Možete početi

Jugoslovenski reformatori bolje prolaze na strani neko kod kuće, gde caruje psihologija bulevarskih listova, gde se podilazi sirotinji, gde se draška njeno nezadovoljstvo i njen bes pitanjima „Koliko para stiže?“, „Zašto već nije bolje?“, „Što ne hapsite?“, gde se dramatizuju male razlike, gde se prizivaju rascepi i ističu zahtevi, rečju, gde svako svakog zamajava u beskonačnom bekstvu od slike koja pokazuje da smo opasno propali i da ima da prođemo trpnju i znoj iz kojih ćemo se izvući samo ako budemo jako koncentrisani i ako konačno shvatimo da nema besplatnog ručka.

Izvršni odbor Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) odobrio je 11. juna kredit od 249 miliona dolara za SR Jugoslaviju do 31. marta 2002, kao podršku vladinom ekonomskom programu. To će vladi omogućiti da odmah povuče 62 miliona dolara, a sledeće tranše od po 50 miliona dolara biće puštane nakon kvartalne revizije programa. Svi su zapazili te brojke i špekulisali da li je američki predstavnik glasao ili nije glasao i kakve to veze ima s Hagom, ali je malo ko primetio da je iza te odluke izrečena jedna dalekosežno važna ocena do sada preduzetih poteza u Jugoslaviji.

Učestvujući u diskusiji Izvršnog odbora MMF-a, Stenli Fišer, zamenik izvršnog direktora MMF-a i predsedavajući 11. juna, nije štedeo reči pohvale za jugoslovenske reformatore: „Vlasti SRJ-a su se impresivno brzo i prilježno prihvatile izuzetno teškog zadatka rekonstrukcije svoje opustošene zemlje. Održati taj motiv biće ključno da bi se dobila široka politička podrška za reformu i osigura njena održivost.“

NOVA FAZA: Reformistički tim sada „ima napismeno“ da se drži partiture i da ne svira falš.

Ljubiša Sekulić, član Foruma za međunarodne odnose, ranije naš predstavnik u međunarodnim finansijskim organizacijama, ocenjuje da je za našu zemlju veoma važna podrška Međunarodnog monetarnog fonda, jer predstavlja snažan signal stranim privatnim investitorima… Po njegovoj oceni, otvaranje Jugoslavije prema svetu od 5. oktobra odvijalo se u nekoliko faza – od humanitarne pomoći do sklapanja komercijalnih i finansijskih aranžmana…

Direktori MMF-a konstatovali su da je Srbija već primenila glavne budžetske i poreske reforme da bi povećala poresku efikasnost i transparentnost; da je liberalizovala devizni kurs i trgovački sistem; da je liberalizovala mnoge cene i generalno povećala cene u javnom sektoru i inicirala seriju većih poskupljenja električne energije. Kaže se da su jugoslovenske vlasti naglašavale značaj izgradnje adekvatne mreže socijalne sigurnosti kao sredstva za jačanje široke podrške reformskoj politici. Crna Gora nastoji da nastavi privatizaciju, restrukturiranje banaka i dalje poreske i trgovinske reforme, a da su srpske vlasti počele da sprovode strategiju sanacije i rekonstrukcije banaka i da unapređuju pravni i regulatorni okvir za privatizaciju, i očekuje se da naprave znatan napredak u obe ove oblasti. Konstatuje se da su vlasti formulisale i počele da primenjuju program restrukturiranja i sanacije banaka u saradnji sa MMF-om i Svetskom bankom, i da se očekuje da će posao biti nastavljen. Uostalom, za tri meseca proveriće kako stvari stoje.

KOŠTA KAO RAT ILI KAO METRO: Ekonomista Boško Živković kaže da je sanacija bankarskog sistema neverovatno skupa operacija – njena cena uporediva je s cenom metroa ili s cenom rata.

