Korupcija između dva rata

Priča o inostranom kapitalu, koruptivnoj mreži, domaćim igračima uključujući političke elite, koji su u istu umešani do guše, sudskom procesu od kojeg ne bude ništa, ekološkim problemima – iako pojmovi i akteri zvuče kao da su deo priče istraživačkih novinara u Srbiji, ovo je zapravo tema istorijske studije Klausa Buhenaua, profesora istorije istočne i jugoistočne Evrope na Univerzitetu Regenzburg, a vreme na koje se odnosi je period između dva svetska rata. Njegova knjiga From Grand Estates to Grand Corruption. The battle over the possessions of Prince Albert of Thurn and Taxis in interwar Yugoslavia bavi se jednim slučajem visoke koprucije u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, te je nedavno predstavljena u Beogradu na Institutu za noviju istoriju.

Naime, početkom sedamdesetih godina 19. veka kneževska kuća iz Regenzburga Turn i Taksis (Thurn und Taxis) kupuje veliko imanje u Gorskom kotaru; nakon Prvog svetskog rata država na to imanje stavlja likvidacioni sekvestar, plus im agrarnom reformom oduzima 14.000 jutara zemlje i seče hrastovu šumu kako bi izgradila železničke pragove. U pokušaju da dobiju natrag zemlju, kao i da pre svega, podignu sekvestar, Turn i Taksis kreće u borbu na više frontova – kroz sudove, međunarodni pritisak, ali gradeći i čitavu piramidu korupcije, posebno u Beogradu.

Sa profesorom Klausom Buhenauom razgovaramo o tom procesu, o glavnim akterima, raspletu, povremeno sa osećajem da se ništa ne menja.

“VREME”: Kakav je bio pogled na korupciju između dva svetska rata? Je li bila normalizovana, u duhu onoga “snašao se” ili je bila viđena kao nešto negativno? I kako se društvena klima dvadesetih i tridesetih godina 20. veka menjala u odnosu na to?

KLAUS BUHENAU: Srbija je, još kao kraljevina, imala svoje antikorupcijsko zakonodavstvo, ne tako razgranato kao u savremenim evropskim državama, ali bilo je sasvim u skladu sa tim vremenom. Sam termin “korupcija” nije bio u zakonu, ali se pominje “pronevera”, “podmićivanje”… Osim toga, postojala je i svest kod ljudi, bar kod elite, da to jeste kažnjivo. Ali kada upoređujemo situaciju tada i danas, razlika je što onda nisu postojale međunarodne antikorupcijske akcije, nije bilo Transparency International ili programa Svetske banke, nije bilo ni mnoštva politikološke literature koja dokazuje da je korupcija prepreka za razvijanje zemlje. Tako da jedna vlada ili država koja se suočavala sa korupcijom nije bila pod međunarodnim pritiskom i, ako se borila, činila je to sama. Kada je reč o balkanskim zemljama između dva svetska rata, najviše velikih slučaja korupcijskih afera bilo je upravo u kontaktima sa spoljnim faktorima.

Što se tiče društvene klime, bilo je, recimo, novinskih članaka, poput jednih slovenačkih klerikalnih novina iz tridesetih godina za vreme Našićke afere, gde je pisalo “Korupcioniste pred puške” i objašnjavalo se da je smrtna kazna nužna jer se radi o zločinu protiv naroda. I kao što je postojala svest da je korupcija greh, istovremeno je među Srbima vladala ideja da se moral pokvario nakon Prvog svetskog rata, da se izgubila čast. Arčibald Rajs je u svom tekstu “Čujte, Srbi” pisao da je ta posleratna žudnja za bogaćenjem došla kao rezultat osećaja da se ratovalo, da se sve dalo i da sada ljudi hoće lepo da žive. Možda je to bio slučaj i sa partizanskom korupcijom u socijalističkoj Jugoslaviji.

Pišete da je zbog mnogo upadljivih slučajeva korupcije u Jugoslaviji u tom periodu, javno mnjenje umelo da gleda na državu kao na prožetu endemskom korupcijom. Da li je u tome zaista bilo ičeg endemskog?

