Mučna saradnja

U mnogim domaćim i stranim analizama političke situacije u SR Jugoslaviji napisanim pošto je Slobodan Milošević prošle nedelje dospeo u zatvor u Hagu nailazilo se i na stav da je posle tog 28. juna Jugoslavije „manje“ nego što je bilo pre ovog datuma. Miloševićevo izručenje Hagu i sporovi oko te odluke, uporno odbijanje SNP-a da podrži zakon o saradnji s Tribunalom i ostavka savezne vlade pominjani su u tim analizama kao argument za tvrdnju da se kraj ovakve savezne države približava i ubrzava. Bilo je i onih koji su u prošlonedeljnim, vidovdanskim događajima videli i ozbiljan udarac autoritetu predsednika SRJ, posebno zbog činjenice da je Vojislav Koštunica bio zaobiđen prilikom donošenja konačne odluke o izručenju Slobodana Miloševića.

Po jednima, predsednik SRJ svesno se izmakao iz čitave ove priče ne bi li svu odgovornost za takvu odluku i njene posledice prepustio srpskom premijeru Zoranu Đinđiću. Po drugima, Đinđić je prošle nedelje zapravo pokušao da razvlasti Koštunicu i uz to mu pripiše neodlučnost u vođenju važnih državnih poslova. Šta god da je posredi, od pojave DOS-a javno mnjenje nikada do sada nije bilo tako oštro podeljeno na one koji se oduševljavaju Đinđićevom brzinom u ovom slučaju ili se opredeljuju za Koštuničinu zabrinutost zbog takvih poteza.

Deo te zabrinutosti predsednik SRJ izneo je i u intervjuu „Vremenu“ datom prošlog utorka, neposredno pošto se Slobodan Milošević prvi put pojavio pred sudijama Haškog tribunala i neposredno pre nego što su lideri crnogorske koalicije „Za Jugoslaviju“ ušli u Palatu federacije kako bi započeli konsultacije o obrazovanju nove savezne vlade. Na direktno pitanje da li je gledao TV prenos iz Haga, predsednik Koštunica odgovara sa: „Nisam, bilo mi je mučno da tako nešto gledam.“ Razgovor se zatim usmerio ka započetim konsultacijama oko sastava nove savezne vlade i iznetim sumnjama da u tom poslu možda predstoji samo „prefarbavanje iste fasade“.

„Ako bi ovog puta prilikom formiranja nove vlade bude radilo samo o prefarbavanju iste fasade, taj posao neće mnogo vredeti“, kaže na početku razgovora za „Vreme“ predsednik SRJ Vojislav Koštunica. „Naravno, ne mislim da će ono što će biti učinjeno u narednim danima doneti trajnu stabilnost saveznoj državi, ali verujem da će predstavljati korak u pokušaju da se naša država, zajednica Srbije i Crne Gore, postavi na zdrave osnove. Da bi se do toga došlo, posle svih akcija rušitelja i razgraditelja, trebalo bi učiniti više od jednog koraka. I s tim uverenjem započinjem današnje razgovore čija će uspešnost biti potvrđena onog trenutka kad dođemo, i ako dođemo, do jednog drugačijeg ustavnog uređenja. Do ustava na koji neće moći da se primeni ona izreka – što se grbo rodi vrijeme ne ispravi. Ovo je čas da se ispita da li je zajednica Crne Gore i Srbije nešto grbo što vreme ne može da ispravi, ili nešto zdravo. Mnogo toga su u svom vlastoljubju, sebičnosti, ili pod spoljnim pritiscima grbim činili političari, premda je po mom dubokom uverenju narod Srbije i Crne Gore hteo nešto drugo.“

„VREME„: Kako god da se iskombinuje nova vlada, teško je poverovati da ona može doneti veću stabilnost sadašnjoj federaciji. Mnogi čak misle da je pravljenje ovakve koalicije, koju čine većinska politička opcija iz jedne i manjinska iz druge federalne jedinice, zaludan posao.

