Naprednjaci trče nečasni krug

Vest glasi: Maji Gojković, predsednici Pokrajinske vlade, dodeljena je “Nagrada grada Zrenjanina”, zato što je, parafraziramo, preporodila ovaj grad i posle 21 godine čekanja obezbedila mu – pijaću vodu. Koliko je Zrenjanin renesansirao pod naprednjačkom vlašću mogao je da vidi svako ko se poslednjih dana, meseci i godina šetao njegovim ulicama, koje izgledaju kao da ih je neko netom izbombardovao rđom, prašinom, prazninom pa i pokojim projektilom. Moćni industrijski centar iz osamdesetih uspeo je nekako da preživi devedesete, dvehiljaditih je izgledao siromašno ali je život tekao njegovim ulicama, dočim je za naprednjačka vakta postao naseobina depresije i duhova.

E sada, da li je Zrenjanin odista i napokon dobio pijaću vodu? To niko sa sigurnošću ne može da potvrdi, i pored zvanične obavesti koja kaže da jeste. Obavest je usledila nakon rešenja kojim je Sektor za sanitarni nadzor Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo oborio više svetskih rekorda. Zrenjaninsko javno preduzeće mu je 9. oktobra ove godine uputilo zahtev da stavi van snage odluku o zabrani upotrebe vode koje je izdato u januaru 2004. godine, a Sektor je novo rešenje izdao maltene za petnaestak minuta. Kakva koordinacija institucija! Saopšteno je da u zrenjaninskoj vodi više nema povećane doze kancerogenog arsena, ali ni natrijuma i bora, te da je bezbedna za upotrebu. Čovek se zvanično može čak i okupati. Građani, naravno, ne veruju u to. Kako nam kažu neki Zrenjaninci, u institucionalnu verziju ne veruju ni funkcioneri naprednjaka, možda su oni i pre svih drugih – nastavili da kupuju vodu u prodavnicama. Vlast je vlast, a čast je čast! Kada ovo prođe i kada naprednjacima vidimo leđa na putu u ropotarnicu istorije i druge ustanove zatvorenog tipa, ovo društvo će se morati izboriti sa bezbrojnim pošastima koje su iza sebe ostavili. Jedna od njih je – endemsko nepoverenje u institucije, koje su pretvorene u vlastite karikature. Možemo nabrojati stotinak primera, ali što se tiče samo vode, setimo se recimo nedavnog slučaja: kada je Institut za javno zdravlje Vojvodine saopštio da u novosadskoj vodi stanuju neprikladne nematode, smenjen je direktor i na njegovo mesto postavljena zubarka, kćerka Jorgovanke Tabaković, koja je odmah saopštila da je novosadska voda ultramegagigadobra. Nije rekla da li nematode uklanjaju karijes i sprečavaju paradontozu.

Osim toga, kada direktor JVP “Vode Vojvodine” nije dao pozitivno mišljenje na projekat “Novi Sad na vodi”, i on je najuren. Institut “Jaroslav Černi”, koji se složio sa njim, promptno je privatizovan, a kupac je “čuveni” Milenijum tim. U skladu sa tim, da je glavni u pomenutom Sektoru odbio da izda rešenje koje je vlast zahtevala o ispravnosti zrenjaninske vode, verovatno bi i on morao da kupi prnje iz kancelarije. Ali nemaju naprednjačke institucije problem samo sa vodom. Nego i sa vatrom, zemljom i vazduhom. A tek što nikako ne mogu da prebroje demonstrante!

Ko zapravo može da ima poverenja u institucije koje su toliko puta do sada pokazale da su vezane kratkim naprednjački lancima, da su im životi i zdravlje građana poslednja rupa na svirali i da po pravilu njima upravljaju šalabajzeri? Što se tiče zrenjaninske vode, stručnjaci upozoravaju – čak i da je ovog trenutka bezbedna za upotrebu, to ne znači da se to vrlo brzo neće promeniti! Ozbiljna je to stvar, nije za jeftine vučićevske kerefeke.

foto: saška drobnjak / tanjug

OSOBENOST ZVANA MAJA GOJKOVIĆ

No, vratimo se na osobenost s početka teksta, staru radikalku Maju Gojković. Njoj je ova nagrada, kažu neki, manje bila potrebna za medijsku promidžbu, a više za unutarstranačka nadmetanja. Naprednjaci, što je odavno opšte mesto, funkcionišu kao mafijaška organizacija, u kojoj se pohlepni vukovi međusobno kontinuirano i krvavo bore za veći deo kolača i “kontrolu teritorija”. Sukobi retko izlaze u javnost jer su svi korumpirani, ucenjeni i uplašeni. Ulog je veliki, pa su medijsko blaćenje i nekakva optužnica realan scenario za onog ko se raspriča. Javnost nešto sazna tek kada se desi kafanski obračun, u kojem nastrada neka od jačih šahovskih figura. Pioni odavno nisu vest. Tako smo nešto malo, ali samo malo saznali, kada je direkt u pesničku penziju sa mesta premijera Vojvodine otišao laufer Igor Mirović. A sa njim i “njegovi ljudi”, koji su posmenjivani uz jutarnju kafu, a neki od njih doživeli i pravu torturu.

