Na oku „Poskoka“

U nedavno otkrivenoj aferi o dodeli stanova i vila viđenijim socijalistima, kao i velikim iznosima koje je država plaćala za preuređenje tih stambenih prostora, najčešće se pominju preduzeća DIPOS, Koling i Gemax. Za razliku od DIPOS-a, kome se na dušu stavlja da je na sumnjiv način preraspodeljivao objekte nekad u nadležnosti Saveznog ministarstva inostranih poslova (direktor Miloš Lončar nalazi se zbog toga u jednomesečnom pritvoru), Koling i Gemax pominju se kao preduzeća čiji su vlasnici dobijali unosne poslove rekonstrukcije dodeljenih objekata zahvaljujući vezama sa predstavnicima bivšeg režima. U priči o Gemaxu najčešće se ističe povezanost sa Službom državne bezbednosti, a navodi se i da je vlasnik i direktor tog preduzeća Đorđe Antelj „omiljeni saradnik DB-a“ i „ekskluzivac za dobijanje placeva na Senjaku, Dedinju i Banovom brdu“.

U razgovoru za „Vreme“ Antelj kaže da ovo nisu prvi napadi: „Nekad su me optuživali da me finansira Vuk Drašković, da bi po dolasku na vlast u Beogradu SPO tvrdio da mi je sve mašine kupio Marko Milošević. Na kraju nas je ta stranka angažovala u izgradnji Bežanijskog groblja i Crkve svetog Luke na Košutnjaku. Gemax nikada nije bio stranački obojen, o čemu dovoljno govori već i to što u naš sportski centar dolaze svi političari koji žive u ovom gradu. Događalo se da je na našem terenu pored Radeta Markovića tenis igrala Vesna Pešić, a pored Borivoja Borovića general Senta Milenković.“

„VREME„: Ipak, u poslednje vreme se vaše preduzeće pominje češće nego do sada…

ANTELJ: Da, u poslednjih mesec dana imali smo i tri posete pripadnika „Poskoka“, specijalne jedinice MUP-a za korupciju. Oni su pre svega bili zainteresovani za radove koje smo obavljali za Saveznu upravu carina – mi smo za carinu obavljali građevinske radove, a za uzvrat smo dobijali naftu koje u jednom periodu nije bilo na tržištu. Ta i sva druga dokumentacija uredno je vođena i može svako da je proveri. Sve ono što se pojavljuje po medijima potpuno je neosnovano.

U medijima se Gemax kvalifikuje pre svega kao preduzeće koje je obavljalo građevinske radove na stambenim objektima „za povlašćene„, a za uzvrat dobijalo pravo izgradnje na ekskluzivnim lokacijama…

Parcele na kojima smo gradili bile su privatno vlasništvo na kojima su se nalazili stari objekti. Pošto je na osnovu postojećih urbanističkih normativa bilo dozvoljeno podizanje novih objekata, mi smo to i činili, dajući vlasnicima jednu trećinu stambene površine, dok su dve trećine bile predviđene za Gemax, odnosno za tržište. Mi smo gradili za tržište, a ne za određene kupce. Posle rata na Kosovu pojedini generali dobijali su od MUP-a Srbije i Generalštaba pravo na proširenje stambenog prostora na oko 130–150 metara kvadratnih, i logično je da su ti ljudi tražili lokacije na kojima su stanovi najskuplji. Firme koje se bave kupoprodajom stanova tražile su stanove te površine i na tim lokacijama, a mi kao građevinsko preduzeće imali smo odgovarajuću ponudu. Na taj način su do stanova koje je gradio Gemax došli rukovodioci MUP-a Branko Crni, Branko Đurić i Milan Radonjić, kao i generali VJ-a Radisav Martinović i Miodrag Simić. Dakle, nije se namenski gradilo za njih. Što se tiče lokacija, mi smo i inače gradili samo na boljim lokacijama, a oni su ta mesta birali kao što biste izabrali i vi da možete da birate.

Da li je i DIPOS jedna od firmi s kojom ste sarađivali?

DIPOS-u smo prodali samo dva stana u Bulevaru mira namenjena Zoranu Janaćkoviću – on je njima za uzvrat ustupio svoj stan.

Često se pominje i da ste bili zaduženi za rekonstrukciju vila namenjenih visokim funkcionerima.

Rekonstrukcije jesmo radili, a poslove smo dobijali na konkursima, radeći uz urednu dokumentaciju i po tržišnoj ceni. Na primer, jedan od takvih poslova bila je rekonstrukcija kuće generala policije Vlastimira Đorđevića.

Da li je tačno da je Gemax gradio vilu za bivšeg načelnika Državne bezbednosti Radeta Markovića?

Po dolasku na tu funkciju Rade Marković je dobio dozvolu da se iz bezbednosnih razloga preseli u zasebnu kuću. Nuđene su mu tri vile na Dedinju, koje mu nisu odgovarale zbog veće kvadrature, pa me je pitao imam li nešto manje. U to vreme imao sam četiri porodične kuće na lokaciji sportskog centra Gemax (Banjički venac, op. T.S.) – on je izabrao upravo jednu od tih kuća, površine 394 metra kvadratna. Priča da je kuća građena posebno za njega potpuno je neosnovana, pošto je taj objekat započet pet meseci pre njegovog stupanja na novu dužnost. Prilikom kupovine, ispoštovan je dogovor da nam Marković ustupi svoj stan na Čukarici (147 metara i garaža) i stan svojih roditelja (67 metara), a da ostatak plati MUP Srbije. Međutim, primopredaja još nije izvršena pošto se on trenutno nalazi u pritvoru.

Jedan od razloga zbog kojih je Rade Marković izabrao upravo kuću koju je gradio Gemax, verovatno je neposredna blizina teniskih terena, pošto je strastveni teniser. Inače, mi se i poznajemo preko tenisa i često smo igrali zajedno.

