Koliko života vredi ostavka

“Izjavljujem saučešće porodicama nastradalih i podnosim ostavku na mesto ministra.”

U nekoj drugoj državi ovo bi bila prva rečenica ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture nakon što je u nesreći za koju je odgovoran njegov resor život izgubilo 14 građana.

Foto: Marko Dragoslavić / FoNet

U Srbiji je taj ministar Goran Vesić. Zašto je reč ostavka naprednjacima tako strana i strašna? I zbog čega se na nju moralo čekati tri dana? Ipak, dok je 4. novembra najavljivao ostavku, Vesić nije propustio da naglasi da ne oseća odgovornost zbog tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu, već da odstupa sa pozicije ministra jer je odgovoran čovek.

Inače, obećanja da će odgovorni za nesreću u Novom Sadu biti kažnjeni stizala su još dok su spasioci iskopavali tela zatrpana betonom – od premijera Miloša Vučevića preko ministra policije Ivice Dačića do samog Aleksandra Vučića, koji je uz krivičnu zatražio i političku odgovornost.

Hoće li – izuzev Vesićeve ostavke – još neko snositi odgovornost? U tom kontekstu opominju i poražavajuće deluju slučajevi iz doba naprednjaka u kojima su građani gubili živote usled urušenog sistema, bahatosti funkcionera i nefunkcionalnih institucija.

2015: HELIKOPTER

Prvi ozbiljniji potres u naprednjačkoj eri desio se pre devet godina. Bio je 13. mart 2015. godine. Tačno u 21.18 časova, helikopter sa šestoro odraslih ljudi i bolesnom bebom starom nekoliko dana poleteo je iz Raške na inicijativu ministra odbrane Bratislava Gašića. Tek rođena beba je zbog lošeg zdravstvenog stanja trebalo da bude prevezena u Beograd uprkos rđavom vremenu, magli i izveštajima koji su pokazivali da na aerodromima poletanja i sletanja postoje minimalni meteorološki uslovi za izvršenje zadatka.

Devet godina kasnije, epilog priče je poznat – nešto posle 22 časa helikopter se srušio u blizini beogradskog aerodroma “Nikola Tesla”. Poginuli su svi putnici i članovi posade.

Slučaj su pratile brojne nepravilnosti – prvo, činjenica da je čitava operacija pokrenuta bez znanja tadašnjeg načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića. Zatim, vojni izveštaji i audio-transkripti u kojima je zaključeno da su uslovi leta bili ispod propisanog meteorološkog minimuma, kao i da je vođa posade major Omer Mehić insistirao da helikopter sleti na vojni aerodrom u Batajnici. U jednom od audio-snimaka objavljenih na sajtu Ministarstva odbrane čuje se kako kontrolor leta posadi saopštava da je kompletan prihvat bebe ipak organizovan na aerodromu “Nikola Tesla”, te je lokacija sletanja promenjena.

Zbog čega je odlučeno da helikopter sleti u Surčin, iako je krajnja destinacija bila Vojnomedicinska akademija na Banjici, može se naslutiti iz transkripta objavljenog na sajtu ministarstva. U njemu je navedeno da se na aerodromu u Surčinu, osim medicinske ekipe, očekivalo i prisustvo ministra zdravlja Zlatibora Lončara, dok je u drugom tekstu navedeno da je bilo moguće i prisustvo ministra odbrane Bratislava Gašića.

Nakon pada helikoptera i pogibije sedam osoba, formirane su dve komisije sa zadatkom da utvrde ko je odgovoran. Pre nego što su počele sa radom, tadašnji premijer Aleksandar Vučić amnestirao je Gašića i Lončara od optužbi da je spasavanje bebe iskorišćeno za političku promociju.

“Uradili su ono što bi svaki normalan čovek uradio. Ja preuzimam svaku vrstu odgovornosti na sebe. Ja bih, da su me pitali, rekao – idite, spasite to dete”, kazao je Vučić. Tada je dodao i ono čuveno: “Gašića i Lončara neću da dam.”

Naposletku, komisija koju je formiralo Ratno vazduhoplovstvo i PVO krivicu je svalila na poginule pilote Omera Mehića i Milovana Đukarića. U izveštaju tehničke komisije pisalo je da je obdukcioni nalaz pokazao kako je pilot Omer Mehić imao 0,68 promila alkohola u krvi i 1,3 promila u urinu. Ipak, nakon izveštaja komisije, porodica majora Mehića izjavila je za “Kurir” da on nikada nije pio. Kako su mediji tada nezvanično saznali, pre ulaska u helikopter nije urađen alko-test, iako je to predviđeno pre svakog leta.

