Mobilna mućkalica

Bez obzira na to što je povod našeg razgovora afera sa Mobtelom, koji je sada na udaru svakovrsnog preispitivanja, povodom spora države sa ovom firmom zbog Karićevih obaveza po osnovu poreza na ekstraprofite – razgovor sa dr Hiberom počeli smo pitanjem – kakva je situacija danas u drugom našem, a najvećem telekomunikacionom preduzeću, Telekomu, u kome je naš sagovornik na vodećoj upravnoj funkciji tek nešto duže od pola godine?

DR DRAGOR HIBER: Telekom Srbije je poput cele naše privrede, i ne samo privrede, opterećen balastima iz prošlosti. Poznato je da je to, od privatizacije 1996, međunarodna kompanija sa 51% akcija u rukama Javnog preduzeća PTT Srbija, dok 49 % imaju italijanski i grčki telekom. Sama ta privatizacija proteklih godina kritički je opisivana, ne samo u našoj štampi. U svakom slučaju, za današnji Telekom je bitno da ni dinar od oko 1,8 milijardi maraka, koliko su stranci platili svoje učešće, nije ušao u samo peduzeće (pa ni u PTT kao nominalnog prodavca u tom poslu) – sve je potrošeno. Umesto toga, novoj kompaniji su ostavljeni dugovi prema dobavljačima i znatne obaveze prema sopstvenim akcionarima: za licencu za delatnosti, za zakup nepokretnosti koje su (sve) ostale svojina PTT-a, za know–how stranim partnerima… Uz to, postoji zastarela i troma organizacija, kao i problemi u odlučivanju, jer manjinski strani akcionari u Upravnom odboru de facto imaju pravo veta. Tako ovaj monopolista u fiksnoj telefoniji (po ugovoru do 2005), umesto razvoja, od početka rada beleži gubitke. Ne samo da je zanemarljiv broj novih pretplatnika, da je digitalizacija stala, itd., već su po knjigama gubici u 2000. godini iznosili preko 6,5 milijardi dinara, a kompanija ima preko 400 miliona maraka duga.

Ipak, ove godine duvaju bolji vetrovi. Beleži se profit, i planirana su znatna razvojna ulaganja. Počeli su i pregovori akcionara radi razrešenja međusobnih odnosa. Idu teško, ali pomaka ima.

„VREME„: Da se sada koncentrišemo na aferu koja je povodom oporezivanja ekstraprofita zahvatila gotovo sve kompanije u vlasništvu braće Karić, a trenutno najviše Mobtel, vašeg starijeg konkurenta na tržištu usluga mobilne telefonije. Kako je uopšte nastala ova mešovita firma, kako je ona pravno zasnovana?

Rekao bih odmah da je već i samo osnivanje Mobtela danas samo delom pokriveno potpunim nepoznanicama, ali je istovremeno još pod mnogobrojnim znakovima pitanja. Zbog toga mi je teško da, s tim u vezi, na sva pravna pitanja dam rezolutne odgovore, pa na neka pitanja moram odgovoriti novim pitanjima.

Najpre treba primetiti da je prva kompanija koja je kod nas počela da se bavi mobilnom telefonijom – Mobtel braće Karić – osnovana pre sedam godina protivno tadašnjim propisima, a prvo onim propisima koji su regulisali strana ulaganja. Naime, oblast telekomunikacionih veza bila je jedan rezervisani domen i u njemu stranac nije mogao biti većinski vlasnik bilo kog domaćeg pravnog subjekta. Po kasnijim izmenama spomenutog zakona o stranim ulaganjima, stranac je stekao pravo da prekorači 50 odsto vlasništva u preduzećima u ovom domenu – ali ni povodom takvog vlasništva nije mogao da stekne upravljačka prava srazmerna uloženom kapitalu, nego je upravljanje rezervisano za domaćeg ulagača, bez obzira na odnos domaćeg i stranog vlasništva u firmi. Pošto se meni čini da mobilna telefonija svakako spada u sistem veza – već iz te činjenice nameće se zaključak da Karićeva moskovska firma nije prilikom osnivanja Mobtela mogla steći to što je stekla – kontrolu odlučivanja i 51 odsto učešća u vlasništvu.

