarstvu inostranih poslova od 10. oktobra 1941. godine.) Meni je zanimljivo što Bencler Nedićevu vladu u okviru službene korespondencije naziva „kvislinškom“. Iako je bio umešan u ta masovna ubistva, Bencler nikada nije optužen, umro je krckajući svoju diplomatsku penziju u mestu Gronau u Zapadnoj Nemačkoj 1977. godine.

SRPSKI PETEN: General Beme je u jednom od svojih izveštaja povodom pokušaja da se četnici Draže Mihajlovića privole na saradnju sa Milanom Nedićem napisao da je Nedić samoga sebe smatrao „srpskim Petenom“. (Bemeov izveštaj višoj komandi 15. novembra 1941.) Ja dodajem da je Nedić neosporno bio jedan od srpskih junaka u toku Prvog svetskog rata, mada na nižem položaju od maršala Petena, samo što u Francuskoj nikom ne pada na pamet da rehabilituje Petena. Filip Peten je u Parizu zbog saradnje sa neprijateljem i veleizdaje 14. avgusta 1945. godine osuđen na smrt. De Gol ga je zbog duboke starosti pomilovao na doživotnu robiju koju je služio u jednoj tvrđavi na atlantskom ostvru Ille d’ Yeu, gde je umro i sahranjen 23. jula 1955. godine.

Nedić je stavio na raspolaganju Draži Mihajloviću 3,5 miliona dinara. Radi pregovora o tome u Beograd su došli njegovi izaslanici pukovnik Branislav Pantić i kapetan Nenad Mitrović, koji su pregovarali sa kapetanom nemačke vojno-obaveštajne službe Abver Jozefom Matlom. Matlu je punomoć dao lično general Beme. Beme je pozvao i Dražu Mihajlovića na razgovor u Beograd, ali je vođa četnika to odbio. (Zvanični izveštaj Jozefa Matla od 30. oktobra 1941. godine.)

Nisam našao nikakav trag u nemačkim dokumentima o tome da li je Milan Nedić unapred znao ili naknadno saznao za masovno ubistvo u Kragujevcu, kada su streljani đaci gimnazije koju je on svojevremeno pohađao. Ja mislim da je nemoguće da bar naknadno ništa nije saznao, ali do sada se nije pojavio dokument o tome da li je eventualno zbog toga protestovao ili taj čin na bilo koji način komentarisao.

SPASILAC SRBA: Čak i oni koji inače osuđuju Milana Nedića zbog ponizne saradnje sa okupatorom, odaju mu priznanje što je primio stotine hiljada izbeglica iz Hrvatske, Bosne, Slovenije, sa Kosova i iz Srema. Veoma je naivno i pomisliti da je on posedovao moć da ih primi ili ne primi. Čitavim regionom je vladala Hitlerova Nemačka, svaki i najmanji, a kamoli masovni pokret ljudi nije mogao da se izvede bez odobrenja nemačke komande. Nedić je bio samo izvršilac poslova na osnovu naredbi Berlina, gde su Srbe hteli da drže na okupu da bi ih lakše kontrolisali.

Drugi argument u korist Nedića je da ni jedan srpski vojnik nije upućen na istočni front. Međutim, i to je poluistina, jer nemačka vojna vlast nije htela srpske vojnike na tom osetljivom položaju. Hitler je lično mrzeo Srbe i sumnjao „u njihov karakter“. Negativan odnos zločinca je naravno, najveća pohvala. Nema podataka da je Nedić bilo kada reč progovorio na tu temu.

ANTISEMITSKE UREDBE U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI: Mislim da je Milan Nedić bio dosledan čovek, on je verovao u ispravnost Hitlerove politike, i to još daleko pre početka rata u Jugoslaviji. Neposredno pred početak Drugog svetskog rata, 26. avgusta 1939. godine, on je postao ministar vojske i mornarice kraljevine Jugoslavije. Kad je nekoliko dana posle toga Nemačka napala Poljsku, pa joj Engleska i Francuska objavile rat, Nedić je u vladi zastupao mišljenje da svakako treba sarađivati sa silama Osovine makar i na račun teritorijalnih ustupaka u Dalmaciji, Vojvodini i Makedoniji. Zbog toga, kao i zbog njegove bliskosti sa Ljotićevom organizacijom „Zbor“, princ Pavle ga je smenio 6. novembra 1940. godine. Logično je da su Nemci znali da mogu da računaju na njega.

Da li je Pavle Karađorđević bio dosledan? Očigledno nije. Kolebao se. Vlada kraljevine Jugoslavije je, naime, već 16. septembra 1939. donela dve antisemitske uredbe u duhu Hitlerove politike prema Jevrejima, što je nekakva predigra za potonje masakre, jer već popisuje ko je Jevrejin, a ko nije. Princ Pavle je mogao da uđe u istoriju kao mecena umetnosti i pristojan poznavalac slikarstva, ali, eto, nije, nego kao potpisnik pristupanja poverene mu zemlje Hitlerovom „trojnom“ paktu.

