Majka se ne ostavlja sama

Iskrivljena lica u zanosu, da li pod lažnom ili istinskom euforijom, i jedna pesma iz starog radikalskog ratnohuškaškog arsenala 1992. Dijani Hrki, ženi koja je izgubila sina u urušavanju nadstrešnice, Ćacilend je, i to do daske, puštao Pošla majka da potraži sina Baje Malog Knindže. Ženi koja zbog nepravde sistema u tom trenutku dva dana nije jela i koja spava na improvizovanim daskama na pet stepeni napolju ispred Skupštine Srbije.

Mlade devojke iz Pionirskog parka su se smejale i grlile gospođe koje su znale svaku reč pesme, a posebno bi podvrisnule na deo pesme koji kaže da se majka “ne boji mina” dok ide da traži sina na ratištu. Možda baš aludirajući na to da su one spremne da budu te nagazne mine koje će sprečiti borbu Dijane Hrke. Cela Srbija gledala je ovaj prizor podrugivanja i ismevanja bola majke Stefana Hrke. Gledala ga je i maturantkinja jedne beogradske gimnazije: “Kako god da ljudi misle politički, to je bilo toliko nehumano, toliko neljudski, da smo mi svi kolektivno počeli da plačemo”, kaže ona za “Vreme”. “Došli smo u školu i razmenjivali snimke iz Pionirskog parka, na kojima se vide ljudi koji su potpuno svesni šta rade. Nisu oni nipodaštavali patnju majke preminulog mladića, oni su tu patnju nekako iskrivili. Rugali su joj se.”

OVA MAJKA IMA LEĐA

Njena škola bila je mesecima u blokadi tokom štrajka nastavnika koji su se borili za sopstvena i studentska prava, a učenici su ih zdušno podržavali. Ipak, osećala je da je to bila nastavnička borba. Njoj samoj bilo je potrebno da ovoga puta krene u sopstvenu borbu: “Ispostavilo se da je baš dosta nas osećalo isto, da moramo toj ženi da ‘budemo leđa’. To je ono kada nekoga zagrlite, ali time ga i zaštitite od drugih”, dodaje ova maturantkinja. Ispostavilo se da slično misle i njene kolege iz 30 drugih gimnazija i srednjih škola širom Srbije. Zato su srednjoškolci, čim su videli iživljavanje nad Dijanom Hrkom, odlučili da sve može da stane na dva dana u njihovim užurbanim pubertetskim životima. Skupljali su se u delovima Beograda gde im je škola i onda organizovano dolazili do Dijane. Kao što su, samo nekoliko dana ranije, išli do Novog Sada da odaju poslednju počast stradalima i sete se njenog sina na mestu na kojem ga je odnela nadstrešnica. I svi koji su te dane proveli na terenu uz Dijanu Hrku mogli su da osete požar požrtvovanosti srednjoškolaca. Prilazili su joj pomalo smeteno, neki bi se postideli, nisu znali šta da kažu, pogli bi glavu i samo slegali ramenima. Oči su im bile pune suza. Među njima je bilo i onih govorljivih koji su možda i pripremili koju reč, pa su joj tiho i sa strane govorili: “Mi smo svi uz vas, tu smo, držite se”.

“Nismo samo želeli da ispadnemo solidarni, ovo je osećaj kojeg nismo mogli da se odreknemo”, priča srednjoškolac druge gimnazije. Kao ni njegova koleginica, ne žele da govore imenom i prezimenom jer slede studente i njihov način – da nije bitno ni jedno lice borbe pojedinačno, već je bitno šta oni zajedno donose kao odluku i kako skupa postupaju. “Stajao sam na tom mestu na kojem se sve odigralo na godišnjicu nadstrešnice. Kao i svi ostali shvatio sam da sam Dijanin sin lako mogao biti ja”, prepričava. “Kada je ona započela štrajk glađu, odmah nakon komemoracije, shvatio sam još jednu stvar – ona je istih godina kao i moja mama.”

Ovaj srednjoškolac to priča dok njegova mama stoji pored njega i sluša ove reči. Malo zastane, teško mu je da nastavi, pa doda: “Užasnuo sam se jer sam zamislio sopstvenu mamu kako leži sama ispred Skupštine, gladuje, a neki ljudi joj se smeju. Tek sam se prestrašio kada sam pomislio da bi mogli nešto da joj urade.” Zatim se vraća na načelno zaključivanje i malo jačim i sigurnijim glasom govori kako misli da je “najbitnije bilo pokazati da Dijanu Hrku ima ko da brani, i fizički, ali i na sve druge načine”.