Moj rad nije instrument kroz koji to može da se dokaže. Međutim, sigurno je da su agenti koji su radili za kneževsku kuću Turn-Taksis (Thurn und Taxis), jugoslavenski advokati, često isticali taj argument: Turn-Taksis mora da podmićuje jer inače ništa neće uspeti da urade u Kraljevini. Oni su stvarali sliku endemske korupcije, ali je teško utvrditi da li je to zaisto bio slučaj ili se radilo o njihovim sopstvenim interesima jer su tako i sami zarađivali: ako dobiju novac od Turn-Taksisa, jedan deo odnose ministru, a drugi stavljaju sebi u džep. Bilo je slučajeva za koje znamo da su ih izmislili, da ministar ništa nije uzeo, a da je posrednik sve zadržao za sebe. Takođe, dok su Pašićevi krugovi bili na vlasti, zaista je bilo dosta korupcije na visokom nivou i iako je to bilo poznato, sudovi nisu ništa radili jer je Nikola Pašić štitio svoje ljude. Tridesetih godina je država bila drugačija, postojale su prepreke, nije se moglo baš sve. Ali te kaznene mere nisu bile uperene protiv svojih, protiv kraljevske kamarile, već protiv onih koji su već bili izgubili vlast, pa se na njihovim primerima dokazivala borba protiv korupcije. Ipak, znači da je postojala potreba da se nešto dokazuje. Zakonodavstvo je pooštrilo kazne, pisalo se u štampi o raznim akcijama…

Kako je tačno izgledao taj sekvestar (državno upravljanje privatnim dobrom) koji je stavljen na imanje Turn–Taksisa?

Jugoslavija je poznavala dva tipa sekvestara – likvidacioni, koji ide u pravcu eksproprijacije i konfiskacije, pa je sekvestar pripremni korak za to, i agrarni sekvestar. Likvidacioni sekvestar podrazumeva da upravljanje imanjem prelazi u ruke državnih upravnika, u ovom slučaju Ministarstvo šuma i rudnika imenuje i postavlja upravljače, oni dolaze u Karlovac, gde je bila glavna uprava, i počinju da rade umesto kneževih činovnika. Kneževi činovnici su sve naredbe dobijali od kneza i bili su njemu verni, a plata im je stizala iz Regenzburga. Na višim pozicijama se radilo uglavnom o etničkim Nemcima. Novi upravljači, u ime države, bili su mahom Hrvati i ruski emigranti koji su čuvali imovinu, i koji su mogli odlučiti da li predaju višak prihoda knezu ili da ga dalje investiraju u samo imanje. Postoji još agrarni sekvestar, što je blaža varijanta – imanje je pod državnim nadzorom, ali konkretna ekonomska rešenja primaju, uz dozvolu nadzornih organa, kneževski činovnici.

Šta je bilo važno u tom mehanizmu korupcije?

Turn-Taksis je delovao na nekoliko nivoa, a korupcija je bila jedan od instrumenata. Odvijale su se sudske rasprave, vršen je diplomatski pritisak, bila je tu i međunarodna arbitraža.

Arbitražni sudovi su zasedali u Hagu – što je element versajskog poretka – prvi put se radilo o austrijsko-jugoslovenskom, posle o nemačko-jugoslovenskom sudu i dugo se raspravljalo o tome. Međutim, i u samom arbitražnom sudu imamo slučaj podmićivanja – Turn-Taksis je jednom prilikom podmitio srpskog predstavnika u nemačko-jugoslovenskom sudu, izvesnog Subotića. Kada je reč o podmićivanju, ono je obuhvatalo pokušaje podmićivanja vlade, ministara, posebno ministra pravde i poljoprivrede, kasnije spoljnjih poslova i kraljevski dvor. Kako se to radilo? Preko agenta. Knez lično nikada nije bio u Jugoslaviji, niti je posetio svoje hrvatske posede. Glavni dirigent je bio advokat Lovenfeld (Löwenfeld) koji je bio smešten u Berlinu, on takođe nije delio nikakav mito, ali komunicira sa agentima na terenu, uglavnom advokatima stacioniranim u Beogradu, blizu vlade. Uvek je jedan bio glavni i on je imao svoje saradnike, ali Regenzburg se trudio da ima kontakt samo sa tim glavnim. Pomenuti saradnici su nosili mito ministrima ili je lanac posrednika bio duži – od glavnog agenta, preko posrednika advokata, pa do nekog prijatelja ministra, onda žene ministra i na kraju ministar. Taj lanac je za nas istraživače metodološki problem, jer što je duži, teže se saznaje koliko od jednog iznosa dolazi do konkretnih osoba.

Pominju se u knjizi nešto drugačije situacije u Beogradu i Zagrebu.

Dok se u Beogradu o ličnoj naklonosti Turn-Taksisu uopšte ne razgovara, već se kaže – ministar će nešto odlučiti u njihovu korist ako dobije novac u nužno vreme i u nužnoj visini, za Hrvatsku u kneževskoj kući navode – imamo činovnike koji rade u državnoj šumskoj administraciji, studirali su sa našima u Minhenu šumarstvo i smatraju da je Turn-Taksis zaista najbolji vlasnik šume u Jugoslaviji, a država čini nepravdu kako bi se srpski krugovi bogatili, takođe ako bi se imanje dalo hrvatskim seljacima, oni će uništiti šumu jer će je koristiti više nego što treba. Ti inženjeri šumarstva radili su i na Univerzitetu u Zagrebu i pisali su ekspertize za Turn-Taksis, pocrtavajući kako lepo upravljaju tim šumama.

