Zašto se podgrevaju odavno rasvetljene afere i reciklirao pravosudni, policijski i politički otpad? Neko se, kako izgleda, češe tamo gde ga jako svrbi
SEDNICA VLADE OD 11. NOVEMBRA 2001: Đinđić je procenu pobune JSO-a dao bez zapisničara
„Dušane, Dušane…“, što bi rekle one dve devojke iz one TV reklame za tesne haljine od pre nekoliko godina. Reč je, naravno, o Dušanu Mihajloviću, koji se prvo slavno ugruvao u „Poligrafu“, pa je posle imao popravni ispit na RTS-u, a onda udario da daje intervjue na sve strane i da objavljuje feljton u „Večernjim novostima“. To je zanimljiv fenomen: ništa se novo nije desilo od polovine 2005. kada je bivši ministar unutrašnjih poslova završio i objavio drugu knjigu svojih memoara Povlenskemagleividici. Ništa – osim što je Dušan Mihajlović rešio da ono što je tada znao i napisao sada revidira u skladu sa dnevnom politikom nove Vlade. On to objašnjava svojim zaprepašćenjem nad svedočenjem Vladimira Bebe Popovića na suđenju zaverenicima za atentat na premijera Đinđića iz aprila 2005, dakle iz vremena dok je on još pisao memoare. Kaže Dušan da „nije pratio“ suđenje i – k’o biva – „tek sad“ se avizao šta je sve taj Beba radio u vreme kad je on bio ministar. Pa kaže: „Da sam tad znao ono što sada znam, Đinđić bi bio živ, Beba u zatvoru, a Srbija bi bila srećnija zemlja“ („Pravda“; 5. jul 2007). I tako već nedelju dana Dušan zatrpava javnost svojim dosadnim pisanijama u „Novostima“, reciklažom Povlenskihmagli, ali sada podešenom tako da podrži najnoviju kampanju skretanja pažnje sa glavne i jedine teme na sporedne i odavno rasvetljene priče. Da se razumemo: Povlenskemagle, druga knjiga, veoma je solidna i značajna istorijska građa; ova sadašnja reciklaža je smarajuća, jadna i tendenciozna do jevtinoće. Dušan se drži svog starog pravila: zatrpati čitaoca dosadnim i zatupljujućim prepričavanjem tako da zadrema; on je nalik na onu ličnost iz bajke, Peskara (Sandman), koja uspavljuje svakoga na koga naiđe. E, Dušane, Dušane… Prvo je tvrdio da „Bela knjiga“ ne postoji; onda da postoji, ali da je Jugoslav Ćosić „iscepio tu stranu“; onda da ima dve „Bele knjige“, mašući jednom od njih, ne znamo kojom; posle se u „Novostima“ čudio kako je ta nepostojeća „Bela knjiga“ „volšebnim putem“ došla do novina, kao da je on lično nije delio novinarima još 2001. Tako je Dušan, umesto da kaže istinu ili da ćuti, sebe uvalio u buduće neprilike, jer će se razni tek javiti da kažu svoju priču. Zašto i čemu sve to? Zašto se u oceni Popovićeve ličnosti poziva ni na koga drugoga nego na Jovicu Stanišića? Ne znamo, mada ima raznih pretpostavki neizbežnog karaktera.