KOŠTUNICA: Sve što može da se promeni u sastavu te vlade, što bi moglo da liči na konstrukcionu grešku biće otklonjeno. Ta vlada će pred sobom imati jedan jasan zadatak, i to oročen – utvrđivanje ustavne platforme o kojoj bi se zatim izjasnile sve političke snage u Srbiji i Crnoj Gori. S tim se ne može oklevati i odugovlačiti. Već sada, na početku, možemo uraditi više stvari koje će odnose unutar savezne vlade učiniti korektnijim, pouzdanijim, a na duži rok pripremiti teren za rešenje koje će Srbiju i Crnu Goru da izvede iz te stalne hamletovske dileme – biti ili ne biti. Što se tiče paradoksa da se većina u Srbiji dogovara sa manjinom iz Crne Gore, rekao bih da je on u velikoj meri relativizovan posle crnogorskih izbora održanih 22. aprila. Ili bar preveden na pitanje šta je uopšte većina ili manjina u Crnoj Gori, tim pre što se ova republika stvarno podelila. Utoliko je predstojeći posao i lakši i teži.

Vi tvrdite da je država čudo, ali čudo je i to kako se takva država još održava na aparatima za reanimaciju.

Opis je pogrešan. Ne postoje nikakavi aparati za reanimaciju, postoje neke prirodne veze, nešto što jedna institucija kao što je država nosi u sebi. I uprkos uskogrudosti i sebičnosti vlastodržaca, različitim uticajima spolja i iznutra koji bi da državu razbiju, ona jednostavno ima tu otpornost. Po meni, sve ono što se dešavalo poslednjih dana oko izručenja Slobodana Miloševića sudu u Hagu i što je dovelo u pitanje nešto što spada u nacionalno i državno dostojanstvo jeste uzdrmalo državu, ali ne može se govoriti kako je Jugoslavije danas manje nego ranije. U razgrađivanju države mnogo veće udarce smo pretrpeli od spoljnih pritisaka i ucena. Isto kao što se prethodna Jugoslavija raspadala mnogo više zaslugom tzv. međunarodne zajednice, nego svim destruktivnim potezima vlastodržaca u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu ili Ljubljani. U ovom trenutku pritiscima, ucenama, licitiranjem sa datumima i zveckanjem novcem spolja nanet je udarac SR Jugoslaviji.

Ali, nije li spoljni pritisak ujedno i jedini način da se gospodin Đukanović ubedi da odustane od projekta samostalne Crne Gore? Naravno, ako oni spolja za tako nešto imaju interes?

Biće, kada je reč o Crnoj Gori, svakako pritisaka i uticaja spolja i ove i one vrste. Nesumnjivo će biti onih, pogotovo na rečima, koji će govoriti u prilog očuvanja savezne države. Deo toga neće se zasnivati na rečima već i na istinskim uverenjima pojedinih zapadnih političara. Ali nastaviće se i te dvolične igre u kojima se jedno govori a drugo čini. Na potezu smo, ipak, sada mi sami. Političke snage i u Srbiji i u Crnoj Gori moraju odmeriti raspoloženje naroda i veoma brzo rešiti pitanje budućnosti savezne države.

Događaje oko Miloševićevog izručenja Hagu mnogi su doživeli i kao prvi ozbiljan udarac vašem predsedničkom autoritetu. Ostalo je nejasno kako se dogodilo da toliko zalegnete iza zakona o saradnji sa Haškim sudom, koji na kraju SNP nije želeo da podrži u Saveznom parlamentu?

Tu se moramo malo vratiti unazad, na odnos prema Haškom sudu uopšte i na ono što sam godinama o tom sudu govorio. Pre svega na ocenu da je pravda koju izriče ovaj sud selektivna, da je Haški sud pristrasan, i da je taj sud zapravo veoma malo sud. On nije međunarodni, iako se tako zove. On je praktično sud određenih sila i određenih interesa, više američki nego međunarodni. Jugoslavija se našla u situaciji koja je zaista ličila na „biti ili ne biti“. Prevedeno na politički jezik to „biti ili ne biti“ jeste opredeljivanje između izolacije i povratka u svet. Mi smo se opredelili za jednu vrstu saradnje i uključenja u međunarodnu zajednicu, i to ima svoju cenu. Jedna od najbolnijih cena, naravno, jeste saradnja sa Haškim sudom. I pre odlaska Slobodana Miloševića u Hag za mene je ta saradnja bila mučna, a posle ovoga što se desilo, još mučnija. Postojao je, međutim, način da težina saradnje sa ovim sudom bude nešto manja, znatno manja nego što je na kraju ispala. Ona je mogla biti lakša da smo od početka doneli valjane pravne okvire za saradnju sa tim sudom. Da je bilo spremnosti na svim stranama, i u DOS-u, i u redovima našeg koalicionog partnera iz Crne Gore SNP-a, i u opoziciji u Srbiji, da se dođe do zakona koji bi maksimalno zaštitio prava i dostojanstvo države i pojedinca. A onda je, po meni, taj zakon valjalo primenjivati rukovodeći se time koliko se sam Haški sud rukovodi načelom pravde. Koliko u istim ili sličnim slučajevima postupa jednako? Očito je da se to ne čini. Predsednik tog suda ovih dana tvrdi, na primer, da je sud nepristrasan a da je Karla del Ponte „pristrasna u najboljem smislu te reči“. Je ne razumem šta znači biti pristrasan u najboljem smislu reči, uz svu tu medijsku harangu i kampanju koju Karla del Ponte vodi krajnje pristrasno širom sveta, zaboravljujući očigledno šta je dužnost tužioca.

