„Ma-te-o! Ma-te-o!“, orilo se centralnim terenom na Vimbldonu ali, kao toliko puta do sada, miljenik publike (ovoga puta to je bio mladi italijanski teniser Beretini) nije uspeo da savlada mentalnu i sportsku gromadu belog sporta. Novak Đoković izdigao se kao nepremostiva hrid na teniskoj obali, i nakon još jednog trofeja na travnatim terenima „Ol Ingland kluba“, ponovo je pokazao zašto je najveći teniser kojeg je ovaj sport ikada video. Iako je nakon meča i sâm priznao da je bio pod velikim pritiskom i da mu je trebalo vremena da nađe svoj ritam i proigra, Đoković je ipak pokazao zašto je najbolji igrač u verovatno najtežoj eri belog sporta.
Srpski teniser osvojio je svoj šesti trofej na najstarijem i najprestižnijem turniru, Vimbldonu, a ukupno 20. titulu na grendslem takmičenjima, čime se, samo formalno, izjednačio sa svojim najvećim rivalima – Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom. Pokazavši da je superioran onda kada je pod najvećim pritiskom, Đoković nije samo „staroj gardi“ igrača pokazao da je bolji od njih. On je na poslednja tri grendslema pobedio i trojicu talentovanih, next gen tenisera.
Zbog toga je Novak odavno sâm na teniskom Olimpu. Jer, koliko god da se u najnovijoj reklami i Roleks i njihov najplaćeniji brend ambasador – Federer – najedared očajnički upinjali da umanje značaj broja osvojenih trofeja, Novak Đoković je svojim neumoljivim nastojanjem da ispiše istoriju belog sporta sve više stavljao do znanja teniskoj javnosti ko je najveći. I ko je zapravo nosilac tog šašavog i ujedno prestižnog akronima, GOAT (Greatest of All Time), u ovom sportu. Statistika je tu neumoljiva, a nestvarni rezultati opravdano su ovaj najviši sportski čin već neko vreme čvrsto zadenuli za revere srpskog tenisera.
Zapadna publika i globalni mejnstrim mediji, međutim, i dalje nikako da Đokoviću oproste što je u roli svojevrsnog „autsajdera“, „stranog tela“ u ovom sportu, narušio snažno forsirani rivalitet navodno „najvećih tenisera svih vremena“ – Federera i Nadala. A srpski teniser, da frustracija moćnih bude još veća, pritom ima i pozitivan skor sa obojicom u međusobnim duelima.
NESTVARNI REZULTATI
Da, važno je što je u broju osvojenih titula na najznačajnijim turnirima sustigao vodeće rivale; značajno je što je kao jedini teniser u Open eri uspeo da svaki od ovih turnira osvoji makar dvaput; izuzetan je i vanserijski, kontinuirani uspeh koji se meri u rekordnih 329 provedenih nedelja na mestu broj jedan; ogromne hvale vredan je i njegov, u tenisu jedinstveni rezultat da je svaki turnir iz prestižne serije Masters 1000 osvajao makar dva puta, baš kao i to da je već zabeležio tzv. „Novakov slem“ kada je, u dve kalendarske godine, podigao trofej sa sva četiri grendslema u nizu, čime je postao jedini teniser u istoriji koji je ove turnire osvojio na tri različite podloge: na betonu, travi i šljaci.
Sada je Đoković na dobrom putu da to isto učini u samo jednoj kalendarskoj godini, što je podvig koji u modernoj eri ovog sporta niko nije učinio pre njega. A niko još nije ni sedam puta završio godinu na mestu broj jedan, što već sada u Novakovom slučaju deluje sasvim izvesno. Sve, dakle, ove nadrealne rezultate uspeo je da ostvari čovek koji je protiv sebe imao ne samo publiku, već i medije, stručna i esnafska tela, mašineriju ATP i ITF saveza, vlasnike i uprave turnira, brojne protivnike iz različitih teniskih generacija, ali i dvojicu „najvoljenijih“ tenisera današnjice.
Iako se bliže Olimpijske igre, Novak Đoković nije siguran da li će otputovati u Tokio. Restrikcije, ograničenja kretanja, takmičenja bez publike u prestonici Japana, zgusnut raspored tenisera, malo vremena za oporavak, sve su to faktori koji su uticali na to da se srpski teniser sada dvoumi da li će biti deo olimpijskog tima Srbije. „Plan mi je bio da idem, ali trenutno sam na 50:50“, izjavio je Novak.
„SINDIKALNI“ LIDER
Uz sve uspehe koje je postigao na terenima, srpski igrač izuzetno je angažovan i iza teniske scene. Nije, stoga, slučajno ni to što je upravo Novak, kao teniser sa nesporno najvećim autoritetom u belom sportu, osmislio i realizovao ideju da pokrene novu, samostalnu i nezavisnu organizaciju igrača, koja bi vodila računa o njihovim interesima, nasuprot korporativnim ambicijama organizacija i vlasnika teniskih turnira.
Nova Asocijacija profesionalnih teniskih igrača (PTPA), iza koje stoji srpski šampion, objavila je nedavno podatak da teniseri i teniserke dobijaju tek 17,5 odsto novca od prihoda koje zarađuju organizatori teniskih turnira, što je najniži procenat među svim najvećim sportskim takmičenjima na svetu. Novakova misija za pozitivne promene u belom sportu, kako bi svi igrači i igračice imali jednaka prava, ali i veća primanja nego do sada, očekivano se susrela sa snažnim otporom postojeće Asocijacije teniskih profesionalaca (ATP), koja je dugo odbijala bilo kakvu saradnju sa „Novakovom“ organizacijom.
Zbog svega toga, ponekad deluje da je Đoković tokom čitave karijere samo neumorno i uporno gurao uzbrdo tu simboličnu, ali ipak pretešku „kamenčinu“ sastavljenu od brojnih izazova. Ali, za razliku od mitskog Sizifa, svoj teret on je ipak uspevao da dogura na sam vrh planine. Zato sada, nakon osvojenog još jednog grendslem trofeja, s punim pravom može o sebi da kaže ovo: „Verujem da sam najbolji“. Čuli su to u Londonu, čuo je i ceo svet. A nema sumnje da će Novak Đoković nastaviti sa ispisivanjem nekih sasvim novih stranica teniske istorije.