Bernar Šo i Bertolt Breht smislili su sličnu dosetku – pljačka banke je sitnica u odnosu na osnivanje banke. Sada bi rekli da su obe te stvari sitnica u odnosu na sanaciju banke. Problem je što su faktički veliki dužnici postali „vlasnici“ banaka i odlučuju o njihovim sudbinama. Unutrašnji dugovi dostižu 847 milijardi dinara!

I Đorđe Đukić s Katedre za bankarstvo Ekonomskog fakulteta, koji ponekad polemiše s Živkovićem, ocenjuje da je naše banke nemoguće oporaviti domaćim resursima. On, međutim, smatra da nije dobro da država na teret poreskih obveznika sanira sve banke, već da osmisli decentralizovan model u kome bi bila naglašenija odgovornost za dosadašnje promašaje.

Programski ciljevi koje podržava MMF jesu brzo slamanje inflacije i umeren oporavak. Fišer nagoveštava da će program koji podržava Fond obezbediti čvrstu makroekonomsku politiku povezanu sa strukturalnim reformama. Podseća da predstoji restrukturiranje banaka i preduzetničkog sektora, unapređenje finansijske discipline u ekonomiji i ponovno uspostavljanje poreske održivosti. Svaka od tih reči košta milijarde.

Uprkos naporima, SRJ se susreće s ogromnim finansijskim jazom (oko deset milijardi dolara u 2001) zbog velike potrebe za uvozom i obaveza finansiranja spoljnog duga (10,7 milijardi dolara, od toga zaostalog duga 9,7 milijardi) – tekući dug je skočio na 17,5 procenata GDP-a (1,8 milijardi dolara) u 2001, u odnosu na 8,5 procenata GDP-a (700 miliona dolara) iz 2000. godine.

Taj ogroman finansijski jaz mogao bi biti premošćen delimično programima pomoći, a delimično otpisom dugova. Pokušaj jugoslovenskih vlasti da uspostave čvrstu politiku i napreduju u pravcu održivog rasta i sposobnosti za život neće moći da budu postignuti bez jake podrške donatora i kreditora, kaže se u oceni MMF-ovog odbora, da bi se direktno reklo kako bi nastupajuća donatorska konferencija 29. juna „međunarodnoj zajednici mogla dati mogućnost da demonstrira podršku“ programima i projektima pomoći u skladu s pretpostavljenim potrebama SRJ.

ŽABA I PRINC: Sudeći po toj ekspertizi, očekuje se da će realni GDP u Jugoslaviji u 2001. rasti za oko pet odsto, uglavnom zahvaljujući skoku poljoprivredne proizvodnje posle prošlogodišnje suše. Ostatak ekonomije verovatno će rasti 2–3 odsto, s pozitivnim efektima povlačenja sankcija i umerenim efektima restrukturiranja preduzeća.

Ovdašnja javnost teško shvata da te brojke koje govore o postepenom ali stabilnom oporavku ne nagoveštavaju nagli obrt, nikakvo pretvaranje žabe u princa. Predviđa se, a to se proverava kvartalno, slamanje inflacije i umeren rast GDP-a, smanjenje javnog deficita, smanjenje inflacije, postepeno vraćanje poverenja u dinar u Srbiji. Od Crne Gore se očekuje da smanji subvencije, investicije i druga diskreciona trošenja. U ovoj republici oslonac na marku doprineće finansijskoj disciplini. Programski cilj je da se do kraja 2001. smanje dvanaestomesečne inflacije maloprodajnih cena na otprilike 20–30 odsto u Srbiji i na 6,6 odsto u Crnoj Gori.