Ni mafijaške organizacije, one koje drže do sebe, ljude kojima skrate život ili moć ne zamenjuju budalama. To se za naprednjake ne može reći, svedoci smo trinaestogodišnjoj negativnoj selekciji u stranci i državi. Miroviću se moglo milion stvari prigovoriti, ali on i njegovi ljudi bili su “naučnici” u odnosu na ovo što ih je nasledilo. Ako je naprednjački naum bio, a verovatno jeste, da potpuno razore pokrajinske institucije, onda boljeg rešenja od Maje Gojković nije bilo. Ona je odavno pokazala metafizičku moć da sve čega se dotakne pretvori u organski nusproizvod. A pošto nije nešto naročito vredna, a jeste vrludava, uz nju su stavili naprednjačke policajce, takođe metafizičare – Vladimira Galića (intimus prve braće Srbije) i Sandru Božić. Oni su glasovi iz trbuha. Što propusti Maja, dočekaju Gajić i Sandra, i obrnuto! E sada, greh je Majin što se zakačila s ovim dvojcem, kažu ljudi iz njenog okruženja. Pošto kupili, po to prodali!

A kada je reč o stranačkom glasu iz trbuha, njemu glavne note ne daju toliko stranački prvaci koliko Andrej Vučić, Zvonko Veselinović i Milan Radoičić, kojima su Novi Sad i Vojvodina dodeljeni kao skupa i plodotvorna igračka. Miloša Vučevića niko ozbiljno ne shvata, niti ga je ikada shvatao! Ni sam sebe ne doživljava ozbiljno! Na kraju, zato je i postao šef stranke.

Uglavnom, sa raznih strana razni dobro obavešteni ljudi javljaju da je Maji Gojković istekao rok trajanja i da će joj uskoro biti uručena zahvalnost za saradnju. U kojoj formi, videćemo. Možda se i ona okuša u pesništvu, ili slikarstvu kao njen pokojni otac, advokat-naivac kojem je ona onomad posthumno organizovala ultraumetničku izložbu u jednoj uglednoj gradskoj galeriji. Ako će tako biti, zašto je Maja nastradala? Ona je poslušna, ali možda ne baš toliko koliko se od nje očekivalo. Možda se pravila luda više nego što joj je to bilo dozvoljeno.

Vojvođanski budžet i budžet vojvođanskih gradova i opština arče se po principu – ko je jači u stranci, taj dobije više! Nigde nije nešto drugačije, ali se u pokrajini to ne pokušava prikriti ni papirnom maramicom. Toliko su posvećeni unutrašnjim borbama za besplatnu lovu da su odavno prestali da primećuju svet oko sebe. To je odgovor na pitanje koje često postavljaju naivci: zašto bar nešto ne daju nekome drugome, čisto pritvornosti radi? Principa, projekata i javnog interesa u svemu tome ima koliko u banani – koštica. Strada se samo zbog novca. I ako veliki vođa proceni da nisi slepi poslušnik.

Ukoliko je tačno da će Maja nastradati, ne treba sumnjati da će naprednjaci za njeno mesto pronaći nešto još gore, i pored toga što to deluje skoro nemoguće. Imaju naprednjaci kapaciteta za to!

foto: marko dragoslavić / fonet

SMENE PO FIRMAMA I INSTITUCIJAMA

U međuvremenu, a to je proverena informacija, u pokrajinskim i gradskim institucijama i preduzećima izvršene su ili se pripremaju čistke po modelu “Ni zrno žita blokaderima!” Vrše se reorganizacije, recimo formiraju se novi sektori u koje se smeštaju sumnjivi kadrovi, oni koji nisu od poverenja, odnosno nisu deo stranačke infrastukture i odbijaju da se voze autobusima po Srbiji da bi je “deblokirali” ili da bi dali podršku velikom vođi. Neki od njih su toliko “brezobrazni” da su viđani i na protesima. Sektori će biti pogašeni, a zaposleni proglašeni – tehnološkim viškom. Ovakve akcije se sprovode da ne bi usledile tužbe. Proverenim kadrovima se, s druge strane, povećavaju koeficijenti. Atmosfera u institucijama je nepodnošljiva, može se reći da je u pitanju politički mobing. I svakako osveta.

Svuda postoje ljudi koji se ne bave ničim drugim osim što kontrolišu nivo lojalnosti stranci, a prati se i to šta ko od zaposlenih kači po društvenim mrežama. Naravno da kompetentnost ništa ne znači, naprotiv, oni koji nešto znaju da rade – sumnjivi su sami po sebi. Naravno i da na spiskovima zaposlenih postoje brojni članovi stranke koji ne dolaze na posao, ali redovno primaju platu. Valjda sede u stranačkim prostorijama, ili od kuće botuju. Ljudi iz institucija sa kojima smo razgovarali kažu da ovakvo šta, u ovako velikoj meri, nije postojalo ni najmračnijih devedesetih.