Karađorđevići kao familija privatno nisu bili antisemiti. Moj pokojni prijatelj, ambasador Aleksandar Demajo, pričao mi je da je kao vršnjak još maloletnog kralja Petra II i kao odličan učenik i „Srbin mojsijevske vere“ sa još nekim drugovima pozivan u dvor da se igra sa njegovim veličanstvom. Međutim, uredbe o zabrani Jevreja da trguju životnim namirnicama i uvođenje čudnog numerusa klauzusa za upis „lica jevrejskog porekla“ u srednje škole i na univerzitete donet je 5. oktobra 1940. godine, što mi je moj otac dosta dramatično objašnjavao uz pouku da moram da budem naročito marljiv i poslušan. Nisam baš razumeo, ne razumem tačno ni sada, svodilo se na to da ne sme da se upiše procentualno više Jevreja u dotičnu školu ili univerzitet, nego što je Jevreja zastupljeno u stanovništvu, ali nije bilo jasno da li u Jugoslaviji uopšte ili u određenoj sredini. Kao dete to nisam shvatio naročito ozbiljno, na kraju prvog razreda gimnazije, (to je današnji peti razred osnovne škole), imao sam sve petice i bez problema sam se upisao u drugi razred. Problemi su za mene nastali tek kad su Nemci okupirali zemlju. Međutim, te školske godine 1940/41. u petrovgradsku gimnaziju u prvi razred se pred početak septembra upisalo šesnaestoro dece „jevrejskog porekla“, ali njih jedanaest je nekoliko nedelja posle toga jednoglasnom odlukom nastavničkog saveta od 19. oktobra opet izbačeno iz gimnazije.

foto: fonet

HITLER KAO SVETI SAVA, OSVRT NA NIKOLAJA VELIMIROVIĆA: Antisemitizam u Kraljevini Jugoslaviji javljao se i ranije. Nikolaj Velimirović, tada episkop, 1935. godine održao je predavanje na temu „Nacionalizam Svetog Save“ i tom prilikom, između ostalog, rekao: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija i jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u dvadesetom veku on je došao na ideju Svetoga Save i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao koji priliči jedino svetitelju, geniji i heroju.“ Te 1935. u Nemačkoj je počeo progon Jevreja, otvarani su prvi koncentracioni logori, ali još nije doneta odluka o holokaustu.

Nikolaj Velimirović 1944. godine u logoru Dahau nastavlja još mnogo strašnije. On se u logoru zajedno sa patrijarhom Gavrilom Dožićem nalazio u baraci za prominentne logoraše, gde se služila ista hrana kao za esesovske oficire. Oni su zadržali svoje svešteničke odore, nisu ih šišali i brijali kao druge zatvorenike, imali su posebno dvorište za šetnje. Velimirović je svakako znao šta se događa u Nemačkoj, Evropi i svetu. On tada piše: „Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi židova, odnosno oca njihova, đavola…“ Holokaust tumači kao božju odmazdu za ubistvo Hrista: „Oni su se pokazali gori protivnici Božji nego li neznabožac Pilat, jer su u jarosti zlobe svoje izrekli onu strašnu reč ‘Krv njegova na nas i našu decu!’ Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganj koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista. Jer tako ih uči đavo, njihov otac.“

U Dahauu je zajedno sa patrijarhom bio samo tri meseca, decembra 1944. esesovci su ga oslobodili na osnovu dogovora Dimitrija Ljotića i Hermana Nojbahera, posebnog predstavnika ministarstva inostranih poslova za privredna pitanja jugoistoka. Posle rata je u Jugoslaviji Nojbaher osuđen na dvadeset godina robije, ali ubrzo pušten „zbog narušenog zdravlja“. S tim Nemcem i iz Beograda dobeglim Milanom Nedićem, Velimirović se uputio u Sloveniju, gde je hteo da se sretne sa Dimitrijem Ljotićem. Ljotić je, međutim, poginuo u saobraćajnoj nesreći u Ajdovščini, pa je episkop Velimirović nad njegovim odrom održao govor i tog fašističkog vođu nazvao hrišćanskim državnikom: „To je bio političar sa krstom… On je dao odgovor na sva pitanja. On je u svojoj ideologiji obuhvatio sve grane narodnog života.“

NEMAČKI IZBOR, OSVRT NA DIMITRIJA LJOTIĆA: Austrijski istoričar Valter Manošek tvrdi da su se Nemci kolebali da li da za predsednika vlade okupirane Srbije postave Milana Nedića ili Dimitrija Ljotića.

General Helmut Ferster, privremeno komandant nemačkih vojnih snaga u Srbiji, već je krajem aprila za šefa komesarske uprave postavio Milana Aćimovića, iskusnog policajca, koji se specijalizirao u Berlinu, Štutgartu i Magdeburgu, a posle bio i ministar unutrašnjih poslova u vladi Milana Stojadinovića. Međutim, ubrzo su konstatovali da taj čovek u narodu nema nikakvog autoriteta. Aćimović je 1945. godine prilikom povlačenja četnika iz Srbije u borbi sa narodnooslobodilačkom vojskom poginuo na Zelengori.