Jedina presuda povodom pada helikoptera doneta je sedam meseci posle nesreće, kada je Ranku Živaku i Predragu Bandiću, dvojici generala koji su učestvovali u pripremanju akcije, Vojni disciplinski sud zbog disciplinskih prestupa zabranio napredovanje u službi u trajanju od jedne, odnosno dve godine.

Šta se desilo sa funkcionerima koji su inicirali čitavu akciju? Ministar odbrane Bratislav Gašić privremeno je smenjen nešto kasnije, ali zbog seksističke izjave upućene novinarki. Odmorio je od funkcije godinu i po dana da bi postao šef BIA, a nakon toga ministar unutrašnjih poslova. Zlatibor Lončar je funkciju ministra zdravlja obavljao do 2022. godine, kada ga je nakratko zamenila Danica Grujičič. Sa formiranjem Vlade Miloša Vučevića u maju ove godine i Gašić i Lončar su vraćeni na iste funkcije koje su obavljali devet godina ranije.

Tačka na ceo slučaj stavljena je 2016. godine, kada je Više javno tužilaštvo u Beogradu odlučilo da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka protiv onih koji su učestvovali u pripremanju i izvršenju ove spasilačke misije.

foto: printscreen

2019: NAPLATNA RAMPA

U jutarnjim časovima 31. januara 2019. godine, na putu Niš–Leskovac, na naplatnoj rampi kod Doljevca, dogodila se saobraćajna nesreća. Na licu mesta poginula je pedesetdvogodišnja Stanika Gligorijević, a petoro ljudi je povređeno – među njima i tadašnji v. d. direktora “Koridora Srbije” Zoran Babić.

Dan posle nesreće sabraćajna policija je saopštila da se “škoda superb” kojom se prevozio Babić nije zaustavila kod naplatne stanice “Doljevac”, već je velikom brzinom udarila u automobile koji su čekali naplatu. Iz “Koridora Srbije” potvrđeno je da se u “škodi” nalazio direktor Zoran Babić sa vozačem Dejanom Stanojevićem.

Babić je ubrzo nakon udesa podneo ostavku, a njegov vozač Dejan Stanojević je 2021. godine pravosnažno osuđen na četiri i po godine zatvora zbog izazivanja udesa u kom je stradala Stanika Gligorijević.

Možda bi se priča tu završila da ceo slučaj nije pratila afera “nestala dva minuta”. Na suđenju su prikazana četiri snimka nadzornih kamera koje je dostavilo preduzeće “Putevi Srbije”. Na jednom od njih zabeležen je udes, ali bez ključna dva minuta snimka. To je kod porodice Gligorijević i dela javnosti izazvalo sumnju da je za volanom u trenutku nesreće zapravo bio Zoran Babić.

No, u odbranu bivšeg funkcionera SNS uključio se tada i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je u avgustu 2019. godine za Glas Amerike izjavio da je “video snimak i da je on ‘užasan’”. Tom prilikom je negirao da je Babić u trenutku nesreće bio za volanom.

Iako je u istom razgovoru Vučić obećao da će da “zamoli nadležne države organe” da ceo snimak dostave medijima, to se do danas nije dogodilo. U septembru 2019. godine predsednik Srbije ponudio je i članovima porodice Gligorijević da pogledaju ceo snimak. Ni to, ipak, do danas nije ispunjeno, iako su Stanikini sinovi više puta javno zahtevali da im se omogući uvid u nestala dva minuta.

Nakon povlačenja iz “Koridora”, Zoran Babić je, između ostalog, stekao dva stana u Beogradu i apartmane u Vrnjačkoj Banji, što stoji i u Katastru nepokretnosti.

foto: jadranka ilić / tanjug

2021: VODNIK DEJAN STOJKOVIĆ

Bio je 24. jun 2021. godine kada je vodnik Dejan Stojković poginuo na privremenom poligonu Pešter tokom priprema za vojnu vežbu “Munjeviti udar 2021”. Prvo saopštenje Ministarstva odbrane glasilo je da je Stojković umro nakon što mu je “iznenada pozlilo”. Međutim, nakon obdukcije utvrđeno je da se vodnik ugušio nakon što se u vojnom vozilu u kom je bio aktivirao sistem za gašenje požara.