TENDER, AUKCIJA I 600 AMANDMANA: Možda ove nedelje u Skupštini Srbije, odakle opet iznose radikale, počinje važna operacija koja oslikava sudbinu reforme u našoj zemlji. Posle uvodnih rasprava o Vuku Obradoviću, platama funkcionera i izboru sudija, u proceduru ulazi predlog možda ključnog paketa zakona (o privatizaciji, o akcijskom fondu i o agenciji za privatizaciju). Radikali najavljuju opstrukciju i novi zakonski predlog u Skupštini Srbije dočekuje 600 amandmana. To je samo deo širokog i na sreću još nekonsolidovanog otpora tom preokretu. Jedan sindikat, UGS „Nezavisnost“, prekida odnose s vladom, autonomaši i poslovodstvo zaustavljaju probnu privatizaciju beočinske cementare, radništvo se ponegde podbunjuje frazom da se sada prodaje ono što su oni sami napravili, taksisti organizuju blokadu, proizvođači malina blokiraju Užice, a grupa medicinskih radnika štrajkuje…

Predlog novog zakona o privatizaciji ulazi u skupštinsku proceduru pošto je mesec dana bio na javnoj raspravi. Tekst je formulisala jedna ekspertska radna grupa, predstavljen je stručnoj javnosti, konsultovani su direktori agencija za privatizaciju Mađarske, Češke, Estonije i Poljske, konsultovane su političke partije, sindikati, ministar Aleksandar Vlahović sretao se sa privrednicima širom Srbije.

Taj zakon bi trebalo da zameni model autsajderske privatizacije koju je, bez većih efekata, predviđao zakon iz 1997. Ministar za privatizaciju ocenjuje da besplatna podela akcija u oko 500 preduzeća nije uspela pošto nije bilo želje da se investira tamo gde se ne zna ko upravlja parama priteklim dokapitalizacijom i gde se ne zna većinski vlasnik. „Autsajderska privatizacija“ bila je teren za čvršće vezivanje politike i ekonomije, a novi zakon hoće da preseče baš taj čvor.

Otpor novom zakonu osporavaju manje i opozicione partije jer u tome vide kraj svog upliva u ekonomiju, procenjuje se da on ne odgovara ni grupi privatnih preduzetnika koji bi voleli da još potraje stanje u kome oni profitiraju u štetnim ugovorima s društvenim firmama u nekontrolisanoj paralelnoj privatizaciji. Verovatno rovari i lobi sadašnjih menadžera koji znaju da će sutra „politička kvalifikacija“ vredeti veoma malo, već da će menadžer biti cenjen po tome stvara li vlasniku profit. Verovatno tom spisku treba dodati čitav sloj koji je do sada živeo na budžetu, ideološke i profesionalne levičare, profesionalne grupe koje žive na budžetu i potencijalno ugrožene radnike, bivše samoupravljače koji gube status.

Predlogom novog zakona predviđena je većinska prodaja svih velikih preduzeća strateškim partnerima koji će investirati i doneti nova tržišta, a to znači s velikim, renomiranim kompanijama, sa tradicijom, istorijom, tehničko-tehnološkim znanjima, sa vlastitim programom obuke kadrova. Velika društvena preduzeća, odnosno 70 odsto vrednosti 100 do 150 velikih preduzeća, trebalo bi da budu privatizovana na osnovu javnih tendera koje će voditi Agencija za privatizaciju. Predlog za izbor strateškog partnera Agencija daje Tenderskoj komisiji, ova izveštaj podnosi Ministarstvu za privredu i privatizaciju, a Ministarstvo vladi, a predviđena je i mogućnost formiranja i skupštinskih kontrolnih komisija koje će u svakom trenutku moći da zatraže izveštaj o svakom pojedinačnom tenderu. Petnaest odsto kapitala pripašće radnicima (biće im besplatno podeljeno), a preostalih 15 ostalim građanima.