U Skupštini Vojvodine napravljena je sistematizacija i osnovan odsek za informatičko-istraživačke i bibliotečke poslove, u koji su prebačeni neistomišljenici. Pre toga oduzeti su im službeni telefoni, iz kancelarija izneseni štampači i skeneri i skinute brave sa prozora. Naprednjaci i njihovi koalicioni partneri iz SVM taj odsek cinično nazivaju “Odeljenje za odstrel”, pošto će ljudi u njemu uskoro biti proglašeni tehnološkim viškom. Insajderi nam kažu da se nad nepodobnima sprovodi ne samo mobing nego da su žrtve “sadističkog iživljavanja”. Šef skupštine je nekakav Blaint Juhas iz SVM, koji se ništa ne pita. U Majinoj Pokrajinskoj vladi planirano je da 70-80 zaposlenih ostane bez posla na sličan ili identičan način, zbog političke nepodobnosti dakako.

Prošle godine je preko noći likvidirana Razvojna agencija Vojvodine, koju je u toj formi osnovala Mirovićeva vlast. Ona je naslednica čuvenog VIP fonda, koji je prema zvaničnim verzijama bio itekako zaslužan za privlačenje stranih investicija tokom dvehiljaditih. Opet po zvaničnim verzijama, za deset godina, od osnivanja, 2004, pa do 2014. godine, privukao je 300 miliona evra investicija, uz pomoć kojih je otvoreno 11.000 radnih mesta. Deo zaposlenih, oni podobni, prebačen je u Fond za evropske poslove AP Vojvodine, kojim rukovodi “poznati evropejac” Ognjen Dopuđ, prepoznatljivog izgleda, “slavan” po tome što je fizički napadao i vređao studente koji su u septembru prošle godine blokirali ulaz u novosadski Rektorat. “Blokaderi” su ostali bez posla, bez ikakve otpremnine. Preko noći.
E sada, da li eventualni odlazak Maje Gojković ima veze sa svim ovim? Ako ima, onda je to zbog toga što nije bila efikasnija i brža u diferencijaciji, druge nema. No, nećemo dalje da spekulišemo.

NOVI SAD MORA DA PLATI CENU POBUNE

Novi Sad, kao glavna tačka otpora Vučićevom režimu, izgleda da mora da plati najveću cenu. Snažan novosadski otpor nije samo posledica tragedije, pada nadstrešnice na Železničkoj stanici, već i činjenice da je naprednjačka vlast ovaj grad uspela do temelja da uništi u urbanističkom i kulturnom smislu. Kao što je potpuno obesmislila i Vojvodinu i njenu autonomiju, sve u dugogodišnjoj saradnji sa lafo-autonomaškim strankama, Savezom vojvođanskih Mađara i Ligom socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka.

Od jednog grada udobnog za život stvorena je megakasaba. Grad neverovatnih nemogućnosti. Najbolja metafora Novog Sada je podzemna garaža u Ulici Modene. Da bi se ona sazidala, nepovratno je uništena najlepša, cvetna ulica koja je našla mesta na skoro svakoj razglednici ovog grada. Zbog gradnje garaže gde joj mesto nije popucale su okolne zgrade, pa čak i Katedrala. Svuda naokolo ruševine, nedovršeni radovi koji traju pola decenije, ali garaža je ipak počela da guta automobile, naplaćujući parking-mesta. Tako to biva kada žestoki momci sa vrelog asfalta postanu glavni urbanisti.

Videli smo već svi da su u Novom Sadu policajci najsuroviji. Makljaju koga stignu, i mlade i stare, a onda od lokalnih krimosa za pregnuće dobijaju skupe ručne satove. Doduše, ne zna se ni ko je u uniformi, da li zaista policajci ili kriminalci. Otimaju se autobusi. Studenti i aktivisti leže mesecima u pritvoru bez ijednog relevantnog dokaza, drugi su politički prognanici. Očigledno je da sledi velika čistka i na univerzitetu. Prva je stradala profesorka Jelena Kleut, jedna od najboljih medijskih ekspertkinja u državi, koja je zbog podrške studentima ostala bez zvanja redovnog profesora, samim tim i bez posla. Postoje brojni slučajevi osvete u drugim institucijama koje nismo spomenuli, nešto se od toga zna u javnosti, nešto ne zna. Cilj je ubiti pobunu, zastrašiti građane, ne pokazati ni zrno slabosti, već samo bahatost i surovost.

Ali sve to, po svemu sudeći, ne daje rezultate. Čini se da je gnev građana svakim danom veći. Čak i kada je utišan. Vidi se to i po tome što naprednjaci sto puta najavljuju, a nikako ne uspevaju da organizuju miting u ovom gradu. Jasno je svima da trče počasni krug, bolje rečeno poslednji nečasni krug, samo je pitanje koliki je njegov obim.