„OSAMKILADOKAZA„: Dušan je tu samo deo šireg paničnog konteksta, kako se to sve bolje vidi. Počelo je od predloga za dopunu dokaznog postupka u predmetu atentata na Zorana Đinđića: taj kamen koji je advokat Srđa Popović bacio u pravosudno-političku močvaru proizveo je neočekivano velik učinak i žabe su se – posle dužeg zabezeknutog ćutanja – raskreketale do neba. U jednom trenutku izgledalo je da smo se vratili u maj 2004. kad je trebalo da „Srbija progleda“ čim Legija progovori. Pošto ništa novo nisu imali, majstori spletkaroši počeli su da podgrevaju i recikliraju prvosudni, policijski i politički otpad, dakle sve ono što je bilo već jednom provereno i odbačeno kao lažno – ili je bilo uredno rasvetljeno. Ima ta sadašnja panika i svoje banalne razloge: posle dve godine oklevanja i izbegavanja, valja imenovati republičkog i beogradskog tužioca kojima je davno istekao rok trajanja, a i specijalnom tužiocu za organizovani kriminal ističe mandat krajem meseca. Pojavila se opasnost da se na tim mestima nađu neki nekontrolisani elementi, pa je iskorišćena prilika: „politička pozadina“ atentata pretvorena je u „tužilačku aferu“. Pitanje ko je 2001. pustio iz pritvora Duću, Kuma, Simoviće i Budalu sada se reciklira kao da nije bilo razjašnjeno još januara 2004. To su svi sasvim udobno zaboravili i sada se prorađuje jedna podla teorija u koju po prirodi stvari spada tadašnji okružni tužilac Rade Terzić (kao što je spadao i od početka), ali u koju su sada veštački uključeni Biljana Radovanović i Mioljub Vitorović. Terzić je tu u procepu: on jeste napisao obavezno uputstvo da se Zemunci puste, ali ne sme da kaže ono što se od njega očekuje – da je to neki političar tražio od njega – jer bi tako priznao krivično delo. Gđa Radovanović i gdin Vitorović tu su nevini. Uostalom, ako je neko odgovoran za puštanje „Francuza“ (tako su ih tada zvali) iz pritvora, to je Četvrti opštinski sud – čiju ulogu, zanimljivo, niko ne pominje u celoj ovoj galami. Ta galama je smrdljiva logički i moralno: pre svega, tada, 2001. u jesen, nisu puštene „ubice Zorana Đinđića“, nego otmičari čija banda je zaplašila svedoke i oštećene, pa su odustali od iskaza. Sud nije mogao znati da će za godinu dana njima pasti na pamet da ubijaju premijera, pa između puštanja „Francuza“ i atentata ne postoji uzročna veza i to ne može biti nikakva „politička pozadina“. E, tu smo već došli na pravu političku pozadinu i stvari su sada jasnije. Naime, Mioljub Vitorović, koji je tu jedino važan, smatra se za ozbiljnog kandidata za budućeg specijalnog tužioca za organizovani kriminal, pa ga je trebalo preventivno provući kroz blato, ne bi li Slobodan Radovanović dobio još jedan mandat na tom mestu. Išlo se čak dotle da je u nedelju „Pravda“ objavila izmišljenu vest: da su „u Specijalnom tužilaštvu saslušani Rade Terzić, Biljana Radovanović, Dušan Mihajlović“ („osam kila dokaza protiv Bebe!“) i „Milorad“ Vitorović. Pre svega, informativne razgovore na tu temu vodi SBPOK u Makišu, a ne Specijalno tužilaštvo; Vitorović se zove Mioljub i u trenutku izmišljanja te vesti bio je u inostranstvu, a u Makiš je otišao tek u ponedeljak; itd. sa sve „osam kila“. Politička pozadina ove sadašnje dernjave i panike jasna je: uvući po svaku cenu Bebu i Čedu u puštanje „Francuza“; sprečiti da Vitorović dođe na mesto specijalnog tužioca; skrenuti pažnju sa pitanja oružane pobune JSO-a. Tu je Dušan Mihajlović iskorišćen u nedostatku boljeg: pošto ga je Cane Subotić pomenuo u kontekstu duvanske afere „Mreža“, Dušan se kao naljutio, pa će sad sve da kaže i tako izvlači Bebu Popovića da je, kao, pustio „Francuze“. „Ništa tu ne sledi jedno iz drugog; Dušanov motiv je prikriven, a emocije ispoljene u ‘Poligrafu’ bile su hinjene“, kaže advokat Srđa Popović za „Vreme“. „Budući da je motiv očigledno prikriven, dozvoljena je sumnja u njegovu časnost.“