Odluka je pala da formalni prvi čovek u Beogradu bude Nedić, za koga su verovali da uživa ugled kao vojnik, pogotovu kao junak iz Balkanskih i Prvog svetskog rata, ali je Aćimović postao i njegov ministar unutrašnjih poslova.

Najbliži nemačkim vlastima, međutim, i dalje je bio Dimitrije Ljotić. On je posle uvođenja kraljeve diktature kratko bio ministar pravde u vladi Petra Živkovića, ali je smenjen kad je predložio donošenja Ustava, koji bio zaveo poredak sličan kakav je za Nemačku tada već predvideo Adolf Hitler. Posle toga je osnovao svoju organizaciju „Zbor“. Malo ko je zapamtio da je ime tog pokreta zapravo bio „Združena borbena organizacija rada“. Na radnike se pozivao baš kao i Hitler čija se partija „punim imenom i prezimenom“ zvala Nacionalistička socijalistička nemačka radnička partija.“ Već septembra 1941. Ljotiću je dozvoljeno da sakupi pet bataljona „Srpske dobrovoljačke komande“ sa 3000, na kraju rata do 8000 boraca. Nije pristao da kao ministar privrede uđe u vladu Milana Nedića, ali je u nju delegirao dva člana Zbora. Na više mesta sam naišao na tvrdnju da je Ljotić bio dalji rođak Milana Nedića, ali ne i o kakvim rođačkim vezama je reč. Bitniji je njihov međusobni odnos u kome je Milan Nedić bio superioran.

Patrijarh Gavrilo se dobrovoljno vratio u Jugoslaviju, Nedića su Englezi uhapsili i predali jugoslovenskim vlastima, episkop Nikolaj je mudro prešao u Englesku, a posle u Ameriku.

Pošto nisam pravoslavni vernik trebalo bi da me se ne tiče što je Velimirović proglašen za svetitelja, kao što me se ne tiče ni da li će Alojzije Stepinac biti proglašen za katoličkog sveca. Stepinac, srpski oficir za vreme Prvog svetskog rata, naravno mnogo nižeg čina od Milana Nedića, posle se zbog nesrećne ljubavi zaredio, postao sveštenik i na osnovu dogovora kralja Aleksandra sa Vatikanom imenovan za jednog od najmlađih nadbiskupa. Posle je vodio politiku svog pretpostavljenog, pape Pija XII. Za njih je komunizam bio mnogo veće zlo od Hitlerovog nacizma i Musolinijevog fašizma. Slobodan sam da uporedim Nikolaja Velimirovića i Alojzija Stepinca, ali upoređenje nije u korist srpskog svetitelja. Upoređujem i Nedića i Pavelića i konstatujem, ako to sme da se kaže tako lapidarno, da je Pavelić svakako bio „mnogo gori“, ali spretno se izvukao i umro prirodnom smrću. Nema pravde!

TUŽAN TRENUTAK ZA SRBIJU: RTS je na svom prvom programu u ponedeljak, 8. februara ove godine, u Dnevniku, osobe koje protestuju protiv rehabilitacije Milana Nedića nazvao „neokomunistima“, što verovatno treba da se shvati u negativnom kontekstu. Beležim to kao zanimljivu pojavu, jer je reč o javnom servisu ove zemlje. Grupa građana koja se zalaže za rehabilitaciju Milana Nedića nosila je plakat „Spasavanje Srba nije zločin“. U tom pogledu su, naravno, u pravu, ali to niko nije negirao. Za sebe prihvatam da sam „neokomunista“ i štogod hoće, ali zar se samo sa „komunističkog stanovišta“ mogu utvrđivati istorijske činjenice? Zar time gospoda i gospođe „nekomunisti“ ne skaču sami sebi u usta? Njihov problem, moj nije.

Pravnik nisam, ali mislio sam do ovih dana da sudovi mogu da rehabilituju samo osobe osuđene sudskom odlukom, na primer, Dražu Mihajlovića, ali ne da donose presudu o bilo čijoj ulozi u političkom životu i istoriji.

Šta bi se dogodilo da je Milan Nedić, bez obzira na svoju bliskost idejama nacionalsocijalizma, odbio da postane lakej tuđinskih osvajača? Po njega lično rizik ne bi bio veliki, u najgorem slučaju otišao bi u ratno zarobljeništvo kao mnogi drugi jugoslovenski generali. Da li bi onda Dimitrije Ljotić postao predsednik takozvane vlade nacionalnog spasa? Verovatno bi. U tom slučaju razvoj događaja bio bi isti, ali valjda nikom ne bi padalo na pamet da njega rehabilituje.

Rehabilitacija najvišeg po rangu saradnika okupatora ili revizija istorije?

Dokumenti govore isuviše jasnim jezikom. Revizija može da bude samo kratkog daha, ali tužan je trenutak kada deo Srbije pokušava da se odrekne svoje antifašističke prošlosti.