Ali i ta naklonost je finansijski podržavana?

Naravno, ali Turn-Taksis ne naziva to mitom. Za Srbiju kažu da su podmićivali jer se moralo, a za Hrvate – da su to ljudi koji su im naklonjeni te im daju nagradu za savestan rad i trud. To se naziva “nagradom”, ali je za jugoslovensku državu, policiju i Ministarstvo šuma i rudnika to bilo podmićivanje. Ti činovnici su disciplinski kažnjeni, ali nisu osuđeni. Jednog su, na primer, poslali da živi u Crnu Goru, ali on je i odatle radio za Turn-Taksis.

Provlače se tu i argumenti koji su danas posebno aktuelni, odnosno pitanje preterane seče šume… Koliko je zaista Turn–Taksis čuvao šume?

Niko nije sumnjao da su oni pre Prvog svetskog rata radili na poboljšanju ekološke situacije u Gorskom kotaru. Knez je imanje kupio šezdesetih godina 19. veka od mađarskih plemića, koji nisu bili spremni da ulože velika sredstva. Plan je bio da će se ulagati 40 godina u pošumljavanje i posle toga će slediti zarada i tako je i bilo. Od oko 1905. godine počinju da zarađuju od šuma. Ali dolazi Prvi svetski rat i sekvestar, i nisu višu mogli koristiti plodove svojih investicija, više nisu oni bili ti koji odlučuju koliko može da se seče. Kada je podignut prvi, likvidacioni sekvestar i uveden blaži, agrarni, odobravane su im kvote za seču. I izgleda da su one bile toliko velike, ne zna se zašto, da je tamo stvoren goli kras. Upravo im je to prebačeno u šumskim ekspertizama iz tridesetih godina koje su radili državni šumari. Objašnjenje je glasilo da je, nakon prvog sekvestra, želja za zaradom bila prevelika jer knez nikada nije hteo da šalje novac iz Regenzburga da bi održavao svoje imanje. Imanje je moralo da živi samo od sebe. Od seče su morali da dobijaju plate i personal, šumari, radnici…

Drugim rečima, ako ne sečeš, izgubićeš mrežu ljudi koji su zavisni od tebe i koji su ti lojalni. I onda su pronašli svoje stare prijatelji u hrvatskom šumarstvu koji su pisali sasvim drugačije ekspertize. To je bio i metodološki spor – prodržavni šumari su odlazili na mesta koja su bila jako posečena, ovi druga na mesta koja nisu bila.

Dugo je glavni agent Turn–Taksisa u Beogradu bio Jakov Čelebonović. Kakav je bio čovek i kakva mu je na kraju bila sudbina?

On jeste bio ključna osoba, ali, nažalost, nisam pronašao dovoljno mesa u arhivama za neku celovitu biografiju, za to kakav je bio kao osoba. U Jevrejskoj opštini u Beogradu su mi dali izvod iz matične knjige, ali tu su samo formalne informacije. Čitao sam bilten Jevrejske opštine u Beogradu “Židov”, tu se on pojavljuje kao veliki dobrotvor Jevrejske opštine, od 1932. i njen predsednik. Bio je na tom mestu sve dok nije optužen za korupciju zbog slučaja Turn-Taksisa, uhapšen i odveden u istražni zatvor gde je proveo nekoliko meseci. Poticao je iz skromne jevrejske porodice; stekao je ogromnu kuću koja se do danas zove kuća Jakova Čelebonovića, gde se sada nalazi Muzej primenjene umetnosti u Beogradu. Njena gradnja je završena 1928, a u narodu je bila poznata pod imenom Palata Turn-Taksis. Smatralo se da je Čelebonović obmanjivao kneza i da se zato toliko obogatio.

Inače, kneževska kuća je poznavala Čelebonovića od ranije – pomagao im je u investiranju u fabriku šećera u Beogradu i pre Prvog svetskog rata.