ZAPISNICIIAMATERI: Pošto je oružana pobuna JSO-a iz novembra 2001. očigledno nezaobilazna, njoj se pristupila iz dosta čudnog ugla. Kao prvo, Tomo Zorić, portparol Specijalnog tužilaštva, u svojoj izjavi o „političkoj pozadini“ usput pominje i „protest JSO-a“, prejudicirajući tužilačku kvalifikaciju dela. U optužnici Jovan Prijić sve vreme govori o „oružanoj pobuni“; „protest“ je Koštuničin eufemizam koji su advokati odbrane sve vreme ponavljali i zahtevali da se termin „oružana pobuna“ ne koristi na sudu. A onda je NIN objavio stenograme zapisnika sa dve sednice Vlade Srbije iz novembra 2001, kraćene, doduše i bez odgovarajućih objašnjenja, ako izuzmemo trijumfalistički propratni tekst u kome se iz tog materijala izvlače proizvoljni zaključci. Zapisnik deluje autentično, ali neki tadašnji ministri imaju primedbe na kraćenje. Vladan Batić kaže da „nedostaje deo u kome sam ja izvesne Koštuničine savetnike imenovao kao podstrekače oružane pobune“. Žarko Korać podseća da su zapisnici sa sednica Vlade klasifikovani kao državna tajna i da su ministri mogli da imaju uvid samo „iz ruke“ generalnog sekretara Vlade, bez kopiranja. On takođe kaže da su izvesni, specifično zatraženi, zapisnici odlukom Vlade bili dostavljeni Haškom tribunalu. „I ja bih voleo da vidim čitav niz zanimljivih zapisnika Koštuničine Vlade“, kaže Korać za „Vreme“; „Na primer onaj o koncesiji za autoput Horgoš–Požega, ali ne verujem da bi mi ga dali“. Za te zapisnike, audio-snimak i prepis, odgovoran je generalni sekretar Vlade, trenutno gorepomenuti Dejan Mihajlov. On za „Pravdu“ od utorka kaže: „… nije moj posao da medijima dostavljam stenograme sa sednica“, kao da ga je neko to pitao. Pitali su ga odakle NIN-u ti zapisnici, kad ih samo on ima i kad je on dužan da ih čuva kao službenu tajnu visokog stepena poverljivosti. NIN sigurno neće odati svoj izvor.
Ono što NIN ne pominje jeste da je na sednici Vlade od 11. novembra 2001. Zoran Đinđić u jednom trenutku naredio zapisničarima da prekinu snimanje i napuste salu. Tokom tog dela sednice – a to članovi Vlade znaju – pokojni premijer je izložio svoju procenu situacije i objasnio zašto će postupiti kao što je postupio. Bez tog segmenta objavljeni delovi zapisnika ne daju pravu sliku stvari. Opet, dakle, imamo reciklažu već poznatih stvari, ali sada sa namerom da se Vojislav Koštunica ponovo odvoji od svojih javnih izjava i odmakne od suštine priče. Ispada da je Zoran Đinđić podržao pobunu JSO-a; da bi ionako bio smenio Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića (istina je samo da je imao primedbe na Mijatovića, ali ne tolike); itd. Istina je, nažalost, drugačija.
SLUČAJSPASOJEVIĆ: Kad je mašinerija reciklaže otpada već uhvatila ovoliki zalet, nije nikakvo čudo što su svoju priliku dočekali i razni amateri. Na red je opet došao Đorđe Ostojić, bivši v.d. republičkog tužioca iz 2003–2004. Naime, kad je bio imenovan na to mesto odmah posle atentata na Đinđića, neki Branislav Glušica, najuren iz Državne bezbednosti zbog zloupotrebe službenog položaja, dobio je preko veze posao u UBPOK-u. Ostojić je na to skrenuo pažnju Dušanu Mihajloviću, ali ga je ovaj odrezao sa „šta se ti, tužioče, u to mešaš?“. Tada Glušica prijavljuje Đorđa Ostojića da je „izdao ličnu kartu Dušanu Spasojeviću“, a „Večernje novosti“ od ovog ponedeljka tu prijavu recikliraju uz odgovarajuće ukrase: „Spasojević, uz pomoć bivšeg načelnika novosadske policije, došao do putnih isprava pomoću kojih je prebacivao novac“ u Australiju. Priča je dostojna Radio Jerevana: SUP Novi Sad jeste izdao lična dokumenta Spasojeviću, ali ne Dušanu, nego Luki; nije bilo „urgentno“, nego su provere trajale 15 dana (od 1. do 15. oktobra 2002); Luka i žena mu podigli su lične karte lično, ostavivši otiske prstiju i slike, tako da Dušan nikako nije mogao da se služi tim ispravama, niti su kod njega nađene; nema nikakvog traga prenosu novca; konačno, Luka Spasojević i žena mu dobili su lične karte po zakonu, jer im je poslednje boravište pre odlaska u Australiju početkom sedamdesetih bilo u Novom Sadu; dokumentacija nije bila „fiktivna“, već je MUP Srbije sve proverio i odobrio. Da li je Luka Dušanu stric, ovde je nevažno: ima valjda stric pravo na lična dokumenta? „Večernje novosti“ pritom ne znaju ni da Đorđe Ostojić trenutno nije „zamenik specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala, ispostava u Novom Sadu“, nego je zamenik republičkog tužioca. Suština stvari je u tome što je Đorđe Ostojić trenutno značajan kandidat za v.d. republičkog javnog tužioca, pa valja i njega kompromitovati i provući kroz blato za svaki slučaj, kao i Mioljuba Vitorovića, Milana Obradovića, Gorana Živaljevića i niz drugih ljudi. Važno je da na položajima ostane ono što je jedan tužilac ovih dana nazvao „paralelna tužilačka organizacija Zorana Stojkovića na privremeno zauzetoj teritoriji (PZT)“.