Ali saradnja sa Hagom je obaveza ove države i teško da se ta obaveza mogla izbeći?

Saradnja sa sudom podrazumeva i otvaranje pitanja ne samo zločina koje su činili Srbi, već i zločina činjenih nad Srbima na Kosovu ili u Kninskoj krajini, ili u Bosni. Da ne govorim o zločinima NATO-a u vreme bombardovanja ove zemlje 1999. godine. Kada je Karla del Ponte boravila u Beogradu, čuli smo njena krajnje nemušta objašnjenja da još nema dokaza o tim zločinima. Dokaza ima čak i u zapadnim medijima iz perioda od 24. marta pa do 20. juna 1999. Mislio sam da sve to može da se uradi sa više nacionalne solidarnosti, odgovornosti, što bi Slobodan Jovanović rekao, nacionalne samodiscipline. Bojim se da svega toga nije bilo i da smo postavivši sebi lažni izbor između nastojanja da SRJ ne bude izolovana, i da ne nestane u bukvalnom smislu reči, i nastojanja da sačuvamo nacionalno i državno dostojanstvo srljali sve više u pravcu u kome nismo mogli da utičemo na događaje. Da ne govorim da nam je postavljanje saradanje sa Hagom na drugačije osnove pružalo mogućnost da se bar jedan deo sudskih procesa obavi i u našoj zemlji. Danas slušam priče da naši sudovi, policija i tužilaštvo za tako nešto nisu osposobljeni. Meni to deluje krajnje neuverljivo. Ne znam kako u jednoj demokratskoj državi, deo tog aparata može da bude efikasan, a drugi potpuno neefikasan. Na kraju krajeva, rekao sam u jednom trenutku da je bilo bolje da se Slobodanu Miloševiću sudilo pred našim sudovima po optužnici od 24. maja 1999, po meni tipskoj, nalik obrascu, praznoj i šupljoj, nego što je izručen Haškom tribunalu. Ništa od toga nije urađeno. Epilog je više nego žalostan.

Kada je napuštena ideja da se Slobodanu Miloševiću prvo sudi u zemlji? Donedavno su svi čelnici DOS–a pričali da je tako nešto poželjno zbog nas samih. Da li se tako nešto nije moglo, ili nije htelo?

Pravi razlog je kombinacija i jednog i drugog. Da je postojala politička volja da mu se sudi u zemlji, to se moglo i učiniti.

Ima mišljenja da je za to kriv SNP. Da nisu sprečili donošenje saveznog zakona, tako nešto se moglo realizovati.

Moglo se to realizovati i bez zakona o saradnji sa Haškim sudom, na osnovu postojećeg krivičnog zakonodavstva. Time bi bio izbegnut presedan koji je napravljen, da budemo jedina država u svetu koja je svog predsednika izručila sudu izvan zemlje, da mu se tamo sudi. Vreme će pokazati koliko je u svemu tome bilo obične neodgovornosti, spoljnih uticaja, a koliko obećanja datih unapred i koja su, po svemu sudeći, u jednom trenutku morala da se ispune.

Ako se već htela drugačija saradnja sa Hagom, zašto se onda ovde nikada nije sudilo onima koji su se i sami hvalili da su tokom minulih ratova ubili na desetine nevinih ljudi? Zar tako nešto nije bilo moralna potreba i bez Haga, odnosno jedno od značajnih merila diskontinuiteta sa prethodnom politikom koja nam je, kao što vidimo, ostavila hladnjače pune leševa, masovne grobnice i sramotu.

To se moralo uraditi. Jednostavno, u takvim slučajevima pravosuđe i policija morali su da reaguju i kada je reč o običnim izvršiocima zločina. A kada je reč o tzv. komandnoj odgovornosti, ponavljam, bolje je bilo otvoriti pitanje Miloševićeve odgovornosti po haškoj optužnici u zemlji nego dopustiti da mu se sudi van zemlje.

