Nadnica za rat

Rezervisti 37. motorizovane brigade dobili su 1999. orden narodnog heroja. Raščani su državi orden platili sa 34 života, a država – tada, kao ni sada – nije isplatila obećane dnevnice. Nezadovoljni zbog neisplaćenih dnevnica, neposredno nakon rata rezervisti iz Raške blokirali su puteve. U ono vreme reč je bila o dnevnicama od oko 6000 dinara; zvanični kurs marke bio je šest dinara, a nezvaničnog se niko ne seća. Bilo je i obećanja o besplatnoj struji, komunalnim i vodovodnim taksama, ali i besplatnom gorivu. Od svega toga nije bilo ništa.

Od prodaje raznobojnih balona u gradskom parku Raške živi Bojan Drobnjak, učesnik rata na Kosovu. Zabrinut izraz lica i težak glas govore da nema ni dan radnog staža u skoro četrdesetoj godini života, osim šest meseci na ime tri meseca provedenih na ratištu. Bojan je bio pripadnik rezervnog sastava 37. motorizovane brigade – 6000 ljudi iz Raške, Kraljeva i Vrnjačke Banje. U brigadi je bilo oko 3600 Raščana – više od sto odsto, jer se javilo više ljudi nego što je i pozvano. Bojan je tada bio jedan od tih rezervista. „Plata“ je bila taman da okreči stan. „Hteli su da mi naplate i oštećenje puške i nisu mi dali dnevnice dok nisam svaku krpu razdužio. Naravno da je puška oštećena, nisam je nosio na izlet“, kaže. Nedavno je ispred zgrade Opštine štrajkovao glađu; odustao je zbog odsustva svake podrške. „Sedeo sam ispred opštine kao da sedim u kafani, ljudi su prolazili, niko me ništa nije pitao, čak su me i ismejavali“, kaže Bojan. Branio je i opet bi branio zemlju, ali se pita zašto jedni dobijaju nadnice, a drugi ne. „Neka vrate novac koji su uzeli, pa tako im ni ja neću ništa tražiti, a red je da nas isplate kad neke već jesu. Zaslužili smo.“

U okviru 37. motorizovane brigade bilo je dobrovoljaca iz Srbije i Republike Srpske, Makedonije, Rusije, Belorusije i Izraela. Oni su takođe za vreme rata na Kosovu primali dnevnice kao i svi ostali rezervisti, nekih 250 maraka za sva tri meseca. Od ukupno 120 dobrovoljaca, prvih dana je vraćeno 80 zbog pokušaja pljačke. Komandir dobrovoljačke jedinice pri 37. motorizovanoj brigadi Dragoljub Vasiljević još uvek ima dva metka u levom plućnom krilu. I danas ide na lečenje na VMA, a svaki pregled plaća hiljadu dinara. Pored ona dva metka u plućima dobio je čin kapetana i odlikovanje od Slobodana Miloševića. Smatra žalosnim priče i tekstove o dobrovoljcima koji su časno ratovali i dali živote za svoju otadžbinu. Ponos mu ne dozvoljava da traži dnevnice ili privilegije. „Te rane i moja krv prolivena u direktnim borbama ne mogu da se naplate. Zato ništa i ne tražim“, kaže Drobnjak i dodaje: „U ratu smo dobri i heroji, a u miru nas svi zaboravljaju. Kao dobrovoljac i komandir nisam išao u rat da naplaćujem bilo šta, ali smatram da bi bilo lepo da se država oduži svim borcima, kad je već nekima dala dnevnice. Mnogi su kod kuće ostavljali žene i decu i išli da ginu, nadam se da će im se država odužiti.“

Raška je svoj ratni danak platila s 34 života; bez očeva je ostalo 44 maloletna deteta. Bojan Milovanović, bivši predsednik opštine Raška i učesnik rata na Kosovu, kaže da je opština poginulima platila troškove podizanja spomenika, dodelila šest stanova, zaposlila samohrane majke, a ranjenima je pomogla u kupovini pomagala. „Mnogima smo dali i jednokratnu finansijsku pomoć, a invalidnine primaju i danas. Pomogli smo i deci palih boraca tako što smo im dali stipendije do kraja školovanja.“

Psihoterapeut iz Centra za psihoterapiju i psihološko savetovalište Vladan Beara radi sa ratnim vojnim veteranima sa prostora zapadnog Balkana. Mnogi učesnici rata imaju osećaj da vlasti ne uvažavaju i ne poštuju patnje kroz koje su prošli. „Pitanje dnevnica je pitanje principa i vezano je za doživljaj pravde, odnosno nepravde“, kaže Beara. „Za mene kao psihoterapeuta novac nije samo pitanje novca, već i pitanje pravde, uvažavanja muke i patnje. Mnogi ljudi koji su otišli u rat i vratili se, nosiće ožiljke tih iskustava do kraja života.“

Što se države tiče, naš izvor blizak Vladi Srbije kaže da će veteranima „dnevnice najverovatnije biti isplaćene u narednih pet godina, i to u obliku nekakvih akcija ili obveznica. To je jedini moguć, najrealniji oblik.“