Moj posao je da smanjujem a ne da ističem razlike

Snimak ubistva šestorice srebreničkih zatvorenika iz 1995. godine, emitovan najpre u Haškom tribunalu, a potom i na domaćim TV stanicama, uznemirio je čak i radikale (držalo ih je to čitava dva dana) pa je najava da će Supština Srbije usvojiti deklaraciju o osudi ratnih zločina u prvi mah delovala krajnje ozbiljno i uverljivo. Posle nekoliko dana pregovora poslaničkih grupa, međutim, cela ideja pretvorila se u uspešan autogol srpskih parlamentaraca: obećana deklaracija nije došla na dnevni red, stranke su izdale pojedinačna saopštenja o ratnim zločinima, a svi tim povodom izrečeni „utuci“ i „kontrautuci“ osnažili su podelu na „patriote“ i „izdajnike“. Američki ambasador u Beogradu, Majkl Polt, ocenivši ceo događaj „uznemirujućim“, potvrdio je tumačenja analitičara prema kojima će međunarodna zajednica izvući zaključak o nespremnosti Srbije da se suoči sa prošlošću. O razlozima koji su doveli do odbacivanja najavljene deklaracije, ali i drugim aktuelnim temama vezanim za rad parlamenta, za „Vreme“ govori Predrag Marković, predsednik Skupštine Srbije.

„VREME„: Posle neuspešnog usaglašavanja teksta deklaracije o osudi ratnih zločina u Skupštini, ocenili ste da ste to doživeli kao lični poraz. Zašto?

Kao predsednik Narodne skupštine, obavezan sam da zastupam stavove Skupštine, a ne lične ili stranačke. Ali svi znaju da sam i lično želeo da Narodna skupština, kao najviši politički predstavnik svih građana Srbije, nedvosmisleno osudi ratne zločine. Zato sam i naglasio da neuspeh u usaglašavanju takvog čina doživljavam kao lični poraz.

Na koga ste mislili kad ste rekli da se „mnogi ponašaju kao Topalovići posle Pantelijine smrti„?

Na sve koji su spremni, zbog ličnog ili stranačkog profita, da „falsifikuju“ testamente. Nažalost, tek posle ove izjave u javnosti se pojavio čitav niz falsifikata. Stranke su prezentovale stavove koje u razgovorima uopšte nisu zastupale i tako SU nastavile da stiču politički profit na štetu države.

O kojim strankama i kojim stavovima govorite?

Predsednik Skupštine koordinira tim radom i ne može da imenuje pojedinačne stranke.

Savet ministara izdao je saopštenje kojim osuđuje zločin u Srebrenici, pominjana je mogućnost da će se o tom događaju odrediti Skupština Vojvodine, a stigla je najava da će se deklaracija kojom se osuđuje taj zločin usvojiti i u Skupštini Crne Gore. Ima li šanse da se ta tema ponovo vrati u Skupštinu Srbije?

Uobičajeno je u Srbiji da se podele podgrevaju stalnim kandidovanjem za dobrovoljni rad u oblasti u kojoj ste nenadležni. U Skupštini Srbije moguće je razmotriti neki novi tekst na jedini zakonit način: da to zatraže 84 poslanika ili Vlada Srbije.

U jednom trenutku izgledalo je da su se poslanici usaglasili oko teksta u kome se osuđuju svi ratni zločini, sa posebnim pominjanjem Srebrenice i Bratunca. Čak se takav tekst bio pojavio u medijima. Šta se onda desilo i zašto ta tema ipak nije dospela na dnevni red parlamenta?

Tekst koji pominjete jeste nacrt koji je predsednik Skupštine uradio na osnovu polaznih zajedničkih stavova poslaničkih grupa. U nastavku rada većina je poštovala dogovor i predlagala dopune zajedničkog teksta, ali je jedan deo stranaka otpočeo proizvodnju sopstvenih tekstova. Postalo je očito da mnogi misle kako je važnije, makar i na štetu države, ostvariti unutrašnji politički profit iz činjenice da s nekim niste glasali. Time se insistira na poruci da građani Srbije (a Skupština je njihov predstavnik u celini) nisu spremni da osude zločine, već da oko njih licitiraju. Kao predsednik Skupštine, verujem da kad je reč o osudi zločina ne sme da se licitira i preglasava. Suočavanje s ratnim zločinima, sem što obavezuje da se krivci privedu pravdi, mora da služi istini i pomirenju a ne stvaranju atmosfere za nove podele i zločine.