Ja sam imao priliku da vidim osnivačke papire Mobtela (koje sam dobio od jednog „pasioniranog“ pratioca zbivanja u komunikacijama, čije su ocene obično toliko neobične da pretpostavljam da su uvek „motivisane“) – i prvo što mi je palo u oči, a to bi palo u oči svakome ko se ikada bavio kompanijskim pravom, bilo je da je registracione uloške potpisao tadašnji predsednik Višeg privrednog suda Jezdimir Mitrović. To niko nikad nije video i nemoguće je zamisliti da Viši privredni sud registruje. On može da poništava ili dozvoljava rešenje o registraciji koje uvek donose obični privredni sudovi – ali on sam, kao viši sud, jednostavno nema registraciono odeljenje, pa nikog ne može ni da registruje.

Povodom osnivanja Mobtela za delatnost u oblasti veza i komunikacija postavlja se još čitav niz pravno problematičnih pitanja – ali su ona složenije naravi, jer je reč o oblasti koja je bila subregulisana, dakle nedovoljno pravno uređena. Savezni i republički zakoni o sistemu veza i danas spadaju među najstarije zakone u našem pravnom sistemu, što je već samo po sebi paradoksalno – jer oni regulišu sada tehnološki najdinamičnije delatnosti u kojima se krupne razvojne promene dešavaju iz dana u dan – sa praktično dnevnim pretakanjem u nove ekonomske i pravne forme. Po tim starim propisima PTT je bio određen kao „nosilac sistema veza“, šta god to značilo.

Mladim čitaocima „Vremena“ taj „nosilac“ ništa ne znači, ali nama starijima taj pojam vraća u sećanje nekadašnju skalameriju samoupravne dogovorne ekonomije. Naime, „nosilac“ neke delatnosti bilo je preduzeće kome su bila poverena određena javna ovlašćenja i javne obaveze. Telekomunikacije tada nisu bile shvatane kao privredna aktivnost, nego su bile domen „državnih usluga“, dakle usluga koje obezbeđuje država kako hoće, kome hoće i po cenama koje su pokrivale samo puke troškove. U tom domenu su formirane određene paradržavne, navodno samoupravne strukuture koje su, kao na primer PTT preduzeća, potom „udruživane“ po zakonom određenim specifičnostima u određene „sisteme“. Dakle u telekomunikacijama – samo PTT preduzeća udružena u PTT sistem mogla su da se bave vezama, odnosno davanjem usluga korisnicima. Imali su, po samom zakonu, isključivo pravo (i obavezu) da ove usluge pružaju kao javni sektor. Taj i takav dinosaurus, zaostao iz „parka jure“, bio se suočio sa novim tehnologijama, novim tržišnim potrebama, novim delatnostima – pa je i zbog tog objektivnog sukoba starih propisa i novih okolnosti došlo do niza nelogičnosti, pa i u vremenu osnivanja Mobtela. Naime, taj PTT dinosaurus našao se u prilici da se na nepostojećem tržištu komunikacionih usluga navodno ponaša „tržišno“ i da čak i prodaje određena prava, koja su zakonom priznata van tržišta.

Da li ciljate na činjenicu da je prilikom osnivanja Mobtela toj novoj firmi PTT dao monopol na mobilnu telefoniju?

Vidite, PTT je imao monopol na sve zakonom regulisane telekomunikacione usluge – ali poslednje što je bilo regulisano izmenama tih zakona bila je sada već gotovo prevaziđena pejdžing usluga – dok civilne mobilne komunikacije nisu bile ni u primisli zakonodavca. No, PTT procenjuje da mu spomenuti zakon daje i monopol na novu delatnost, delatnost mobilne telefonije – pa to svoje pravo „ulaže“ u novoosnovano preduzeće Mobtel – koje tim pravno sumnjivim osnovom postaje jedino ovlašćeno da se bavi mobilnom telefonijom. (Uzgred, pre toga je država prodavala licencu za mobilnu telefoniju jednoj američkoj kompaniji, ali je posao propao zbog sankcija.)

Da li to znači da su vlasnici Mobtela, kad je Milošević prodao pola srpske telefonije Italijanima i Grcima, sa pravom da se bave i mobilnom telefonijom, poveli neku pravnu akciju osporavanja tog posla i tog prava, s obzirom na monopol koji su smatrali da imaju?

Naravno. No, prvo vas moram podsetiti da je Telekom stvoren i podeljen sa stranim partnerima u takozvanom „postdejtonskom vremenu“, u kome su bile ukrštene mnoge dalekosežne stvari. U tom kontekstu su stranci ušli sa 49 odsto kapitala u Telekom…

Navodno je i Telekom dobio monopol, uprkos onom prethodnom monopolu Mobtela?