U priči o Gemaxu pominje se i da ste vi kao direktor i vlasnik preduzeća „omiljeni saradnik DB–a„. Ima li u tome istine?

Sve poslove koje sam obavljao za MUP i DB dobio sam na javnom konkursu, a ne zahvaljujući vezama. Prvi posao bila je izgradnja policijskog Sportskog centra Makiš 1995. godine. Na javnom konkursu za taj posao učestvovalo je osam privatnih i državnih firmi, a investitor (gradska Direkcija za građevinsko zemljište) izabrao je Gemax pošto smo ponudili najpovoljniju cenu i rokove izgradnje. U MUP-u nisu pristali na to, uz obrazloženje da nismo članovi Socijalističke partije Srbije. Posao smo dobili samo zbog toga što je Gemax mogao da ga obavi u predviđenom roku – to je naručiocu bilo vrlo važno, pošto je već bilo zakazano svečano otvaranje objekta. Posle toga, ali opet uz učešće na javnim konkursima, dobijali smo skoro sve poslove u MUP-u.

Da li se to odnosi i na poslove za specijalne jedinice MUP–a?

Posle izgradnje Makiša, pobedili smo na konkursu za izgradnju objekata u Kuli namenjenih specijalnim jedinicama. Pošto sam video da su prethodni objekti u izuzetno lošem stanju, pored radova koje sam po narudžbi obavio, o svom trošku sam naručio pisoare iz Italije i foto-ćelije za toalete – to se naručiocu posebno dopalo i verovatno je bilo preporuka za sledeće poslove. Sa načelnicima sam imao dobru saradnju. Sa Jovicom Stanišićem nisam ni kafu popio dok je bio na toj funkciji, ali pokazalo se da je pravi profesionalac i gospodin, koji je znao da oceni i poštuje naš izuzetno profesionalan rad. Posle njegovog smenjivanja, došao je Rade Marković, koji je takođe bio zadovoljan našim kvalitetom tako da nije menjao izvođača.

Da li je tačno da ste za specijalne jedinice DB–a uređivali marinu i zahvaljujući tome dobili pravo na zemljište u priobalju Save i Dunava?

Tačno je da sam napravio jedriličarski klub Gemax i marinu za naše jedriličare (inače prvake Jugoslavije u tri kategorije). I taj klub i svi naši pogoni na Savi – separacija šljunka, betonska baza i pomoćni objekti – izgrađeni su mnogo pre nego što je Gemax radio bilo kakav posao za DB. Od 1982. godine radio sam sve poslove za Brodogradilište Beograd i zahvaljujući tim odnosima, a uz odobrenje Hidrozavoda (nadležnog za dodeljivanje zemljišta) i gradskih vlasti, podigao sam svoje pogone. Marinu za Jedinice za specijalne operacije gradilo je preduzeće Ivan Milutinović, a Gemax se uključio tek na kraju, pri uređenju spoljašnjih površina. Nisu tačne ni priče da je Gemax nasipao šut u Savu – naprotiv, izgradili smo preko 680 metara utvrde od kamena i betona i time sprečili eroziju obale i oplemenili prostor koji je bio plavljen i služio za odlaganje otpadnog materijala.

U kontekstu vašeg prijateljstva sa Radetom Markovićem i veza sa vrhom DB–a pominjalo se i da je Markovićev brod privezan u vašoj marini. Da li je to tačno?

Brod koji je bio vlasništvo Radeta Markovića jeste privezan u marini Gemaxa. Naime, pre nekoliko meseci taj brod smo otkupili moj kum i ja.

Jeste li gradili nešto za porodicu Milošević?

U rekonstrukciji kuće u Tolstojevoj Gemax nije učestvovao, ali smo uradili deo posla na kući u Požarevcu. Pri kraju radova došlo je do raskida odnosa između braće Karić i Miloševića, pa tadašnji izvođač nije završio posao. Arhitekta Pinja Urošević preporučio je Marku Miloševiću da angažuje Gemax, tako da smo mi izgradili pomoćni objekat i obavili spoljno uređenje. Marko je sve to korektno i pošteno platio.

Gemax je učestvovao i u obnovi objekata uništenih za vreme bombardovanja. Da li ste bili primorani na to?

Ne. Niko nas nije ni na šta primorao. Shvatio sam da moramo dati svoj doprinos i da je to naša patriotska obaveza. Radili smo na obnovi Instituta bezbednost republičkog MUP-a, obnovili sve porušene objekte u Kuli, besplatno izgradili most između Bačke palanke i Iloka i dali stan porodici poginulog policajca. Inače, i za vreme rata, u najtežim uslovima, gradili smo Komandni centar na Kosovu, a istovremeno u Pećkoj patrijaršiji ribnjak pastrmke – deo poslova finansirala je Vlada, a deo Gemax.

Objekti koje gradite vrlo su luksuzni, kao i sportski centar i sedište preduzeća Gemax. Mnogi će se zbog toga pitati nije li to ipak zahvaljujući političkim vezama…

Nema to veze s politikom – menjali su se ministri policije i gradski rukovodioci, a mi smo ostajali. Poznati smo po kvalitetu i najpovoljnijim cenama, imamo sopstvenu proizvodnju građevinskog materijala i izuzetnu mehanizaciju, a sve to stvoreno je početnim kapitalom koji sam stekao 15-godišnjim radom u Švedskoj.

Gemax je spreman da radi za bilo koga ko ima potrebu za tim i novac da tu uslugu plati. Da mi je neko naredio da besplatno gradim neku vilu da bih spasao svoje preduzeće, možda bih to uradio. Takvih zahteva, međutim, nije bilo