Ispada nekako da se naš odnos prema zločinima postavlja danas pretežno kao pitanje trgovine. Da li ste na tako nešto mislili kada ste nedavno govorili o „haškim profiterima„?

Ne mislim samo na trgovinu koja koincidira sa određenim datumima i ultimatumima spolja, postavljanim u vezi sa Donatorskom konferencijom, već jednostavno na jedan politički ne naročito značajan, ali medijski vrlo artikulisan i grlat deo naše javnosti koji je profitirao na priči o zločinima počinjenim samo na jednoj strani, a posebno na veličanju Haškog suda. Na tome su ovde napravljene mnoge karijere i zgrnuti silni novci.

U vašem protivljenju izručenju Miloševića neki vide i rascep u DOS–u koji ide po liniji sukobljavanja jedne proevropske i jedne tradicionalističke opcije, kojoj vi pripadate.

Nema razlike u DOS-u kada je reč o potrebi saradnje sa međunarodnom zajednicom i povratka SRJ u međunarodnu zajednicu. Oko toga da ne možemo opstati u stanju izolacije sporova nema. Ali to vraćanje u svet, u deo sveta u kome važi načelo vladavine prava i pravne države ne može se izvesti kršenjem sopstvenih načela pravne države. Za nas je međunarodna zajednica isto što i vazduh. Taj vazduh ponekad ima i određeni stepen zagađenja, međunarodna zajednica nije idealna, nije nužno pravedna, odnosi moći i sile daju joj pečat. Povratak u taj deo sveta mora biti izveden po načelima pravne države. Mi prvo prihvatamo Haški sud i saradnju sa njim uz sve mane tog suda. Onda hoćemo da to uredimo zakonom, teška srca pristajemo da kao zamenu za zakon koristimo uredbu, i posle toga ulećemo u bezakonje u pravom smislu reči. Kada uredba biva osporena pred Saveznim ustavnim sudom, negiramo taj sud jer nam se ne sviđa njegov sastav. Oni koji kažu da je taj sud osporio izbornu pobedu DOS-a zaboravljaju da je taj isti sud 6. oktobra verifikovao našu izbornu pobedu. Republička vlada je rekla da neće poštovati njegovu odluku – koja je, uzgred, bila samo privremena mera – da to nije u interesu Srbije, pozvala se na član Ustava koji je Milošević doneo, i tu dolazimo do nečega što je za mene bezakonje na kub. Posle nekoliko meseci nastojanja da se saradnja sa Hagom zasnuje na kakvim-takvim pravnim osnovama, odjednom je rečeno da za nas ne postoji ništa. Kada se pređe takva crta, za mene onda ne postoji ništa osim pravne provalije. Tu sam morao da reagujem. U svemu tome ne vidim podelu na evropski i neevropski deo DOS-a, već samo to da li ćemo poštovati najelementarnija pravna načela.

Ne čini li vam se ipak da ovde svako može da se poziva na legitimnost svojih odluka i pravo, i kaže da je u pravu. Imamo dva nedovršena ustava, nejasne zakone, zarđale sudove… U takvoj situaciji svako može da nađe opravdanje za svoje odluke i bude na svoj način u pravu…

U tome i jeste naša nesreća. Stvar je baš u tome da se u takvom stanju u kome se zemlja nalazi političari moraju ponašati odgovorno. I tražiti neka merila za svoje ponašanje ne u sebi samima, u svojim interesima i ne od danas do sutra, već u nečemu što su ipak neka pravna načela koja važe čak i kada je ceo pravni sistem uveliko doveden u pitanje. I to je razlika između demokratske i nedemokratske politike. Demokratska politika je odgovorna, nedemokratska nije. Deo demokratske javnosti i političkih stranaka u Srbiji kao da oponaša način na koji je Milošević vladao Srbijom.

Bez obzira na vaše mišljenje o Haškom tribunalu, očekujete li da će gospođa Del Ponte, sada kada ima Miloševića u rukama, uložiti više truda da odgovorne za ratove i zločine potraži i na drugim stranama, da skine onaj prigovor koji vi stalno pominjete o selektivnoj pravdi?