Čelebonović je bio interesantan čovek za kneževsku kuću, bio je član Radikalske stranke, povezan sa krugovima oko Nikole Pašića mada ne znam koliko je lično bio blizak sa njim. Znao je francuski i nemački. U Regenzburg je došao 1922. da bi potpisali ugovor – bio je zadužen za oslobađanje kneževskog imanja od sekvestra, zatim za dobijanje odštete za hrastovinu koja je posečena u tom periodu, te da se kneževoj kući vrati i 14 hiljada jutara koje joj je država eksproprijacijom oduzela u Gorskom kotaru (20 odsto imanja). U ugovoru stoji da će, ako bude uspešan, Čelebonović dobiti nagradu od 25 miliona dinara, što je bilo 1,9 miliona švajcarskih franaka, i taj iznos je bio ogroman. Tamo ne piše koliko će biti isplaćeno za koji korak, već da će, ako dođe do uspeha, uslediti i pomenuti honorar. Čelebonović je stalno nešto tražio: ja moram sada da imam taj novac jer ministar poljoprivrede traži, ili – treba mi još novca za moje saradnike koji rade sa svim ministarstvima. Često nije ni govorio kome sve novac ide, ali je ostavljao utisak u Regenzburgu da ima mnogo saradnika u politici, u parlamentu i da svi traže svoje. Mašina će raditi samo ako je podmazana. I dok ispunjavanje zadataka po ugovoru nije išlo tako brzo, gradnja njegove kuće je napredovala, pa su u Turn-Taksisu zaključili da Čelebonović izmišlja te silne otvorene ruke. Ipak, on je nešto i uradio za kneza.

Drugi sekvestar, agrarni, ukinut je 1928. što je uspeh Čelebonovića i njegovog saradnika, advokata Danila Dimovića. Ali kneževska kuća nije bila zadovoljna jer ostale tačke iz ugovora nisu ispunjene. Iako tada prestaju da rade sa njim, ugovor je i dalje postojao jer su se plašili da bi on mogao progovoriti o koruptivnim praksama u Jugoslaviji, da će policija sve pregledati i uhapsiti kneževe činovnike. Bila je to neka vrsta kriminalnog ćutanja između Turn-Taksisa, Čelebonovića i javnosti koja je trajala do samog kraja.

A na kraju?

Da bi se razišli, što se desilo 1938, dali su mu još oko četiri i po miliona, što bi značilo da je na kraju on dobio od kneževske kuće oko 23 milion dinara.

A šta se dogodilo sa šumama Turn–Taksisa?

Prvo, Čelebonović je sebe video kao žrtvu. Sva krivica u sudskom postupku jeste svaljena na njega, kao da je samo on kršio zakone, a policija je dobro znala da to nije tako. Smatrao je da je zbog rada za Turn-Taksisa izgubio svoj položaj, ugled u društvu, funkciju u Jevrejskoj opštini, što je bila istina, da je oslobodio imanje od sekvestra, a da nije dobio punu kompenzaciju. I tražio je da mu se prizna da se on u javnosti žrtvovao za rešenje Turn-Taksisa i da je time zaštitio sve što su radili kneževi činovnici, etnički Nemci. Nemačka država, gde su tad već na vlasti bili nacisti, ozbiljno se umešala u ceo slučaj i hteli su da osnaže nemački uticaj u Jugoslaviji. Zbog toga je nemačka strana, što je i nemačka država i Turn-Taksis, morala dobro da izgleda, a da se krivica koncentriše na jednog. S druge strane, posle dve godine su zaustavili proces bez obrazloženja i Čelebonović nikada nije osuđen.

Nakon što je proces završen, Turn-Taksis traži kontakt sa Ribentropom, i to preko Albrehta Haushofera, koji je bio geopolitičar i koji se kasnije bliži Hitlerovim neprijateljima. On je uspeo da zainteresuje Ribentropa za slučaj Turn-Taksisa i za to dobija zatvoreni koverat; u izvorima se ne navodi koliko je novca u tom kovertu bilo. Nemačka vlada potom učestvuje u pregovorima između predstavnika Hrvatske banovine, koja je postojala od 1939, Jugoslovenske vlade, koja već tada nije imala toliko uticaja, i Turn-Taksisa i poručuje da ako Jugoslavija nije spremna da predloži rešenje koje zadovoljava kneza, oni će joj napraviti ozbiljne probleme. A tada je Jugoslavija bila ekonomski skoro potpuno u nemačkim rukama. Tako je došlo do čuvenog kompromisa 1939, po kojem je Turn-Taksis sačuvao 65 posto svog bivšeg imanja, a za ostalo je kneževskoj kući obećana velika odšteta koja je trebalo da se isplaćuje u ratama narednih 16 godina.

A onda dolazi Drugi svetski rat.

Naravno, onda niko ništa ne plaća. Jugoslavija više ne postoji, ustaše kažu da nisu oni to potpisali – drže se ugovora u delu da ne konfiskuju imanje dalje, ali se knez plaši da zbog nestabilnosti te države neće dobiti preostale rate. Turn-Taksis neuspešno pokušava da obnovi pregovore, jer je sada tamo kvislinška vlada pa se nadaju boljem rešenju, ali im to ne uspeva jer se ustaše plaše reakcije hrvatskih seljaka ukoliko knezu vrate imanja u Gorskom kotaru. Nakon što su na vlast došli komunisti, oni su izvršili eksproprijaciju već 1946. godine. A danas, kneževska kuća radi na procesu dobijanja odštete na osnovu starog dogovora.