Predsednik Aleksandar Vučić kaže da bi Srbija pristala na drugorazredno članstvo u Evropskoj uniji, bez prava veta. Samo je važno, kaže, da teku kapital, roba i ljudi.
Vučić to nije stigao da kaže narodu tokom jednom od silnih „obraćanja“ nego je prvo rekao novinaru nemačkog Frankfurter algemajne cajtunga, što otkriva kome se zapravo obraća, ali o tome više kasnije.
Najpre, to je vest. Jer Srbija se, ako se dobro sećamo, davno zvanično opredelila da teži članstvu u Evropskoj uniji – punopravnom. Ali znamo da predsedniku nije problem da u trenutku pred kamerama i mikrofonima osmisli „kreativne“ pristupe.
Sama ideja nije nova. Po Briselu ili Berlinu dugo se provlači misao o dvoklasnoj ili troklasnoj EU. Nekad se zove „EU u više brzina“, nekad „Unija koncentričnih krugova“. O članstvu bez prava veta se govori kao o „probnom“ ili „na poček“. Ili se naprosto priča o samo ekonomskoj integraciji.
Te ideje još nikad nisu bile konkretizovane mada su imale prominentne zagovornike. Recimo, nemački kancelar Fridrih Merc (inače poluzainteresovan i poluobavešten o regionu) govorio je o toj ekonomskoj integraciji, trpajući u isti koš Srbiju, Tursku i Ukrajinu.
Šta Vučić hoće
Vučić sada kaže – daj šta daš. U tome se pridružuje Ediju Rami, svom vršnjaku po stažu na vlasti. Biće da je u pitanju probni balon. I biće da Vučić to govori nemačkim novinama jer tamo treba opipati puls.
Šta bi time moglo da se postigne? U vrh glave, da se nekako probiju vrata čekaonice EU. Ta vrata već godinama nisu prava nego su nacrtana na zidu. Važi ono – mi bismo kao da uđemo u EU, a oni bi kao da nas prime.
U drugom najboljem slučaju (po srpsku vlast), Vučić šalje poruku da je, eto, spreman i na takav veliki ustupak, da je privrženi Evropejac i slično. Svega bi se dosetio osim da uredi državu po uzusima EU, srpskog Ustava i zdravog razuma. Da, recimo, digne šapu sa medija, pravosuđa, da batali kriminalni sistem.
Građani Srbije znaju da on to neće i ne može jer bi onda pao sa vlasti, a možda izgubio i slobodu. To isto znaju i u Briselu.
EU neće novog Orbana
U prevodu, ikakvo, pa i drugoklasno članstvo u Evropskoj uniji, na dugom je štapu i moguće je jedino ako prevlada stav da zarad geopolitičkih strujanja ima više koristi nego štete da se balkanske državice, ovakve kakve su, pripuste za sto u Briselu. Bez prava veta, naravno.
Jer, Evropska unija nije ni blizu da reši svoje ključne probleme – koji su sve hitniji u vreme svetskih gibanja – tromost, nejedinstvo, jalovost. To se može jedino ako se reformiše sistem odlučivanja tako da za ključne odluke nije potreban konsenzus koji znači da svako ima veto.
Recimo, Viktor Orban. Baš zbog toga nikome pri zdravoj pameti nije milo da isti takav veto da u ruke Vučiću ili Rami.
Građani od toga nemaju ništa
Od celog geopolitičkog razmatranja u Briselu ili šibicarenja u Beogradu građani Srbije nemaju ama baš nikakvog sevapa. Najbolje što su oni ikada mogli da očekuju od (puta ka) EU nisu slobodan protok kapitala i robe nego iole uređena država.
Prozreli su odavno igru u kojoj režim u Beogradu nudi razne protivusluge za ćutanje u Briselu, Berlinu, Parizu… zato, ako se ovako nastavi, „evropski put“ u Srbiji više neće imati ko da podrži, a i do sada je za to bilo teško naći većinu.
Kažem, malo je verovatno da se desi, ali za građane bi bio porazan neki ulazak u drugi ešalon EU bez pravne države, zarad geopolitike i „slobodnog tržišta“. Teško da bi neko našao utehu u tome što ga sada tuče policija jedne članice EU kad traži slobodne izbore.