Ne, u tom poslu, kada je o mobilnoj telefoniji reč, nema monopola. Nije ga ni moglo biti jer je Mobtel već postojao, a država se nije tada obavezala da neće davati i nove licence za mobilnu telefoniju ubuduće. Ipak, faktički je tada povređen Mobtelov monopol. I ta „povreda“ mora se sagledati u kontekstu ondašnjeg političkog trenutka – jer to je vreme poznatih građanskih protesta 96-97. u Beogradu, kada i Karići, većinski vlasnici Mobtela, počinju da sumnjaju u dugovečnost Miloševićevog režima, kada se sporadično javno distanciraju od njega, kada osnivaju političku stranku Socijaldemokratiju, itd. Dakle, u takvom vremenu Karić se pobunio što je ugrožen Mobtelov monopol i pokrenuo inicijativu da se to pitanje raspravi u ugovorenoj međunarodnoj arbitraži, Beogradskoj arbitraži. Šta se tamo dešavalo ne znam, ali je kasnije, kad su prestale i šetnje Bogoljuba Karića sa Vukom Draškovićem po Kalemegdanu, došlo do „poravnanja“ Mobtela i PTT-a Srbije, a Karić je potom dogurao i do ministarske fotelje u vladi Mirka Marjanovića.

Koliko znam, u tom poravnanju PTT je obećao da će Mobtelu platiti neku kompenzaciju zato što se saglasio da država dâ Telekomu licencu za novu mrežu mobilne telefonije, uz uslov da i njemu samom dâ licencu, za koju je tačnije reći da je koncesija!? Pazite, Mobtel je dotad imao monopol na tu delatnost samo na bazi ugovora sa PTT-om Srbija. Dakle, Mobtel je u naknadu dobio obećanje da će imati izvestan procenat od dobiti koju će PTT imati od Telekoma – a pošto nije bilo dobiti, iz ovog poravnanja nije do sada dobio ništa.

Eto vam divne slike pravnog statusa subjekata mobilne telefonije u jednom navodno tržišnom sistemu. Imamo PTT, koji je javno preduzeće 100 odsto u državnoj svojini, koji je 49-odstotni vlasnik Mobtela, kome je bila data monopolska pozicija koja je to prestala da bude, a koji je osnovao i Telekom, sa istom delatnošću u kome ima 51 odsto vlasništva. Takav pravni i ekonomski organizam je gotovo nezamisliv. To nije oligopol, ali liči. U realnoj, a ne pravnoj ravni, situacija je jednostavnija. Karić upravlja Mobtelom bezmalo kao da je ekskluzivni jedini vlasnik koji sada kaže da nije delio dobit jer je navodno neko odlučivao da se ona u celini reinvestira. Nešto drugačije je odgovorio na upit nekadašnjeg saveznog ministarstva za ovu oblast kada je rekao da dobit u Mobtelu nije iskazivana ni deljena – jer to niko nije tražio!?

Da li ste u fiokama radnog stola predsednika Upravnog odbora Telekoma – a to su ranije bili Milorad Vučelić, pa srpski ministar policije Vlajko Stojiljković – našli neke dokumente koji bi upućivali na zaključak da su oni bili u toku poslovanja Mobtela, budući da je PTT suvlasnik tog preduzeća?

Pa znate, nije Telekom suvlasnik Mobtela, nego PTT. Našao sam, međutim, interkonekcioni sporazum Mobtela i Telekoma – dakle sporazum u kome su regulisane veze između dve mobilne i jedne stacionarne telefonske mreže, a što je tu najvažnije – i pravila o međusobnim plaćanjima. Naravno da su svi zainteresovani da njihovi pretplatnici imaju najširu opciju telefoniranja, pa moraju da dele interkonekcione prihode. U tom sporazumu koji sam nasledio, položaj fiksnog operatera je neuobičajeno nepovoljan, iako je on u svim svetskim zemljama glavni „potrošač“ i mobilne telefonije i kičma telefonskog saobraćaja u celini. Toliko nepovoljan položaj fiksnog operatera možda se mogao razumeti u onoj pionirskoj fazi mobilne telefonije, ali sada, kada ona okuplja u dve firme oko 1,7 miliona pretplatnina, položaj je neodrživ. Jednostavno, Telekom je zadnjih godina dosta skupo plaćao Mobtelu tu interkonekciju, što znači da nema balansa. A kad nema balansa između mobilnih i fiksne mreže – u načelu se manje ulaže u fiksnu, pa to kasnije ima teške posledice.