Ne mislim da će se to dogoditi. Taj sud suviše dugo radi na način koji je teško ispraviti. Uplelo se tu sve i svašta, pa i pokušaji da se pobegne od sopstvenih odgovornosti. Ima li boljeg dokaza za to od izjave Veslija Klarka posle hapšenja Miloševića u kojoj kaže – sada drugih odgovornosti neće biti, sada je bombardovanje Jugoslavije opravdano! Ne verujem da će se desiti neke značajnije promene. Verujem da će se nastaviti i sa pritiscima kojima će se odavde verovatno ići u susret. Već u ovom trenutku ima ljudi ovde koji kažu – sada imamo „grejs period“, od tri meseca ili dvadesetak dana. Kao da se ti pritisci priželjkuju i kao da se neke političke karijere stvaraju na tim pritiscima tako da im se neprekidno izlazi u susret. Onog trenutka kad pristajete na više od onoga što se od vas traži, odgovor druge strane može biti samo još veća nezajažljivost. To je potpuno prirodno.

Vama dobar deo javnosti zamera da ovakvim svojim stavom o Haškom tribunalu izražavate jedan moralizatorski, neproduktivan stav u trenutku kad zemlji gori pod nogama. Sami ste govorili da je Hag naša realnost, kako je uopšte moguće sarađivati sa Hagom bez izručivanja naših građana, što vama očigledno smeta?

Odmah da kažem, teško da te saradnje može biti bez izručenja. Ne spadam u one koji misle da se saradnja može svesti na sve sem izručenja. Ali, pokretanjem procesa u našoj zemlji taj bolan postupak izručenja može se odložiti, a onda, pošto ništa nije večito i sve se menja, pa i sam Sud, dobiti i ponešto na vremenu. Pokušao sam da se u politici kombinuju tri stvari – moralnost, legalizam i pragmatizam. Te tri stvari spojene, a naročito one druge dve, okosnica su politike kako je ja shvatam, ne samo u vezi sa Hagom.

Stalno se važne državne odluke donose na sastancima vrha DOS–a, često i u vašim neformalnim dosovskim razgovorima. A onda se kasnije dogodi da zbog različitih interpretacija tih sastanaka i dogovora postane sporno šta je ko mislio. Tako je, na primer, ostalo sporno da li ste vi ikada na tim sastancima podržali ideju o izručenju Miloševića Hagu. Neki tvrde da jeste.

Zalagao sam se samo za to da se saradnja sa Haškim sudom uredi na pravnim osnovama i da se to primeni. Nije na onome ko je na čelu izvršne vlasti da se bavi time na kome će zakon biti primenjen. Stoga nije bilo nikakve potrebe da se bavim pitanjem izručenja Slobodana Miloševića.

Sporno je i koliko ste o samom izručenju bili obavešteni. Većina u DOS–u tvrdi da ste „sve znali„, samo da ste se distancirali kako biste, po vašem viđenju stvari, sačuvali obraz. Premijer Srbije Zoran Đinđić takođe tvrdi da ste kao predsednik države „principijelno bili upoznati s izručenjem„, doduše ne i sa satnicom.

Rekao sam vam da za mene postoji zakon i da se on primenjuje na one na koje bi trebalo da se primenjuje. Ali, ceo problem je u tome što zakon nije primenjen. Nisam mogao ni da pomislim da će nekome pasti na pamet da se prvo založi za donošenje jednog pravnog propisa za saradnju sa Haškim sudom, a da zatim jednostavno pogazi taj isti pravni propis i Slobodana Miloševića izruči Haškom sudu bez ikakvog pravnog osnova.

Iz Đinđićevog intervjua „Njujork tajmsu“ vidi se da je bilo strahovanja od eventualnog uplitanja vojske i mogućnosti da ona spreči izručenje Miloševića. Pominju se i neki „mamac“ automobili.

Meni sve to deluje kao jeftin kriminalistički film i pomalo detinjasto objašnjenje. Bilo bi, naravno, dobro kada bi se stvari svele samo na to. Ali u politici detinjaste reči i ocene mogu ponekad imati ozbiljne političke posledice. Tako se mogu nepotrebno izazivati u društvu napetosti između vojske i države. Svega toga nije bilo. Sve ovo vreme od 5. oktobra naovamo, vojska se držala neutralno i nepartijski, premda je bilo veoma mnogo onih koji su hteli da je uvuku u političke sukobe. I ovo je bila jedna takva prilika.

Dobar deo javnosti vam zamera da se kao predsednik države ne ponašate dovoljno liderski i da previše oklevate, kao u ovom haškom slučaju. To kažu i mnogi iz DOS–a. Socijalisti vam zameraju da ne držite datu reč, jer ste svojevremeno obećali da Milošević nikada neće otići u Hag.