Ni Srđa Popović nije promakao: pojavila se priča da je „pretio“ Ružici Đinđić ako mu ne plati honorar od 30.000 evra, a kao je obećao da će je zastupati besplatno. Istina je drugačija: Srđa Popović je Ružici Đinđić rekao da će je zastupati po važećoj tarifi Advokatske komore, ali i da će je sačekati ako ne bude imala para. Svakih šest meseci slao joj je fakturu sa propratnim pismom u kome je ponavljao isto: da će čekati, da se ne žuri i, u krajnjoj liniji, da će razumeti i ako ne bude isplaćen. Sada Bogdan Tirnanić u „Pressu“ od utorka izvodi iz lažne tabloidne priče smelu pretpostavku: Srđa se kao uplašio kad je naš Eliot Nes Radovanović krenuo u „političku pozadinu“, pa hoće da mu Ružica Đinđić otkaže punomoć, a on da pobegne od straha.
Neki otpad se, kako vidimo, reciklira, a neki se proizvodi svakoga dana.
Hronologija oružane pobune JSO-a
Četvrtak, 8. novembar 2001.
Pripadnici JSO-a, posle sastanka u RDB-u, gde je komandantu Dušanu Maričiću Gumaru i zameniku Zvezdanu Jovanoviću objašnjena priroda zadatka – hapšenje haških optuženika – hapse u Obrenovcu blizance Predraga i Nenada Banovića. Jedan od njih je odmah pušten iz Haga kao nevin; drugi je priznao sve i služi zatvorsku kaznu negde. Zoran Đinđić je u SAD.
Petak, 9. novembar
Pod izgovorom da su bili „prevareni“, pripadnici JSO-a zatvaraju se u svoj centar „Štolc“ kod Kule, povlače obezbeđenje državnim organima i otkazuju poslušnost Vladi. Traže smenjivanje Dušana Mihajlovića i donošenje zakona o saradnji sa Haškim tribunalom (što traži i DSS). Duća Spasojević javlja Gumaru u Kulu da je poslao „40-50 novinara“.
Subota, 10. novembar
JSO blokira put Subotica – Novi Sad kod Vrbasa na sat vremena.
Nedelja, 11. novembar
Zoran Đinđić sa delegacijom sleće u 6 ujutro u Pariz i tu saznaje detalje oko pobune. U Beograd sleće oko tri po podne i odlazi u MUP, gde se nalazi sa Dušanom Mihajlovićem, Sretenom Lukićem, Goranom Petrovićem i drugima. Oni mu kažu da nemaju čime da se suprotstave Legiji i JSO-u. Lukić se nudi da dođe on s puškom, ali policija i žandarmerija da neće na Legiju. Goran Petrović kaže da ima stotinak operativaca RDB-a sa streljačkim naoružanjem u koje se uzda. Đinđić, svestan da nema oružanu silu, odlazi u Nemanjinu, a usput dobija poruku da se javi Legiji ako hoće da se to mirno reši. Dogovara se s njim da uveče ode tamo. Na sednici Vlade pravi se da je smiren, iako nije. U jednom trenutku prekida snimanje i izbacuje zapisničare i tehničko osoblje (videti tekst).
Duća Spasojević zove nekoga u 21:50 sa vešću da je premijer krenuo u Kulu: „Svoje zahteve moraju da ispune. Nema sile, osim Koštunice, ako on naredi… I verovatno sutra dolaze za Beograd. I nema šanse da odustanu dok ovaj ne ode. Znači, javi mu da zna, ovaj Koštunica. Javi mu da je ovaj otišao tamo. Samo nemoj sa tog telefona.“
Ponedeljak, 12. novembar
JSO blokira jednu traku autoputa kod Sava centra, u vreme kad Legija treba da se pojavi na Okružnom sudu kao svedok u predmetu Ibarska magistrala. Rade Terzić dolazi u Četvrto opštinsko tužilaštvo i pokazuje na televizor Biljani Radovanović i Mioljubu Vitoroviću: „Oni traže da pustite Kuma i ‘Francuze’.“ Velja Ilić kaže za podgorički „Dan“ da je „protest“ opravdan. Zoran Šami kaže da „političke stranke ne treba da se mešaju“.