Kao što su studentima u pomoć pritekli veterani i poslali poruku režimu i njegovim batinašima – da deca nisu sama na ulicama, sada se sistem okrenuo, mladi su stali u odbranu starijih. Svi srednjoškolci sa kojima je “Vreme” razgovaralo kažu da su osetili potrebu da Dijanu Hrku zaštite i svojim telima, a najviše masovnošću, da samo budu tu, uz nju. Da tako pošalju poruku ljudima sa kapuljačama u Ćacilendu – da ova majka ‘ima leđa’.

foto: milena vlajić / fonet

KO SME SAM NOĆU KROZ ĆACILEND

Nimalo zanemarljiva nije još jedna okolnost koja je izvukla iz klupa ovu decu na prelazu ka odraslom životu. To je ponašanje policije.

Svi maturanti redom kažu da su veče pre nego što su se dogovorili da odu i štite Dijanu Hrku, gledali kako policija odmahuje glavom na huliganstvo crnih kapuljača iz Pionirskog parka. Kako lokalne funkcionere režima i batinaše povezane sa kriminalom deceniju iza nas svakodnevno viđaju u Ćacilendu i na njihove prestupe zatvaraju oči. “Ne mislimo mi da možemo da se bijemo s tim ljudima”, govori srednjoškolac. “Ali da neko moju mamu udari, voleo bih da barem budem tu, pa da pokušam da je zaštitim. Pa i da ne uspem, barem bih se bolje osećao što sam nešto uradio.”

Njegova koleginica još dodaje da je ona baš jedne od tih večeri, kada se orilo iz Ćacilenda, sa drugaricom prolazila nedaleko od Pionirskog parka. “Prolazile smo ispod Skupštine, a policija je ceo taj deo već zatvorila”, objašnjava ona. “Iako bi u normalnoj zemlji trebalo da se zbog policajaca osećamo bezbednije, drugarica i ja smo počele da trčimo. Posle smo komentarisale da smo osetile povećanu opasnost kada smo videle policajce. Jer znamo koliko su nas tukli mesecima unazad, a koliko su, još više, ignorisali nasilje drugih nad nama.”

Da su srednjoškolci dobro predosetili da majka poginulog mladića jeste meta i da joj zaista treba zaštita, pokazuje i topovski udar na šator u kome spava, pet dana posle srednjoškolske podrške.

SAZREVANJE NA TEŽI NAČIN

Posebno je srednjoškolce potreslo što su, nakon odluke da će zaustaviti škole na dva dana, neki komentarisali kako oni, eto, samo ne žele u školu. “Nimalo se ne slažem sa stanovištima kako su srednjoškolci jedva dočekali da ne idu u školu”, govori Ana Dimitrijević iz Foruma beogradskih gimnazija za “Vreme”. “Nije njima cilj bio da obustave nastavu kako ne bi odgovarali ili pokazali domaći. Kraj je tromesečja, sve što je trebalo da bude ocenjeno već je ocenjeno.” Ona i sama predaje u jednoj gimnaziji i svaki dan radi sa njima. Kaže da se malo u javnosti zna da, od blokada škola i studentskih protesta, maturanti srednjih škola imaju konstantne sastanke. Da komuniciraju međusobno, između razreda, ali i da su se jako dobro povezali i sa drugim školama, pa i onim u drugim gradovima Srbije. “Srećemo naše đake sa svojim roditeljima na protestima stalno, zato mene nimalo ovaj njihov izbor nije začudio. Poginuo je momak samo koju godinu stariji od njih, a njegova mama sedi negde napolju i štrajkuje glađu. Oni to osećaju”, kaže Ana Dimitrijević. “Ova deca imaju društvene mreže i prate ih mnogo bolje i aktivnije nego mi. Mnogo bolje i prirodnije ih čitaju. Svi oni vide šta se dešava u Ćacilendu i kuda to vodi. Oni nisu ni društveno slepi ni gluvi, koliko god ljudi mislili da je tako. Oni su deca u nekim stvarima jer nemaju životnog iskustva, ali znaju da misle.”

Malo se govori i o tome da se u današnjem političkom sistemu, pod režimom kakav je u zemlji, ovi mladi ljudi pripremaju da uđu u aktivnu društvenu borbu. Jer, oni koji su prošlu školsku godinu proveli kao maturanti ove jeseni su već stasali za studente i biće u prilici da glasaju na plenumima, da kažu svoje mišljenje i da tu borbu nastave. Govore da se poslednjih nekoliko meseci svake nedelje čuju sa đacima iz drugih škola i iz drugih gradova kako bi se upoznali sa onim što se u njihovim školama dešava. Pogotovo otkako je režim objavio rat nepodobnim direktorima i nastavničkom kadru, ali i samim srednjoškolcima koji su pokušali da ih zaštite. Mnogi srednjoškolci ovu pripremu za ulazak u studentski život sada jako ozbiljno doživljavaju i ne beže od odgovornosti. Već jedni drugima “prave leđa”, fizička, ali i emocionalna.