Zašto je došlo do aktivacije, trebalo je da utvrdi Više javno tužilaštvo u Novom Pazaru. Nezvanične informacije, koje su u u međuvremenu objavili brojni mediji, ukazivale su na to da je u neposrednoj blizini vozila aktivirano više eksplozivnih naprava, usled čega se podigla temperatura u vozilu i došlo je do aktivacije protivpožarnog sistema. Advokat porodice Stojković Nikola Lakić javno je govorio da je Stojković prijavio aktivaciju sistema za gašenje požara svojim nadređenima, ali da je dobio naređenje da nastavi sa vežbom.

Vojni sindikat Srbije pozivao je nadležne da ispitaju slučaj smrti njihovog kolege i utvrde odgovornost ljudi iz sistema odbrane koji su bili nadležni za organizaciju vežbe i održavanje sredstava borbene tehnike u ispravnom stanju. Uprkos apelu sindikata, istraga o Stojkovićevoj smrti godinama je tapkala u mestu. Više tužilaštvo se u junu 2024. godine – tri godine nakon smrti vojnika i posle sprovedenih predistražnih radnji – proglasilo nenadležnim. Od tada je u ovom predmetu postupalo Osnovno javno tužilaštvo u Novom Pazaru.

Tačka na slučaj Dejana Stojkovića stavljena je u oktobru ove godine – tužilaštvo je saopštilo da neće pokrenuti krivični postupak zbog smrti vodnika Vojske Srbije.

Smrt tridesetdevetogodišnjeg vojnika je “zadesna”, zaključio je OJT u Novom Pazaru.

foto: zoran petrović / mre

2022: SOKO

Dvanaest kilometara istočno od Sokobanje, u rudniku mrkog uglja “Soko”, život su 1. aprila 2021. godine izgubila osmorica rudara, a još osamnaest ih je povređeno kada je došlo do nekontrolisanog izliva metana unutar kopa.

Nekoliko sati nakon nesreće rudnik “Soko” obišla je Zorica Vukadinović, tada jedina rudarska inspektorka u zemlji, i ustanovila da rudnik uopšte nije imao dozvolu za izvođenje radova u delu gde su nastradali rudari. Bez ove dozvole, rudnik nije smeo da radi.

Novinari CINS su u razgovorima sa rudarskim i mašinskim inženjerima utvrdili da se rudari verovatno ne bi ugušili da je u trenutku nesreće radila ventilacija koja bi izduvala metan i dovela svež vazduh sa površine. Kako je otkrio CINS, ventilacija je u rudniku “Soko” prestala sa radom kada je iz bezbednosnih razloga automatski isključena struja. Ventilatori su bili priključeni na istu trafostanicu kao i ostali uređaji – iako ne bi smeli – rekli su stručnjaci za CINS.

Na sve to, iz snimaka razgovora koji su u noći nesreće zabeleženi, a do kojih je CINS došao, čulo se kako dispečerka Emina Milovanović Stamenković u više navrata obaveštava rudare da je metan povišen. Ona je u jednom trenutku kazala da je nivo metana pet odsto, ali nije naložila rudarima da se povuku. Prema državnom Pravilniku o tehničkim normativima za podzemnu eksploataciju uglja, kada u prostoru gde se kopa metan pređe granicu od 1,5 odsto rudari treba da prestanu sa radom. Tog 1. aprila rudari su radili do samog kraja – dok neko od njih nije povikao: “Bežimo”. Nisu pobegli.

Nakon prvog sprovedenog predistražnog postupka, OJT u Aleksincu je u julu 2022. godine saopštio da nema osnova za bilo čije krivično gonjenje. Odluka tužilaštva izazvala je revolt porodica nastradalih i veliki pritisak javnosti, pa je Ministarstvo rudarstva i energetike Višem javnom tužilaštvu u Nišu u avgustu predalo krivičnu prijavu protiv 14 lica “zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine”. Međutim, aleksinačko tužilaštvo je ponovo odbilo da pokrene krivični postupak.

Bratislav Stojanović, advokat porodica preminulih rudara, oba puta je ulagao prigovore Višem javnom tužilaštvu u Nišu. Prvi put prigovor je prošao, pa je čitav slučaj vraćen na početak, u OJT Aleksinac. Drugi put, 27. marta 2024. godine, gotovo dve godine nakon pogibije rudara, prigovor advokata Stojanovića odbacio je VJT u Nišu. Tako je stavljena tačka na postupak, jer protiv odluke ovog tužilaštva nije dozvoljena žalba, niti prigovor.