Utorak, 13. novembar
Dušan Mihajlović i Čedomir Jovanović odlaze u Kulu kasno uveče; Čedomir cepa Dušanovu ostavku, Legija glumi suze, Zvezdan maše nožem.
Sreda, 14. novembar
Dušan Mihajlović nudi ostavku, ali je Vlada odbija. Zoran Đinđić smanjuje značaj pobune i ironizira prethodne Legijine izjave: ko u čemu štrajkuje. Goran Petrović daje ostavku. Vlada prebacuje JSO u sastav Javne bezbednosti.
Četvrtak, 15. novembar
Andreja Savić i Milorad Bracanović dolaze na čelo Resora državne bezbednosti. Legija je zadovoljan i smiruje Duću Spasojevića: dovoljno smo postigli. Koštunica citira Legiju: „Svako protestuje u svom radnom odelu.“
Subota, 17. novembar
Oružana pobuna JSO-a je okončana, a u Kulu dolaze Savić i Lukić. Pada svečano pomirenje, podjednako neiskreno sa obe strane.
Krajem novembra „Reporter“ sa dve nedelje zakašnjenja objavljuje lažni „haški spisak“ sa 362 imena policajaca „koje traži Hag“. Trebalo je da spisak bude objavljen neposredno pred oružanu pobunu, ali je u redakciji bilo otpora. Da se to desilo, možda bi se cela stvar drugačije završila; svakako gore.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dirljivo izgledaju natpisi koje stariji građani nose na nekim antirežimskim akcijama, a na kojima se na različite načine ispisuje ista poruka: “Studenti, molimo vas, spasite nam državu!” Trenutno je blokirano tridesetak fakulteta, sa tendencijom da se ovaj broj značajno uveća, a masovnost demonstranata poraste, čemu uveliko doprinosi osionost Vučićeve vlasti. Snaga studentskog bunta iskazuje se kroz rađanje kompleksne i inovativne kulture otpora koja je do sada toliko nedostajala, kao i kroz međusobnu solidarnost
“Lično me je napao batinaš za koga sam kasnije saznao da je član vladajuće partije. Prisustvovao sam i napadu na Pavla Cicvarića od strane još jednog člana Srpske napredne stranke, kao i na još neke aktiviste. To je zaista tragičan prizor: u jednoj državi, visoki zvaničnici vladajuće partije na ulicama napadaju studente koji mirno stoje”, kaže za “Vreme” Petar Seratlić
Studenti iz Niša poručuju svojim kolegama da su tu i da ne ćute. Iako im je trebalo malo više vremena da se odazovu blokadama, pokazuju istrajnost u nameri da dođu do cilja, a to je svakako ispunjenje zahteva. Neki su zabrinuti kako će polagati ispite, a neki su samouvereni da su položili onaj najvažniji – iz etike i solidarnosti
Istraživanje NSPM – Beograd 2024.
11.decembar 2024.Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM
Nezadovoljstvo naprednjačkim upravljanjem Beogradom polako ali sigurno gazi preko opštinskih međa i “urbano-ruralne” granice. Naime, svega 27,8 odsto građana Beograda SNS-SPS vladavinu glavnim gradom ocenjuje kao “sposobnu i efikasnu”, dok čak 40,1 procenat smatra da je “nesposobna i koruptivna”. A raspoloženje prema aktuelnom gradonačelniku još je i gore od toga
Uticaj Moskve u Srbiji danas je u prvom redu posledica tri fenomena: pitanja statusa Kosova, energetske zavisnosti Srbije, kao i postojanja većinske proruske orijentacije javnosti čak i nakon agresije na Ukrajinu, u šta se uklapa delovanje (pro)ruskih medija. Kako prenose mediji, Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja koje su dopustile delovanje ruskih službenih medija (Sputnjik, RT – Russia Today) na svojoj teritoriji. Uz to, neke od najgledanijih srpskih TV stanica sa nacionalnom frekvencijom, poput TV Happy, imaju specijalizovane dnevne emisije čiji je sadržaj u službi ruske propagande
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!