Municija iz plastenika

Nema više one narodne: „Rodilo kao pečurke posle kiše“, sad će biti: „Rodilo kao granate u Pridvorici“. To je deo komentara posledica eksplozije u fabrici namenske industrije „Sloboda“ kod Čačka, smeštene u kotlini toga sela. A najzastupljenija vrsta letine u Pridvorici biće – granate.

Državni, paradržavni, a i većina lokalnih medija o tome su izvestili sporadično, naglašavajući da niko nije stradao, niti je povređen; to što su tamo danima razasute granate i razna municija po dvorištima, voćnjacima, pašnjacima, nije im bitno. U isto vreme, ekipa Civilne zaštite Čačka slika se u Vrnjačkoj Banji na međuopštinskom skupu, pod okriljem međunarodnih organizacija. Džipovi, rančevi, oprema, rukovanje sa zvaničnicima, sve je ovekovečeno i u zvaničnim saopštenjima i na fotografijama. Bilo ih je, izgleda, svuda sem u Pridvorici, mestu gde bi trebalo da reaguju i po zadatku evakuišu stanovništvo.

„Zona odgovornosti“: „A šta je to civilna zaštita?“, pitali su u nedelju oko podneva mladići iz Pridvorice, koji su došli da proprate još jednu eksploziju iz „Slobode“ i njene posledice. Nikad čuli, niti videli te ljude.

Kao deca su pamtili NATO bombardovanje „Slobode“. Iako je u više navrata na nju ispaljeno bar 40 projektila, kažu da je to manje od onog što se desilo u noći između 4. i 5. juna.

„Evo sad je puklo u dvorištu komšije koji ne živi tu, pa mi došli da vidimo“, objašnjavaju. A u „komšijino dvorište“ već je stigao vatrogasac, ne dozvoljava prilazak i snimanje – nema ništa protiv ekipe „Vremena“, ali stižu mu šefovi. Kaže nam da možemo slikati malo dalje, uz ogradu fabrike, jer mu to nije „zona odgovornosti“.

Lokacija je 800-900 metara udaljena od skladišta „Slobode“ koje je eksplodiralo, visinska razlika od bar 200 metara. I u zvaničnom saopštenju kompanije i izjavi ministra odbrane Nebojše Stefanovića stoji da su eksplodirali neki upaljači za granate i „škart“ u proizvodnji. Mladići iz Pridvorice se na to smeju i upućuju na kuću oko 200 metara ispod.

Galerija granata: Domaćinska kuća penzionera Miodraga i Danke Broćić, otišli da žive van grada. Na stolu u verandi – geler granate, dimenzija nekih 25 sa 10 centimetara. Ona je gledala TV, pa zaspala, probudilo je nešto za šta je mislila da je grmljavina. I zapitala se otkud to kad su za sutra najavili lep dan. Kad se ta „grmljavina“ ponovila, probudila je muža i pitala šta je. On je znao da često izvode eksperimente u „Slobodi“, pa opsovao: „Gde u ovo doba noći?“. Iziđu napolje, kad ono „vatromet“. Iz njihovog sela Čačak se vidi kao na dlanu, shvate o čemu se radi i pravac u grad kod rođaka, u izbeglištvo.

Vraćaju se sutradan, nađu geler koji je doleteo a onda u savršeno održavanom voćnjaku iza kuće novo iznenađenje, „lep“ primerak zrna haubičke granate 152 milimetra. Niko nije došao da se zainteresuje, ogradi i proveri da li je opasno, a pogotovo ne da ga ukloni.

Posle „izviđanja“ terena sa vrha brda, silazimo do ograde „Slobode“ i tu nas šokira saznanje da tamo nema nikakvog obezbeđenja – ni vojnog ni policijskog. Da smo hteli, mogli smo ući u sam krug objekta, na mesto detonacije. Razum govori da se to ne radi, slika se sa pristojne udaljenosti, a onda nam ozbiljan čovek, povremeni stanovnik tog kraja, pokaže sve projektile, koje je on, kao odgovoran građanin, označio. Ništa Vojska, Ministarstvo odbrane, Centar za razminiranje, razne organizacione celine MUP-a…

Niko nije našao shodno to da uradi, da izađe na teren, to napravio obični čovek zbog bojazni da deca ne počnu to da šutaju ili se igraju sa tim.