Žarko Korać, jedan od podnosilaca zahteva da se u Skupštini raspravlja o Deklaraciji koju je, pre vaše inicijative, bila predložila grupa nevladinih organizacija, zamerio vam je što ste ocenili da „neki na taj način pokušavaju da skupe političke poene„. Zašto ni ta inicijativa nije došla na dnevni red, s obzirom na to da član 130 Poslovnika kaže da svaki poslanik može da bude nosilac inicijative? Nisu li na taj način političke poene skupile samo snage koje su učestvovale u vlasti upravo u vreme masakra u Srebrenici?

Da bi neki akt došao na dnevni red tokom vanrednog zasedanja, neophodno je da akt uputi najmanje jedan poslanik, a dnevni red da utvrde najmanje 84 poslanika. Predsednik Skupštine stavlja neku tačku na dnevni red samo tokom redovnog zasedanja. Deklaracija koju su predložila dva poslanika predata je u skupštinsku proceduru po završteku redovnog zasedanja. Svaki poslanik zna da ako stvarno želi da nešto bude i razmatrano mora zato da obezbedi prvo potpise svoje poslaničke grupe, a onda i broj nedostajućih poslanika da bi se uopšte otvorila mogućnost za diskusiju po toj tački na sednici.

Deklaracija o zločinima u Srebrenici nije jedina tema o kojoj Skupština, uprkos zahtevima poslanika, nije raspravljala: nedavno je poslanička većina odbila da, na zahtev SRS–a, raspravlja o poverenju vladi. I u prošlom sazivu parlamenta takva rasprava nije prošla, a među kritičarima te odluke tada su bili i pripadnici G17 plus. Nije li i ovaj saziv parlamenta odbijanjem rasprave, uz argument da „nema vremena za bacanje“ , pao na testu – parlamentarizma?

Za razliku od Deklaracije koju predsednik Skupštine nije mogao da stavi na dnevni red jer nije bilo zahteva poslanika, što je zakonski preduslov, tačku o poverenju vladi predsednik je stavio na dnevni red jer je u pitanju redovno zasedanje i njegova zakonska obaveza. Skupština je takav predlog odbila ali, kao što znate, predsednik Skupštine nije glasao za odbijanje te tačke.

Kakva je sudbina Zakona o Vladi koji je predsednik Tadić odbio da potpiše?

U trenutku kada ovaj tekst izlazi iz štampe, i vi i ja ćemo to znati. Prema Ustavu, Skupština će ponovo glasati, što je standardna procedura, i ako potvrdi prethodnu odluku, Zakon će stupiti na snagu.

To je već drugi put za kratko vreme da predsednik odbija da potpiše zakon koji je Skupština usvojila. U slučaju Zakona o radu, nakon ponovljene rasprave, Zakon je stupio na snagu, ali su odmah najavljene i njegove izmene. Često govorite o velikom broju zakona koje je aktuelni saziv usvojio, ali ovakvi događaji stvaraju u javnosti utisak da možda nešto nije u redu sa kvalitetom tih akata?

Nije bilo ponovljene rasprave jer to zakonski nije moguće, a izmene su najavljene zbog kolizije članova na koje je predsednik Skupštine ukazao još tokom glasanja. Važno je da postoji korektiv u mogućnosti da predsednik države ne potpiše Ukaz o stupanju na snagu nekog zakona (sam zakon, po funkciji, potpisuje predsednik Skupštine) jer se time stvara dodatno vreme da zakonodavac ili predlagač zakona reaguju na nešto na šta stručna ili politička javnost ukazuje. Konačna odluka uvek pripada Skupštini jer samo ona politički predstavlja sve građane. Činjenicu da je ovaj saziv tokom jedne godine usvojio najviše zakona u istoriji parlamentarizma u Srbiji ističem kao doprinos svih poslanika, ali istovremeno ukazujem da to nije dovoljno. Građani u Srbiji mogu da žive bolje samo ako se izvrše korenite i sistemske promene, ali te promene moraju da počivaju na zakonima koji će važiti za sve. Zbog toga su presudni i broj i kvalitet zakona. Pozitivna ocena Studije o izvodljivosti nepristrasno konstatuje kvalitet donetih zakona. Ali, na kvalitet prevashodno utiče mogućnost da sve poslaničke grupe uz podršku stručne javnosti utiču na donošenje zakona. Promenjen način rada u skupštinskim odborima omogućio je da pozicija i opozicija doprinose kvalitetu zakona i zbog toga se i dogodilo da je najveći broj zakona donesen većinom koja daleko prevazilazi broj poslanika koji podržavaju vladu.