Najlakše je zastupati čisto stanovište, i onda znate da će vas jedni podržavati a drugi napadati. Ovako, u pokušajima da se u jednoj delikatnoj situaciji učini ono što se može, čovek biva izložen napadima sa raznih strana. To je mnogo neugodnija pozicija, ali to je politika za koju sam se zalagao i pre nego što sam postao predsednik SRJ. Sada je tih većih ili manjih iskušenja i unutrašnjih lomova mnogo više nego ranije.

Gledano sa strane čini se da vaša stranka pokušava da unutar DOS–a sve više govori sopstvenim jezikom. Upravo ste osnovali sopstvene poslaničke grupe u oba parlamenta. Da li se to u DSS–u procenjuje da je došlo vreme za samoopredeljenje, do otcepljenja od DOS–a?

Bilo je više slučajeva u kojima se DSS nije slagao sa stavovima ostalih u DOS-u, i prosto je bilo teško da se ta razlika artikuliše kada DOS funkcioniše preko jedne poslaničke grupe. Izdvajanje DSS-a u posebne poslaničke grupe olakšaće da se te razlike uoče. Videćemo, naravno, kako će se dalje razvijati odnosi između DSS-a i ostalih članica DOS-a.

Zašto DSS u ovom trenutku zahteva rekonstrukciju republičke vlade? Da li zbog procene da samo simbolično učestvujete u izvršnoj vlasti, ili zato što ne želite da delite odgovornost „sa onima koji nisu pod kontrolom„, kako se u DSS–u može čuti?

Rasprave koje se vode između DSS-a i drugih u DOS-u i otvoreno ukazivanje da neke stvari ne funkcionišu, da sudovi nisu u stanju da rade mnogo toga, da se slično događa i sa policijom, da postoje problemi sa ministarstvom rada i saobraćaja, recimo, ukazuje da se nešto u vladi mora menjati. To je neminovno. Mi smo pre svega imali na umu rekonstrukciju savezne vlade. Postoji dosta razloga da se nešto menja i u radu republičke vlade, ali da stavim tu tačku jer sam, kao predsednik SRJ, govorio i više nego što treba o nečemu što spada u međustranačke odnose.

Svaka kijavica u odnosima između vas i gospodina Đinđića u javnosti obično se doživljava kao teška bolest DOS–a. Ovo oko saradnje sa Haškim tribunalom nije baš ličilo na kijavicu, i ostavljalo je utisak da je kraj koalicije veoma blizu. Da li smo mi to već naveliko ušli u predizbornu kampanju, a da nam to niko još nije saopštio?

Kada je reč o meni i mojim reagovanjima, ona su uslovljena prilikama i iskušenjima u kojima se nalazimo. Nema tu nikakvog unapred kalkulisanja sa izborima. Određene situacije zahtevaju određene odgovore koji se mogu razlikovati od ostalog dela DOS-a. Dokle će nas na kraju dovesti to razlikovanje drugo je pitanje. U ovoj konkretnoj situaciji oko saradnje sa Haškim tribunalom reagovao sam onako kako sam mislio da je trebalo da uradim bez ikakave primisli, stranačke ili izborne.

Gospodin Svilanović je nedavno tvrdio kako u DOS–u niste problem vi i Đinđić, već pre određene političke strukture moći koje počinju da se formiraju iza vaših i Đinđićevih leđa i na neki način klize ka političkom sukobljavanju…

Možda je problem u DOS-u ne u strukturama moći između DS-a i DSS-a nego u procenama, stavovima i kategoričnosti mnogih članica ove koalicije čiji je politički značaj i uticaj umnogome simboličan. Možda toga mnogo više ima na tim mestima nego u političkim strukturama koje se formiraju oko dve najveće stranke u DOS-u.

U jednom nedavnom intervjuu gospodin Đinđić je tvrdio da ste vi i on kao kočnica i pedala za gas, doduše uz napomenu da je Srbiji potrebno i jedno i drugo, i da ubrza i da prikoči kada treba. Mogu li se razlike u poimanju politike i vašim temperamentima, od kojih mnogo toga u ovoj zemlji zavisi, svesti na ovo poređenje?

Ne bih na politiku primenjivao metafore iz mehanike, oblasti koja nema gotovo nikakave veze sa politikom. Politika je nešto mnogo složenije. Sve bi bilo vrlo jednostavno kada bi ta metafora o kočnici i pedali za gas bila stvarno primenjiva na politički život i na razlike između nas dvojice.