Studenti i otpor: Kad bude kraj, čuće se

Nije reprezentativno, ali može da posluži da se oslušne puls kritičke javnosti – ovih dana je 10 odsto čitalaca našeg njuzletera Međuvreme navelo da vlast sigurno pada na izborima, dok 47 odsto misli da postoji šansa.

Njih 8 odsto misli da je trenutak prošao, a 35 odsto da nema šanse jer vlast ne bi priznala poraz.

Došao je pikantan trenutak – neumereni optimizam od prošle godine ne postoji, ali je rano za bilo kakav očaj. Studentski pokret, vučni konj otpora i nosilac nade, nalazi se između zamerki dela javnosti što ne sarađuje sa opozicijom i režima koji bije i lomi.

To je naslovna tema novog broja „Vremena“ koji je na kioscima od ovog četvrtka (19. februar).

Kad je stvarno kraj?

Moglo bi se ispostaviti, piše Jovana Gligorijević u uvodnom tekstu, da su i studentski pokret i burna prošla godina samo jedna faza u rušenju režima – možda ne poslednja.

„Takvi procesi retko imaju jasan početak i još ređe rasplet; oni se odvijaju u talasima, kroz prividne zastoje, pogrešna očekivanja i povremene iluzije da je ‘ovo to’.“

Ključ uspeha, piše, ionako ne leži u tome da studenti ili neko drugi budu idealni. „Leži u nečemu daleko jednostavnijem i istovremeno težem: u bezuslovnom otkazivanju podrške Aleksandru Vučiću“, piše. „Autokratski režimi ne opstaju zato što su voljeni, već zato što su tolerisani.“

Sve na jednog konja?

U članku Ivana Milenkovića se bavimo (ne)saradnjom studenata i opozicije. Ovi prvi su procenili da su ovi drugi balast.

Za imidž opozicije je, kaže nam istoričar Dragan Popović, odgovoran režim, ali i neki opozicionari koji su dugo u politici.

„Mislim da je zahtev da studentska lista bude bez prepoznatljivih političara sasvim očekivan i da bi teško mogao da se zamisli drugačiji scenario. Ako je ključni cilj rušenje autokratije, to ne sme da se izgubi iz vida i taktika mora tome da bude podređena“, kaže on.

Ekonomista Sava Tatić veruje da recept uspeha u najširem „narodnom frontu“. „Treba staviti sve na jedinog konja koji je sposoban da pobedi u trci. A taj konj je, jasno, studentski. Politička žrtva i nije tako velika kolikom se čini.“

Iza kordona lojalista

Dok sve to traje, predsednik Aleksandar Vučić i njegov režim primenjuju silu. Ali prvo čovek je zaklonjen, čak i kada se u Novom Sadu pojavi da krišom pojede sendvič, piše Nedim Sejdinović.

„Skoro da je opšte mesto da su totalitarni vladari, koji se propagandno predstavljaju kao veliki junaci, zapravo prilično strašljive individue. Zauzvrat, stalno govore o svojoj snazi, odlučnosti i hrabrosti i ličnom heroizmu, istovremeno se okružujući desetinama slojeva superlojalista.“

Sve ove i druge članke, kolumne i intervjue čitajte u paklenom broju „Vremena“ koji je na kioscima. Ili se, još bolje, odmah pretplatite na štampano ili digitalno izdanje