Oko 7000 malih i srednjih preduzeća privatizovaće se javnom aukcijom, prvo „keš-aukcijom“, a ako ona ne uspe biće mogućnosti za otplatu uloga, za angažovanje stare devizne štednje, itd. U prvih 18 meseci besplatno se može podeliti do 30 odsto akcija, a kasnije manje. Kod aukcijske prodaje preduzeća postupak je sličan – inicijativu pokreće preduzeće ili Agencija koja bi trebalo da obezbedi javnost čitavog procesa. Prospekt preduzeća koje se privatizuje (lična karta s podacima o finansijskom stanju, proizvodnji, zaposlenima, itd.) Agencija će objavljivati u dnevnim novinama, na sajtu, a velike tendere u „Fajnenšel tajmsu“, „Ekonomistu“, „Vol strit džornalu“…. Izveštavaće se strane ambasade u Beogradu i naše u zemljama s tržišnom ekonomijom, kao i domaći sindikati i komore. Kapital dobijen prodajom preduzeća ide penzijskom fondu (akcije koje odu ovom fondu biće prodate u roku od šest godina), zatim za podsticanje razvoja, za restituciju nacionalizovane imovine, za vraćanje dugova čiji je garant Republika Srbija i za druge namene (što izaziva sumnju nekih ekonomista, na primer S. Stamenkovića).

Operacija bi trebalo da bude važnija od donatorskih konferencija i stend baj kredita, jer bi ona trebalo da pokrene i zavrti privredu koja čitavu deceniju rđa i zvrji u prazno. Što se donatorstva tiče, postavlja se pitanje kako će DOS prevazići odbijanje SNP-a da podrži zakonsku odredbu o izručenju optuženih za ratne zločine Hagu, i koliko će to smanjiti finansijsku podršku. Ostalo zavisi od igre na domaćem terenu. Osnovno pitanje možda ipak nije koliko ćemo dobiti, već šta ćemo sami uraditi.

MREŽA INSTITUCIJA: Sudbina operacije, naravno, zavisi od toga da li će biti dovoljno stranih investitora zainteresovanih da kupuju ovdašnja preduzeća. Mnogi su skeptični, mada iz vlade optimistički tvrde da već postoji veliko interesovanje i priča se o prodaji 130 velikih preduzeća.

Da li je ambijent za to obezbeđen?

Ekonomisti Jugoslavije poručuju da bi što pre trebalo razviti infrastrukturne finansijske institucije, centralni registar hartija od vrednosti, akcijski fond i slične institucije za ocenu boniteta učesnika na finansijskom tržištu. Neophodno je obezbediti efikasan sistem finansijskog izveštavanja o emitentima hartija od vrednosti i povećati stepen odgovornosti revizorskih kuća. U poruci se kaže da restrukturiranje bankarskog sektora, razvoj finansijskog tržišta kao i privatizacija preduzeća i banaka predstavljaju uslov za poboljšanje ukupnih performansi jugoslovenske privrede. Rok, model, metode i tempo procesa privatizacije treba postaviti tako da se troškovi i negativni efekti privatizacije svedu na najmanju moguću meru, piše u poruci koja je usvojena na završetku Kongresa ekonomista Jugoslavije.

KREDIBILITET: Da bi ova bazično važna operacija uspela, krucijalno je da političari budu saglasni i odlučni, da državni aparat i sudski sistem budu solidni. Opozicioni otpor reformi može stvar razvlačiti, ali osnovno pitanje je da li će koalicija od osamnaest članova horski podržati taj proces. Nema toga ko ne sumnja da državni aparat može biti jedna od rizičnih tačaka, pa je i tu veoma važno pitanje njegove kontrole. Što se sudstva tiče, za njegovu rehabilitaciju i osamostaljivanje biće potrebni vreme i mnogo više volje nego što je sad ima u političkom prostoru.