Ako me već pitate koliko je PTT u prošlosti vodio računa o svojim interesima u Mobtelu, mada, ponavljam, nisam za to pitanje „ovlašćeno lice“, mogu da kažem da sam upoznat sa problemom plaćanja „rojalitija“ za licencu mobilne telefonije, bolje reći sa problemom da Mobtel ne plaća taj rojaliti a da mi to plaćamo. Pojednostavljeno, država, koja je dala licencu, kod nas ima pravo da svakog meseca ubira po jedan dolar od svakog pretplatnika mobilne telefonije, a ona Miloševićeva država donela je odluku da taj njen prihod ne ide u budžet, već u fondove PTT-a Srbije (ova nova demokratska država možda i ne zna za tu odluku). U slučaju Telekoma to znači da mi 700.000 dolara svakog meseca moramo da odvojimo za tu licencu i ta sredstva uplatimo PTT-u. I mi tu obavezu uredno izvršavamo a, koliko ja znam, Mobtel to uopšte ne plaća. A to je u našem slučaju na godišnjem nivou suma od 18 miliona maraka koju plaćamo PTT-u (a plaćamo Pošti i još mnogo drugih stvari po drugim osnovama).

Zanimljivo, na prvom sastanku sa novim rukovodstvom Pošte kome sam prisustvovao zatraženo je od mene da Telekom počne da plaća rojaliti, kako bi se on mogao početi naplaćivati i od Karića, koji je tvrdio da mi ne plaćamo – a ja sam brzo utvrdio da mi tu obavezu redovno izvršavamo od početka funkcionisanja naše mobilne mreže, a da zapravo on ne plaća. Znači da on ima besplatnu licencu, za razliku od nas.

Dajete mi povod da se vratimo na čisto ekonomska pitanja, pa da se opet vratimo na početak, na vreme osnivanja Mobtela. Da li je osnivački kapital Mobtela, u kome su Karići bili obavezani da u njega, za 51 odsto vlasništva, uđu sa nešto više od 65 miliona dolara – pa je taj iznos služio kao nekakva zamena za licencu za mobilnu telefoniju – prenisko određen? Naime, koliko me sećanje služi, neki poslovni ljudi verzirani u ovoj oblasti tvrdili su da su licence u susednim zemljama, na primer u Rumuniji, Češkoj, Mađarskoj – tada koštale između 200 i 400 miliona dolara.

Znate, sada je lakše reći da je nešto pre sedam, osam godina bilo jeftino ili skupo u mobilnoj telefoniji – jer sada znamo kakvu je ona ekspanziju doživela. No, u vremenu koje spominjete sve je bilo mnogo neizvesnije. Neću, naravno, da budem advokat onih koji su ugovarali posao sa Mobtelom, jer imam mnogo razloga da procenjujem da se tada nijedna odluka nije donosila samo na bazi pravnih standarda i ekonomskih parametara – ali imam izvesno razumevanje za logiku po kojoj se, na primer, smatralo da je dovoljno da preduzeće koje bude razvilo mobilnu telefoniju u Srbiji licencu „plati“ učešćem u vlasništvu državne kuće od 49 odsto, a to znači polovinom budućeg profita, ukoliko ga bude. Nasuprot tome, tamo gde neko doista odmah plati licencu, on prema državi ili državnoj firmi posle nema drugu obavezu, sem, naravno, onih koje ima svako preduzeće. Inače, ne znam da li je logika o kojoj govorim doista motivisala kreatore osnivanja Mobtela ili ih je motivisalo nešto drugo, ali znam da je ceo taj poduhvat nezdravo krenuo od samog početka.

Tako tek sada saznajemo, bolje reći da sada ima jasnih indicija, pošto istraga u Mobtelu još nije okončana, da strani investitor, to jest Karić-Moskva, nije u trenutku osnivanja firme u nju uneo onoliko kapitala koliko je ugovoreno. Kasnije je došlo do izvesnog dokapitalizovanja, ali te uplate su obezbeđene iz tekućeg priliva, što će reći da su Karićev udeo finansirali pretplatnici Mobtela, odnosno i PTT. U početku, setite se, samo zasnivanje pretplatničkog odnosa koštalo je 10.000 nemačkih maraka. Kasnije, u vreme prodaje Telekoma, ta ulaznica je koštala 1300 nemačkih maraka i uz nju se dobijao onaj Audiovox telefon, dosta lošeg kvaliteta. Jednostavno, pretplatnici su prvo preko tih prvih velikih donacija, a posle preko tarifa, gradili i Mobtelovu mrežu, a država preko licence, to jest njene zamene u formi učešća u profitu – nije dobila ništa.