Inicijativa mladih za ljudska prava nedavno je napravila istraživanje koje je pokazalo da mnogo hvaljeni Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja baš i ne funkcioniše u praksi. Ni sama Skupština nije se proslavila: od dva zahteva, odgovor je stigao samo na jedan. Kao ni druge zvanične institucije, ni Skupština nije poštovala zakonske odredbe koje nalažu da se, u slučaju odbijanja zahteva, o tome izda rešenje o poukama o pravnom leku. (Odgovor nije dobijen na zahtev Inicijative mladih da dobije uvid u transkripte sa 13. sednice Odbora za bezbednost.) Ako zakonodavno telo ne pokazuje spremnost da poštuje zakone koje donosi, šta očekivati od drugih?

Uvek insistiram na ličnom primeru i ličnoj odgovornosti. Zakonodavno telo prvo mora da poštuje zakone. Kabinet predsednika dobio je 143 zahteva i na sve odgovorio. U ovom trenutku stvarno ne znam da li je po zakonu moguće umesto informacije dobiti uvid u transkripte. Takav zahtev svakako nije upućen predsedniku Skupštine.

Kakve bi promene u radu parlamenta trebalo da donese novi poslovnik?

Pre svega jasno i efikasno razdvajanje zakonodavne i kontrolne funkcije koju obavlja Narodna skupština. Potom, omogućavanje poslanicima kao predstavnicima naroda da presudno utiču u procesu pripreme zakona. To znači da se čitavim nizom promena povećavaju nadležnosti odbora, da se razdvaja rasprava o zakonu u načelu i u pojedinostima, obazbeđuje aktivna priprema poslanika za diskusiju o zakonima umesto pasivnog posmatranja diskusije u sali za sednice, takozvanog radnog kvoruma i stvaraju preduslovi za parlamentarnu diplomatiju. U skladu sa iskustvima evropskih parlamenata, trebalo bi da Skupština svakog dana od 10 do 18 sati efikasno radi na pripremi i diskusiji zakona omogućavajući svim poslaničkim grupama da pojačaju intenzitet rasprave a smanje intenzitet svađe.

Da li će tim poslovnikom biti predviđena poslanička pitanja, s obzirom na to da je ta važna demokratska institucija u aktulenom sazivu nekako prirodno odumrla?

Mnogo više od toga, razdvajanje zakonodavne od kontrolne funkcije pojačava kontrolnu funkciju i po ovom predlogu se svakog meseca uvodi dan u kome, po proceduri, pozvani ministri moraju javno na sednici Skupštine da odgovaraju na poslanička pitanja.

Trenutno je u proceduri 60 zakona, od kojih ste dva predložili vi, a sve ostale Vlada Srbije. Šta rade poslanici, sem što čuvaju kvorum?

Tačna informacija jeste to da je od 164 akta i zakona Vlada Srbije predložila 75. Ostali predlozi potiču od poslanika i poslaničkih grupa. U svakom slučaju, izmenom Poslovnika prestaje „obaveza“ čuvanja kvoruma, a otvara se mogućnost da zakone i amandmane predlažu skupštinski odbori.

Šta je sa novim krivičnim zakonom, čiji je predlog podnesen još u oktobru prošle godine? Tamo ima nekih čudnih rešenja, kao što je kazna za ubistvo od samo pet do deset godina? Ili odredba po kojoj se monstrum koji siluje dete ili nemoćno lice, u slučaju da to lice umre, kažnjava sa samo pet do 18 godina?! Za korišćenje dece u pornografske svrhe kazna je šest meseci do pet godina?!

Otkako je prošle godine podnesen Nacrt krivičnog zakona od strane poslanika, i uz posredovanje stručne javnosti i međunarodnih organizacija, ukazano je na mnoga neadekvatna rešenja članova ovog predloga. Kako sam i lično više puta uveren od strane predlagača, najveći broj tih primedaba je uvažen i biće prihvaćen kada predlog ovog zakona bude na dnevnom redu.

Bilo je ocena da je dosadašnjim najavama za usvajanje ustava potrošen ceo crkveni kalendar. Ipak, neizbežno je pitanje: u kojoj je fazi rad na donošenju ustava, što je aktuelna vladajuća koalicija sebi bila postavila kao najvažniji zadatak?

Pošto je Ustav stvarno i najvažniji zadatak predsednika Narodne skupštine, o tome redovno obaveštavam javnost. Ali moj posao je da smanjujem a ne da ističem razlike. Zato ne mogu da vam otkrijem više detalja od onih koje sam objavio. Posle opstrukcije jedne pa druge stranke, stvarni rad je otpočeo a njegov ritam određuje politička volja velikih stranaka.