Narodni heroj reketiranja

Specijalno za „Vreme“ iz Sarajeva

Po povratku iz Haga, na pitanje novinara šta će sada raditi, Orić je izjavio – „Bit ću slobodan čovjek“. Zanimljiv obrt situacije desio se 3. oktobra kada je uhapšen u akciji MUP-a Federacije BiH. Specijalne snage su Orića, Damira Fazlića, Nedima Šahinpahića i Branislava Cvijetičanina iz Srbije uhapsile u trenutku izvršenja krivičnog dela – reketiranja u restoranu na Ilidži. Dok su ovi ostali pušteni na slobodu, Orić je predat Tužilaštvu Kantona Sarajevo, koji mu je odredio jednomesečni pritvor. U pritvoru mu se u subotu pridružila i bivša supruga Zahida Orić, zbog osnovane sumnje da su, u saradnji sa još jednom osobom, počinili krivična dela iznude i „nedozvoljenog držanja oružja ili eksplozivnih materijala“.

Sumnja se da su bivši supružnici Orić u periodu od 2002. do 2008. iznudili oko 100.000 evra od izvesne Džehve Okanović, kao i nekoliko nekretnina – sve uz pomoć pozajmica i „nesrazmernih“ kamata. Pred sudom će ga braniti Vasvija Vidović, koja ga je branila i u Hagu. U intervjuu „Dnevnom avazu“, iznela je (očekivani) stav da je zapravo celo hapšenje deo predizborne kampanje, jer se i „najavljivalo“ na nekim predizborim skupovima. Takođe, prema njenim rečima, hapšenje se zasniva na izjavi jedne osobe datoj 2002, te je kao takvo potpuno nevalidno pred sudom.

KARIJERA: Ovo nije prvi put da se „reketiranje“ i druge nelegalne aktivnosti vezuju za Orićevo ime. Rođen 1968. godine u Potočarima, Orić je bivši policajac koji je krajem osamdesetih nakon završenog šestomesečnog kursa poslat na Kosovo kao pripadnik policijske jedinice za specijalne zadatke. Nakon toga se vraća u Beograd, te konačno 1991. prelazi u Sarajevo, da bi se krajem iste godine vratio u rodni kraj kao komandir stanice milicije u Potočarima. Tadašnji general Armije RBiH Sefer Halilović dodeljuje mu mesto komandanta Teritorijalne odbrane Potočari. Od tada počinje njegova ratna karijera – dobija čin brigadira i postaje komandant 28. divizije u okviru drugog korpusa Armije RBiH. Godine 1994. dobija značku Zlatni ljiljan, najviše priznanje Armije BiH. Već naredne godine napušta vojsku. U vreme kada se desio genocid u Srebrenici, Nasera Orića nije bilo u enklavi.

Nakon rata, Orić živi sa porodicom u Tuzli, gde ga pronalazi i Haški tribunal – 2003. godine uhapšen je u svom fitnes klubu i prebačen u Sheveningen. Haška optužnica ga je teretila za individualnu i komandnu odgovornost – zbog aktivnog učešća i nesprečavanja zločina nad srpskim stanovništvom u Kravici, Ratkovićima, Bjelovcu, Ježestici, Fakovićima, Rupovom Brdu. Optužnica ga je teretila i za nesprečavanje ubistva sedam zatočenika srpske nacionalnosti. U julu ove godine oslobođen je svih optužbi, nakon dve godine provedene u Hagu. Haški sud je smatrao da nije izneto dovoljno dokaza za Orićevu komandnu odgovornost, iako se zločini nad srpskim stanovništvom ne dovode u pitanje. Kako bilo – dočekan je na sarajevskom aerodromu kao heroj, borac za pravdu, odnosno u susednom entitetu kao živi dokaz haške srbofobije i nepravde.

Neka svedočanstva iz Srebrenice tokom rata ne daju nimalo idiličnu i herojsku sliku Nasera Orića, ali ni drugih bošnjačkih lidera kojima se, osim korupcije i kriminala, na teret stavlja i ostavljanje Srebreničana na milost i nemilost Mladićevim snagama 1995. godine. Orić je nakon rata bio pošteđen i zaštićen od neugodnih pitanja o švercovanju humanitarne pomoći, prodavanju žileta, nafte, brašna i ostalih proizvoda na crno, zavođenju strahovlade i terora u Srebrenici, organizovanom kriminalu i inim radnjama. Publicista i novinar Emir Suljagić u knjizi Razglednica iz groba opisuje jedan od svojih susreta sa Orićem, pri kojem ovaj hrani svog konja kockama belog šećera koji je za većinu Srebreničana u to vreme bio više od pojma. Autor nedavno objavljene knjige Planirani haos Ibran Mustafić izneo je svoje viđenje situacije u ratnoj enklavi, ali i odgovornosti za ono što se desilo u junu 1995. Ubrzo posle javne promocije svojih gledišta, Mustafić je bio teško pretučen u centru Srebrenice, što je bila jasna poruka građanstvu da se ne pača tamo gde mu nije mesto.

ZVANIČNA ĆUTNJA: Reakcije u BiH na vest o hapšenju Nasera Orića su različite – od otvorene podrške i podsećanja na „heroja bosanskog“ i njegovih odbrambenih aktivnosti tokom rata, preko otvorenih optužbi za izdaju do stavova koji idu uz liniju pretpostavkama Orićeve braniteljke Vidović – da je sve ovo maskarada pred izbore, i te kako povezana sa komplikovanom situacijom i važnim položajem koji Srebrenica ima u izbornoj priči. Za sada, zvanični politički krugovi se čuvaju bilo kakvih procena i ocena. Nedostatak njihovih komentara može se povezati i sa tek završenim lokalnim izborima, na kojima je svoj veliki povratak doživela SDA, dok je nacionalna opcija dobila izbore i u Republici Srpskoj sa većinom Dodikove partije SNSD, kao i u opštinama u kojima je većinsko hrvatsko stanovništvo, gde je većinu odneo HDZ BiH.

Razni „naseri orići“ sa ovih prostora su tipični nacionalistički brend upravo ovih političkih opcija, tako da su očekivanja da će makar u BiH pravna država zaživeti, te da će se određeni pravni procesi pokrenuti – nerealna. Teško je reći da li je mit o Oriću narušen ovim hapšenjem. On je bio heroj kreiran po ne baš jasnim merilima vladajuće oligarhije, mit koji opstaje sve dok se malo ne zagrebe po površini upravo u onim sredinama iz kojih ti „heroji“ dolaze. Tek tada se uvidi da je reč uglavnom o sitnim predratnim prevarantima, kriminalcima ili frustriranim ličnostima koje su u ratu videle šansu za ostvarenje i vrlo ličnih ambicija. Primer Mustafića je pokazao da se tim likovima morate diviti, hteli ne hteli, da vas ne bi pojeo mrak. I ta situacija je ista, od Hrvatske, Bosne i Hercegovine, do Srbije i Kosova.

Stoga je začuđujuć poziv koji je policija uputila građanima nakon Orićevog hapšenja, da se jave svi koji su imali neugodna reketaška iskustva sa njim i prijave ih policiji. Sa ovim izbornim rezultatima, to je smešno. I beskrajno tužno.