Košarkaška reprezentacija Srbije započela je učešće na Olimpijskim igrama porazom (110:84) u toliko čekanom duelu sa reprezentacijom SAD. Pojačana najboljim košarkašem na svetu i osokoljena odličnim startom utakmice, ekipa Svetislava Pešića je samo do poluvremena uspevala da ostane konkurentna najboljem timu i glavnom favoritu za zlato u Parizu. Nastavak utakmice demonstrirao je razliku u dubini kvaliteta i talenta u sastavima ove dve ekipe, pa su nas Amerikanci drugi put u kratkom vremenskom periodu savladali velikom razlikom.
NIŠTA BEZ MATORACA
Početak utakmice reprezentacije Srbije bio je iz edicije “kakav se samo poželeti može”. Hrabrost i agresivnost naših košarkaša, kako u odbrani tako i u napadu, prinudili su selektora američke reprezentacije Stiva Kera da zove tajmaut nakon manje od tri minuta igre, nezadovoljan igrom svojih izabranika jer su se našli u rezultatskom deficitu (2:10), ali i deficitu kada je reč o voljnom momentu i energiji. Srbija je ušla u utakmicu poletno i pametno, a posebno je radovao podatak da su prvih 10 poena postigli Avramović, Dobrić i Petrušev, čime su se na pravi način uveli u utakmicu i igrači koji nisu nosioci igre, a to je preduslov za uspeh protiv dominantnog protivnika.
Očekivana reakcija američkog tima nije izostala – Kari i Buker su vezanim trojkama najavili blistavo šutersko veče reprezentacije SAD, da bi zatim potpunu kontrolu nad utakmicom preuzeli Lebron Džejms i Kevin Durent. Dvojica igrača koja su obeležila svetsku i NBA košarku u prethodnih dvadeset godina iskazala su sav svoj kvalitet, autoritet i iskustvo, ali i oduševila željom i energijom u ipak poznim igračkim godinama. Nakon što je propustio kompletan pripremni period zbog povrede lista, Durent je izrešetao koš Srbije ubacivši 21 poen i pet trojki do poluvremena. Njih dvojica, tridesetpetogodišnji Durent i tridesetdevetogodišnji Lebron, zbirno su šutirali bez promašaja iz igre (13/13) i već do isteka poluvremena odveli SAD na komfornu razliku (58:49), a mlađim saigračima stavili do znanja da su ključevi ekipe i dalje u rukama “matoraca”.
POUKE ZA DALJE
Navijači u Srbiji nisu imali razloga da budu nezadovoljni viđenim u prvom poluvremenu. Nakon odličnog početka utakmice i odgovora reprezentacije SAD, na kvalitetan način su se u utakmicu uveli Jokić i Bogdanović. Jokić je delio karakteristične pasove, ostvarivao prednost na niskom postu i bio aktivan na skoku, čime je terao Kera da rotira igrače koji će ga čuvati.
U izjavi nakon utakmice, selektor američke reprezentacije istakao je kako u njegovom sastavu postoje čak tri igrača koji mogu kvalitetno da odgovore na Jokićevu igru: Embid, Dejvis i Adebajo, a to je luksuz koji imaju samo najjače ekipe. Ruku na srce, naturalizovani Embid se nije najbolje pokazao, pa je završio utakmicu kao jedini igrač SAD sa negativnim +/ – učinkom – sa njim u igri, američka reprezentacija je bila u zaostatku od osam poena.
Kada već pominjemo ovu statističku kategoriju, treba istaći neverovatan podatak koji najbolje opisuje koliko je Nikola Jokić bitan za igru reprezentacije Srbije. Sa njim na terenu Srbija je bila u potpunom rezultatskom egalu (81:81), dok je periode sa Jokićem na klupi protivnik iskoristio da napravi neverovatnu razliku (3:29). Imajući u vidu da je proveo na terenu gotovo 31 minut i za to vreme ostvario 20 poena, osam asistencija i pet skokova, jasno je da je ključ za uspehe reprezentacije Srbije u narednim utakmicama u igrama petorki bez Jokića. Da li će Pešić to probati da uradi kroz redukovanje minuta zajedničkog igranja Jokića i Bogdanovića, kako bi u većem delu utakmice na parketu imao bar jednog od dvojice naših najboljih igrača, ili će nastaviti da veruje u veći doprinos Micića, Gudurića i Milutinova, između ostalih, ostaje da se vidi. Za uspešniji nastavak turnira reprezentacije Srbije neophodno je da se neko pridruži Jokiću, Bogdanoviću i Dobriću u kvalitetnom napadačkom doprinosu.
