Scena je bila neuobičajena: na haubi starog juga priljubljenog bočno tik uz zid zgrade u Kvarnerskoj ulici besno je psujući skakao čovek udarajući nogama u vetrobran koji je najzad pobeleo rasprsnut u hiljade komadića. Vozačeva glava ležala je nepomično na upravljaču, na prvi pogled se činilo da spava. To bi bio pogrešan utisak budući da mu je krv liptala iz nosa. Bio je, ustvari, onesvešćen.
Nekoliko minuta ranije, 12. aprila u 16.35 časova, u pomenutoj uskoj ali dvosmernoj ulici susreli su se veliki opel omega i jugo. Vozač juga, penzioner Dobrivoje Jeremić zaustavio je automobil pored samog trotoara očekujući da opel prođe jer je bilo mesta.
„Penji se na pločnik“, kratko je izgovorio vozač većeg vozila. „Ima mesta, prođi“, odgovorio je penzioner. Usledila je sad već preteća naredba: „Čuješ šta ti kažem, penji se na trotoar.“ Pošto je video s kim ima posla, ovaj ga je poslušao. Međutim, prolazeći pored juga, opel ga je zakačio svojim retrovizorom, ali nije razbio staklo niti išta polomio. „Slomio si mi retrovizor“, vikao je vozač opela i kroz otvoreni prozor juga snažnim udarcem u lice nokautirao vozača koji je klonuo na volan. Kad je malo kasnije došao k sebi video je vozača opela kako igra na haubi. Potom je sišao i udarcima u glavu ponovo „uspavao“ žrtvu. Kad se povređeni osvestio, shvatio je da leži na kolovozu. Neko je bio pažljiv i glavu mu stavio na ivicu pločnika. S mukom je ustao i pošao prema prodavnici da telefonira. Na mestu gde je ležao ostala je velika lokva krvi. I dalje je krvario iz nosa. Nekoliko ljudi koji su se tu zatekli odmah su se razbežali jer se povređenom približavao napadač i dalje žestoko psujući sve redom. Ovog puta nije ga udarao. Žena u prodavnici uplašeno je objašnjavala da nema telefon. Izubijani čovek posrćući je uspeo da dođe do svog stana i telefonira policiji. Brzo su došla patrolna kola, a potom i inspektori u civilu koji su napravili zapisnik. Bili su veoma ljubazni i učtivi. Čak je jedan od milicionera pretučenom diskretno rekao: „Znate, nemojte se ljutiti, mi ovog siledžiju često privodimo, ali ga oni puštaju.“ Nije, međutim, objasnio ko su to „oni“. Savetovao je povređenom da ode u bolnicu i izvadi lekarsko uverenje o povredama, što je on i učinio.
O lokalnom siledžiji ljudi iz tog kraja uglavnom neće da pričaju. Očevidno su zaplašeni. Ipak, procede poneku reč. Kažu da je došao odnekud iz Bosne i tamo zadužio policiju, kao i da sad završava neke poslove za nju. U policiji, tj. OOUP-u Savski venac, o ovom događaju odgovorni nisu hteli da pričaju. Odbili su da saopšte da li je protiv siledžije sudu podneta krivična prijava i zvanično daju imena žrtve i napadača i njihove izjave.
Taj čovek ima veliki niklovani pištolj i zavodi strahovladu u kraju, pričaju stanovnici tog dela Senjaka. Ima običaj da puca ljudima u noge, a na pijaci, prepunoj ljudi drškom pištolja udarao je dvojicu starijih građana koji su nastojali da odbrane prodavačicu koju je siledžija uz psovke verbalno napao zbog skupih – jaja. To je na Senjaku potvrdilo nekoliko ljudi.
Bez obzira na to da li je lokalni nasilnik „zadužio policiju“ ili i sada nešto radi za nju, nesporna je činjenica da u Beogradu divljaju, kako neko reče, „patriote nižeg ranga“ pod zaštitom policije. Uglavnom je reč o dobrovoljcima, istaknutim pripadnicima paravojnih snaga, učesnicima u oružanim sukobima (najčešće s civilima) na tlu bivše Jugoslavije.
Bez presedana je ono što se događa na Dorćolu. Nekoliko džipova s ljudima namrštenih lica, očevidno opasnih po okolinu, blokiraju uglavnom ulicu Strahinjića bana prepunu kafića ne dozvoljavajući nijednom vozilu prolaz. U to vreme iz tog kraja po pravilu nestaju milicijska vozila i milicionari pa postaje jasno da se i oni plaše, budući da je svojevremeno glavni šef te grupe razoružao i tukao neke policajce u centru Beograda. Naravno, bez posledica po njega. Kad dolazi u neki beogradski kafić, prati ga mali konvoj džipova, nalik vojnoj formaciji, što sudeći po naoružanju zapravo i jeste. Njegovi čuvari u kafić ne puštaju nikog niti objašnjavaju razlog. Doduše, oni koji na početku ugledaju džipovima zatvorenu ulicu brzo odlaze što dalje plašeći se mogućih nevolja. Pogotovo ako se glavni čovek, gost kafića, podnapije, a tad je eksces neminovan. Po običaju praćen pucnjavom.
Sve u svemu, očigledno je da tu nešto nije u redu, zapravo da priče ministra RMUP-a Dušana Mihajlovića o građanima zaštićenim čuvarima reda i mira nemaju mnoge veze sa stvarnošću i efikasnim delovanjem policije. Da ne govorimo o gotovo svakodnevnim neotkrivenim ubistvima, pljačkama banaka, menjačnica i oružanim napadima (hotel Palas, plen razbojnika 450.000 dinara, policija se nije oglasila). U retko rasvetljenim krivičnim delima često su akteri upravo ljudi koji su ispekli zanat na ratištu. Mihajlović kaže: „Policija skuplja dokaze, tužilac vodi istragu, a sud sudi.“ Sve zavisi od toga hoće li policija prikupiti valjane dokaze i hoće li podneti krivičnu prijavu. A to je, kako je praksa pokazala, za policiju veoma teško budući da ovejani kriminalci, privredni i oni drugi, slobodno šetaju. Mihajlović je to objasnio rečima: „Jedno je znati, a drugo naći dokaze.“ Čini se, ipak, da i tamo gde ima dokaza ponekad izostaju krivične prijave.