Tužilaštvo je procenilo da je za smrt rudara kriva “viša sila” i da odgovornih nema. Marko Konatar, u trenutku nesreće upravnik rudnika “Soko”, u avgustu ove godine unapređen je imenovanjem na mesto direktora.

foto: strahinja aćimović / tanjug

2023: DUBONA I MALO ORAŠJE

U sredu, 3. maja 2023. godine, u 8:42 ujutru, u Oglednoj osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, trinaestogodišnji dečak je ubio devetoro svojih vršnjaka i čuvara škole. Dan kasnije, talas nasilja je kulminirao pucnjavom u Malom Orašju i Duboni, gde je stradalo devetoro mladih.

Dok je tragedija u “Ribnikaru” do dana današnjeg predmet rasprave o tome ko snosi odgovornost, pucnjava u selima nedaleko od Mladenovca otkrila je brojne sistemske greške.

Pre svega – da zakon nije jednak za sve. Uroš Blažić, optužen da je 4. maja prošle godine ubio devet i ranio 12 osoba, i ranije se susretao sa policijom. Protiv njega je između 2019. i 2022. bilo pokrenuto nekoliko postupaka, a najstrože kazne koje je zaradio bile su ukor i opomena – Centar za socijalni rad redovno je davao izveštaje o tome kako je Blažić mladić dobrog ponašanja iz skladne porodice. Da li bi nadležne institucije do maja 2023. godine gledale kroz prste Urošu Blažiću (na slici dole) da njegov otac Radiša nije bio uticajno vojno lice?

Nakon dve tragedije u dva dana i 19 izgubljenih života, građani Srbije su odgovornost potražili na ulicama. Nekoliko dana nakon pucnjave u “Ribnikaru” ostavku je podneo jedino ministar prosvete Branko Ružić.

foto: rina

2024: VOJNO VOZILO

Oklopno vojno vozilo je 21. septembra ove godine prešlo u suprotnu traku na putu Raška-Kraljevo i pregazilo putnički automobil. Život je izgubilo pet osoba – dvoje odraslih i troje dece, dok je jedna osoba povređena. Kako je nezvanično saznao “Danas”, vozač oklopnog vozila navodno je bio pod uticajem alkohola – sa 0,2 promila alkohola u krvi. Pripadnicima Vojske Srbije, kao i svim profesionalnim vozačima, nije dozvoljeno da imaju bilo koju količinu alkohola u krvi tokom vožnje. Dan nakon tragedije oglasio se ministar odbrane Bratislav Gašić, telegramom uputivši saučešće porodicama stradalih u ovoj nesreći. Nijednom rečju se nije osvrnuo na to kako je i zbog čega došlo do ove nesreće.

Moralnu odgovornost za pet ugašenih života niko nije snosio – ni ministar odbrane, ni načelnik Generalštaba, pa ni “vrhovni komandant” Aleksandar Vučić, koji inače hrli da prisustvuje svakom prikazu snaga Vojske Srbije. Što se tiče krivične odgovornosti, vozač koji je izazvao udes nalazi se u pritvoru, a javnotužilačka odluka o pokretanju krivičnog postupka i dalje se čeka.

BILANS

Dok je na prva četiri slučaja nabrojana u ovom tekstu stavljena tačka, u poslednja dva se i dalje čeka razrešenje. Iako je izvesno da će se u njima neko naći iza rešetaka, ostaće upamćeno da, nakon smrti devetoro u Malom Orašju i Duboni i petoro na putu Kraljevo-Raška, niko od ministara nije smatrao da je vreme da se povuče sa svoje funkcije.

Teško je utvrditi tačan broj života izgubljenih u sumnjivim tragedijama čiji su uzroci zataškivani. S druge strane, vrlo je lako izbrojati one koji su preuzeli odgovornost – pre Vesića to je učinio samo Branko Ružić. Međutim, pošto je Ružić kadar Socijalističke partije Srbije, a ne Srpske napredne stranke – Goran Vesić je izolovan primer člana SNS koji je odstupio sa funkcije. Da li je to učinio svojevoljno ili po Vučićevom nalogu, ništa ne menja stvari.

Ipak, iskustvo uči da viđeni naprednjaci ne ostaju dugo bez posla. Čovek ne mora da bude skeptik da bi se zapitao – koliko će vremena proći pre nego što Vesić za podnošenje žrtve bude nagrađen nekom novom funkcijom?