Utisak je da je Srbija mogla bolje i kada je reč o igri u odbrani. Kvalitetnija selekcija faulova, pojačana agresivnost na perimetru u momentima kada je postalo jasno da američka reprezentacija gotovo da ne može da promaši za tri poena (utakmicu završili sa 56 odsto pogođenih trojki) i bolja komunikacija bile su neophodne kako se ne bi dešavale situacije da igrači poput Bukera i Karija ostanu sami na šutu za tri poena ili centri poput Dejvisa i Adebaja na zakucavanju.
BUDIMO REALNI
Ipak, kao i uvek, treba realno sagledati okolnosti. U dosadašnjem delu teksta pomenuli smo neka od najvećih imena u svetu košarke – Lebrona, Durenta, Karija, Embida – a svi su oni bili na suprotnoj strani našim reprezentativcima. Osim igrača koji su ostavili najbolji utisak, još je impresivnije istaći ko se sve na terenu nije našao: Tejtum i Halibarton, najbolji igrači ekipa koje su ukrstile koplja u finalu Istočne konferencije NBA lige, presedeli su čitavu utakmicu, dok se MVP finalne serije Džejlen Braun odlukom selektora Kera nije dokopao ni mahanja peškirom na klupi. Amerikanci imaju neverovatan kvalitet i dubinu u sastavu, a po mišljenjima brojnih košarkaških hroničara i analitičara jedina dva američka sastava koja po kvalitetu pariraju ovogodišnjem jesu čuveni Dream Team iz 1992. i Redeem Team iz 2008.
Ipak, to ne bi smelo da bude opravdanje za poraz od 26 poena razlike, koji je usledio nakon poraza identičnom razlikom u pripremnoj utakmici. U tom duelu Srbija je nastupila oslabljena neigranjem Bogdanovića, ali ni sa druge strane nije bilo Durenta. Da se sa Amerikancima može pokazali su košarkaši Južnog Sudana i Nemačke, koji su uoči OI pružili daleko veći otpor najjačem timu na svetu. Upravo će utakmica protiv Južnog Sudana biti jedna od sledeće dve koje reprezentativci Srbije naprosto moraju da dobiju. U teoriji, visok poraz od SAD može da predstavlja veliki problem trećeplasiranoj ekipi u našoj grupi, pa se lako može desiti da iz naše grupe u četvrtfinale prođu samo dve, a ne tri ekipe, zbog pomenute koš razlike. Zato izabranike Svetislava Pešića očekuju dve izuzetno bitne utakmice u grupnoj fazi, utakmice u kojima treba povratiti samopouzdanje dobijeno kroz pobede i dobre igre protiv Francuske, Japana i Grčke.
U sastavu reprezentacije Srbije ima dosta igrača koji nemaju iskustvo igranja u NBA ligi, a možda je baš to neophodno za ozbiljnije suprotstavljanje američkom timu. Javnost u Srbiji sanja o olimpijskom zlatu i pobedi nad favorizovanim Amerikancima, ali ogroman uspeh predstavljalo bi vraćanje iz Pariza sa odličjem bilo kojeg sjaja. Za tako nešto neophodno je savladati nepredvidive Portorikance i atletski nadarene Južne Sudance, a potom i pružiti najbolju moguću partiju u četvrtfinalu, jer tamo neće biti lakih protivnika. Ovaj košarkaški turnir je najkvalitetniji u istoriji Olimpijskih igara, a za nas tek počinje.