Na tekućoj sednici Skupštine Srbije u utorak odlučivano je o izboru i razrešenju 35 predsednika sudova (Milena Arežina lišena je i sudske funkcije). U toj raspravi video se jedan dobar signal – nije bilo partijskih sporova oko kvaliteta predloženih kandidata. Važnije, a lošije od toga, javnosti je predočeno da Srbija praktično nema ustavni sud, pošto je broj sudija koji su u njemu ostali manji od kvoruma. Sudije ustavnog suda predlaže predsednik republike (socijalista Milutinović), ali za svoj predlog mora da obezbedi skupštinsku većinu. U slučaju suštinskog spora, to je ustavna kriza koja vodi novim izborima. Izgleda, međutim, da nije u pitanju to, već „sitnica“ da skupštinska većina još nije uspela da nađe dobre kandidate koji pristaju da budu izabrani na tako važno mesto!

U našoj političkoj praksi ne poklanja se gotovo nikakva pažnja dignitetu sudova, ne samo zato što političari vole da po novinama napamet hapse, sude, presuđuju mada za to nisu pozvani, ne samo zato što ih u tome u stopu prate novinarčići-revanšisti, ne samo zato što bi svako s nogu da oceni, osudi i obesi, već i zato što i u intelektualnoj, pa i u kvalifikovanoj javnosti postoji izvesno koketiranje s revolucionarnom pravdom, a i zato što u svakodnevnoj praksi još obitava ona Titova rečenica: „Nemojte se držati zakona ko pijan plota.“

Proteklih dana buknuo je jedan specifičan spor oko Poštanske štedionice koji je proizašao iz sukoba nadležnosti monetarnih, izvršnih i sudskih vlasti.

Kolegijum sudija Okružnog suda u Beogradu je 8. juna, kao primer nedopustivog ponašanja prema sudu, kritikovao izjavu guvernera Narodne banke Jugoslavije Mlađana Dinkića da je Privredni sud prekršio zakon i da posle donošenja određenih odluka Privrednog suda predsednik tog suda ne može više da ostane na toj funkciji. Kolegijum sudija beogradskog Okružnog suda odgovara guverneru da „nema zakonskih ovlašćenja na osnovu kojih bi mogao da ocenjuje rad predsednika sudova i inicira njihovo smenjivanje“, te da „zbog toga i takve izjave jesu nedopustiv pritisak na rad sudova i ukazuju na nedostatak pravne kulture u našem društvu“. Možda se budući sporovi ove vrste mogu izbeći. Neki ekonomisti (kao Boško Živković) na primer smatraju da bi odluku o likvidaciji banaka trebalo prepustiti monetarnim vlastima. Bolje je promenti procedure, kako se u startu ne bi ugrožavao kredibilitet vitalnih državnih institucija.

Suština se krije u spoju mentaliteta i „oktobarske fraze“ i mnoštva sudskih procesa protiv pripadnika bivše nomenklature (socijalista Branislav Ivković kaže da se broj takvih krivičnih prijava popeo na 225). Ne pomažu apeli da se taj osetljiv posao završi dostojanstveno i racionalno. Kolegijum okružnog suda 8. juna saopštava: „Nedopustivo je da se preko sredstava javnog informisanja, nepromišljenim izjavama, najavljuju hapšenja, iznose detalji iz sudskih postupaka u kojima je javnost isključena, ocenjuju dokazi po izboru zainteresovanih lica, izriču presude, kleveću i vređaju sudije.“ Prilikom izbora predsednika ovog okružnog suda rečeno je da će ovaj sud reagovati kad proceni da se na njega vrši pritisak. Ovih nedelja kada reforma možda ipak može da počne, kada se pokreće veliki novac, i kada će velike grupe ljudi menjati status, kada jedan haotični sistem zamenjuje novi, nikako se ne sme potcenjivati taj apel. Na početku poduhvata u kojima se razlučuje vlast od novca, opasno bi bilo ako se utakmica odigrava bez sudije. Tranzicija je uvek pomalo i igra s kredibilnošću. Hoćemo li biti kredibilniji, ako ne marimo za sud i zakon?

U našem mentalitetu čuči talenat za lako kvarenje velikih poduhvata, pa je stoga nephodno obuzdavati ga koliko je god moguće.