Pa izgradnju su podržali i isporučioci opreme povoljnim robnim kreditima.

Pa dobro, ali ti krediti su i vraćani. I, to hoću da naglasim – Mobtelova mreža je jedna tehnički veoma solidna mreža, i u nju je stalno ulagano. To ne treba osporavati. Ta mreža je zasad pouzdanija od naše mreže, što jednostavno znači da je u nju više i uloženo. Istovremeno – i profiti su bili ozbiljni, u to sam uveren, pa je deo moguće i izvlačen iz Mobtela – ali nije moje da to istražujem, to neka radi finansijska policija.

Znate, ja sam tri godine bio konsultant i jedne strane kompanije specijalizovane za elektronske komunikacije, i oni su mi na prvom sastanku rekli da svaka veza ima dva kraja, a između ima milion puteva, ali većina donosi profit. Pri tome, svetske firme koje su dolazile na prostore bivše SFRJ bile su apsoluno iznenađene brzinom penetracije ove najsavremenije komunikacione usluge na ta tržišta (penetracija je odnos broja pretplatnika i ukupnog stanovništva) i visinom prosečnih računa po pretplatniku – suprotno opštem nivou razvijenosti. Tim povodom uvek se setim onog reklamnog plakata u Crnj Gori, koji je povučen iz promotivnog programa ProMontea, gde je u ruku kralja Nikole, slikanog u narodnoj nošnji sa džeferdarima za pojasom, umontiran mobilni telefon. Već i ta ideja ilustruje pomalo fenomen da su i naše siromašne sredine spremne da plate savremenu, a neki kažu i luksuznu mobilnu telefonsku uslugu. Uzgred, i u Crnoj Gori je bilo došlo do spora između stranog investitora u mobilnu telefoniju i PTT i Vlade Crne Gore.

Da se ipak zadržimo još malo na ceni licence i proceni profita u ovim poslovima. Da li je cena licence za mobilnu telefoniju ugrađena u onaj famozni Miloševićev aranžman sa Italijanima i Grcima prilikom prodaje 49 odsto Telekoma i zašto vi do sada niste imali profita?

Znate, taj ugovor težak 1,8 milijardi maraka već je, a i biće još dugo obavijen izvesnim misterijama. Sigurno je u tu cenu ugrađena i licenca, ali je ona podrazumevala i određena ulaganja. U Telekom od toga, međutim, nije ništa stiglo – Milošević je glavninu potrošio na plate, penzije, na socijalni mir i za svoju političku stabilnost.

A koliko je inače uloženo u Telekomovu opremu za mobilnu telefoniju?

To nije lako pitanje, mada tako izgleda. Recimo da je uloženo stotinak miliona maraka, ali da bismo stekli realnu sliku o ulaganjima trebalo bi videti da li su ona plaćena po realnim ili nešto naduvanim cenama, u koje je, moguće, ugrađeno štošta što ne spada u cenu, neka kamata ili, ne daj bože, nešto još drugo. Mogu samo prosto da kažem da su drugi mobilni operateri, a možda i Karići, uvozili opremu po nižim cenama, možda i znatno nižim.

Iako nisam zagovornik nijedne metode vrednovanja preduzeća po vrednosti njene opreme ili prethodnih ulaganja, to jest čini mi se da se danas firme moraju vrednovati isključivo po profitnoj metodi – pitam vas za ulaganja jer mi se čini da su Karići već naduvali vrednost Mobtela, pošto su objavili da on vredi oko dve milijarde maraka, što bi trebalo da znači da je njihov udeo težak preko milijardu maraka – to jest, a to je mislim poenta njihovog saopštenja, mnogo je veći od njihove poreske obaveze?

U oblasti komunikacija u svetu je metod procene vrednosti preduzeća gotovo standardizovan, to jest više je usaglašen nego u nekim drugim oblastima. Osnovni parametri su broj stanovnika, bruto društveni proizvod po stanovniku, trenutni broj pretplatnika, broj izdatih licenci odnosno obim prava koje se daje operateru, prosečna visina računa po pretplatniku, i još neki drugi, manje važni. Sve je vidljivo i ništa tu ne može da se zataji.