Neeksplodirani meci protivavionskih topova 30 milimetara (sa fosfornim punjenjem na vrhu, temperaturno nestabilnim), granata 76 milimetara, pa onda 105 mm, 125 mm, 110 mm, 152 mm i 155 mm, neeksplodirani upaljači za granate – sve se to ređa ispred nas. Meštani nam govore: „Uzmite to i nosite, izbacite pred Ministarstvo odbrane, kad već država neće.“

Zvanično saopštenje „Slobode“ od 4. juna: „Došlo je do požara u izdvojenom delu fabrike koji je predviđen za skladištenje i čuvanje elemenata za kompletiranje upaljača i gotovih proizvoda za municiju manjih kalibara. Požar je nakon kratkog vremena prerastao u serijske eksplozije.“ Kako i zašto? Shvata li iko u „Slobodi“ da to što su napisali nema nikakve logike?

Dalje se nadovezuje Stefanović koji u svojoj izjavi kaže: „Nije bilo artiljerijske municije, kao što su objavili pojedini mediji.“ Zrna granata raznih kalibara, teških po 15-20 kilograma, rasejana okolo, neka cela ili u gelerima, svedoče o pravilu da čovek ne treba verovati svojim očima, nego rečima ministra. Kako objasniti porodici Broćić da im je u voćnjak, među stabla trešanja i kajsija, upao „upaljač“, a ne granata od bar 15 kilograma, ili da im u verandu nije doleteo geler eksplodirane granate, 20 centimetara dužine i 10 širine. I da niko nije došao da pokuša da odnese te „suvenire“.

Svuda isti šablon: U moru saopštenja nadležnih državnih organa stalno se pominje da su nadležne ekipe na licu mesta, koje je obezbeđeno. A nije. Zanimljivo je i ćutanje većine lokalnih medija. Zašto? Izgleda zato što su na ovaj ili onaj način na „jaslama“ kompanije. Pusti opasnost, pare su u pitanju, to je filozofija. Tim sledom razmišljanja, niko nije snimio ni neeksplodirana ubojna sredstva razbacana uz saobraćajnice, po njivama, svud okolo. A šta kažu stručnjaci?

„Vojsci Srbije nedostaje 12.000 kvadratnih metara skladišnog prostora da bi skladištila svoje zalihe prema postojećim propisima. I tu je kraj. Sve ovo je rezultat prebacivanja u pretrpane fabrike namenske industrije“, kaže jedan bivši oficir iz tog sektora. Dodaje i da postoji uputstvo o čuvanju municije, što bi, kada bi Generalni inspektorat Ministarstva odbrane radio svoj posao, lako dovelo do krivaca.

U čačanskoj „Slobodi“ su se ta sredstva – navodno upaljači – čuvala u plastenicima, preko čije je metalne konstrukcije prebačena cirada.

Kako kaže naš sagovornik, bivši direktor pirotehnike u „Slobodi“ potpukovnik Draško Milosavljević je upozoravao da je u suprotnosti sa propisima, ali ga nisu slušali već penzionisali – nažalost, umro je od korone.

„Došli su poslušni, koji se ne mešaju u svoj posao“, nastavlja naš izvor. „Važno je da su mediji javili da je uzrok varničenje sa interne benzinske pumpe. Pa na to ne može da se upeca niko ko iole razmišlja. Znate li da bi benzinska pumpa zbog tog isparenja prva eksplodirala? Ovako niži činovnici Vojnobezbednosne agencije prenose naloge svojih šefova novinarskim saradnicima na terenu i oni to objavljuju.“

Kao primer da li je nešto puklo „samo od sebe“ ili nije, navodi eksploziju u skladištu „Karađorđevo brdo“ kod Paraćina 2006: „Upirali su se da objasne da je došlo do samozapaljenja protivavionskog metka od 20 milimetara. Nijedan opit to nije dokazao, nemoguće je. Ali zvančna verzija ostaje.“

Izvor „Vremena“ objašnjava i zašto su mogući ti propusti u tehnološkom procesu – stari barut, koji umesto da se uništava po isteku roka jer je nestabilan, meša se sa novim, zbog količine. I to je opasnost, jer može da upali sve.

„Fabrike vojne industrije, inače, postale su mesta za zapošljavanje onog što se zove u žargonu robovska radna snaga – radi, ćuti, nemaš kvalifikaciju, a dobijaš redovnu platu – jedina ti obaveza da ideš na skupove SNS. Valjevo, Užice, Lučani, Požega, Barič, Vranje, svuda je isti šablon“, kaže on.

Komandant Civilne zaštite Čačka Bratislav Zečević predao je 7. juna raport gradonačelniku Milunu Todoroviću u Vrnjačkoj Banji. Kakvo je stanje u Pridvorici kod Čačka, nije ih zanimalo, niti da li neki domaćin sme da kosi livadu bez straha da ne odleti u vazduh!