Mobtelova mreža ima oko milion pretplatnika, a zajedno sa nama u Srbiji ima trenutno 1,7 miliona pretplatnika, pa kad se to uporedi sa realnim tržištem, imamo penetraciju od oko 20 odsto, što znači da se može povećavati do nekih 50 odsto u sledećih nekoliko godina. Zatim treba imati u vidu da je Telekomov prosečni mesečni račun oko deset maraka, a Mobtelov je sigurno znatno viši, s obzirom na to da oni imaju publiku koja više telefonira. To je sve ipak malo, ali sa postepenim rastom GBP-a oni će sigurno rasti. Ipak, sve ovo govorim da bih ocenio da Karićev račun nije potpuno besmislen, ali je sigurno pravljen i iz taktičkih razloga.

Znate, tu je bitno što neki eksperti procenjuju da jugoslovensko tržište mobilne telefonije ukupno vredi oko 600-700 miliona dolara. To bi moglo i da znači da se za prodaju, na primer, polovine udela u jednoj od postojećih mreža može dobiti tri-četiri puta više nego što bi se dobilo prodajom treće licence. Pošto je naša penetracija već iznad nivoa koji je primeren ovom nacionalnom dohotku – glavni rezervoar novih profita jeste proširenje spektra usluga i modernizacija mreže. No, ima još prostora i za proširenje mreže, ali na pretplatnike koji neće trošiti toliko koliko ovi koji su u nju već ušli.

Ipak, moram da primetim da mi se čini da Karić u toj proceni vrednosti Mobtela meša vremenske planove. Procentualno učešće pojedinih vlasnika u vrednosti kompanije određuje se u trenutku osnivanja kompanije. U proceni svog učešća on polazi od osnivačkog ugovora, ali po štampi čitamo da kolaju mnoge tvrdnje da njegova moskovska firma nije u osnivački kapital u trenutku stvaranja firme unela ono što je ugovoreno. To može imati dve varijante posledica: likvidaciju kompanije zbog neispunjavanja osnivačkog ugovora ili promenu procenata učešća u vlasništvu prema realnim odnosima u trenutku osnivanja preduzeća. Ako se primeni druga solucija, kako sam negde pročitao u štampi, Karići bi u najboljem slučaju mogli računati na 20 odsto vlasništva Mobtela.

Znate, proletos, kada sam shvatio da je PTT, kao suvlasnik Mobtela i vlasnik Telekoma, u izvesnom „krosingu“ (ima unutar sebe svojevrstan sukob interesa – jednostavnije rečeno, nije motivisan da ove dve svoje firme podstiče da žestoko konkurišu jedna drugoj), što se ne smatra dozvoljenim u savremenim ekonomijama – palo mi je na pamet da bi on trebalo da proda svoje učešće u Mobtelu. Kad smo napravili izvesno istraživanje interesa za takvu transakciju, neke svetske kompanije su odmah došle u Beograd da se raspitaju, ali kada su njihove ekipe pregledale Mobtelove osnivačke papire, interes je opadao, jer ti papiri strancima nisu delovali kao uredni. Uopšte uzev, sa ovim spletom interesa koji je raspodeljen po Karićevim kompanijama, niko neće znati šta kupuje i od čega će sve sutra zavisiti njegovo poslovanje.

Celo to zamešateljstvo prvo mora da se raščisti. Da se, na primer, vidi šta su to doista dugovi Mobtela prema Astra banci i kojim tragom će poći likvidacioni upravnici ove banke. Ili, kako ući u trag stvarnim prihodima Mobtela, ili je Karić svojim drugim kompanijama prodavao paket ugovora o uslugama pretplatnicima za, na primer, 100.000 maraka, a ovi su taj paket realizovali kao milion maraka. Taj posao sa Astra-simitom podseća na onaj stari zakup prava na prikupljanje poreza iz turskog doba. Uzgred, taj turski model bi danas možda povećao efikasnost naplate poreskih obaveza u Srbiji, kad bi se nekoj mafiji prodalo pravo prikupljanja poreza..

Na kraju, da li ste u toku pregovora fiskusa sa Mobtelom, to jest Karićima, oko eventualnog pokrića poreske obaveze nekim paketom akcija ove firme.

Ne znam detalje, ali se bojim da se procenti udela za koji aspiracije imaju te i neke druge zainteresovane strane ne mogu uklopiti u 100 odsto; možda ćemo imati akcionare koji imaju 160 odsto vlasništva ove firme. A ne treba zaboraviti još nešto: ako Mobtel plati dug Astra banke, u tome će sa 49% učestvovati PTT. A ono je 100 odsto javno preduzeće. Platiće, dakle, država Srbija.