U državi u kojoj vlast redovno objavljuje koliko su penzije porasle i najavljuje njihovo dodatno povećanje, malo se govori o tome koliko rastu troškovi starosti. Oni za mnoge porodice rastu mnogo brže i više u odnosu na rast primanja. Od 1. februara 2026. smeštaj u državnim domovima za stare u Srbiji u osnovi je poskupeo za 30 odsto. Kada se na to doda poskupljenje u kategoriji smeštaja, mesečna stanarina u gerontološkim centrima ide i preko 100.000 dinara. Ovo je drugo povećanje cene smeštaja u domovima za stare u poslednje dve godine.
Odluku o povećanju je donelo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a nove cene primenjuju se u svim ustanovama socijalne zaštite sličnog tipa. Osim domova za stare, od 1. februara skuplji i smeštaj u domovima za decu i omladinu, kao i u ustanovama za smeštaj lica ometenih u razvoju.
Kada je reč o gerontološkim centrima, u zavisnosti od kategorije korisnika i vrste smeštaja, osnovni mesečni troškovi sada se kreću od oko 40.000 do više od 70.000 dinara. Ali, to nije konačna cena zbog toga što iznos raste u zavisnosti od toga kolika je soba, te koliko je ljudi u njoj. Kada se sve to sabere, računi su sada viši i za 50 odsto. Uz dodatne troškove lekara, koji je neretko neophodan mimo doma, te pelena, lekova i ostalih potrepština, trošak za porodicu može postati viši i za nekoliko desetina hiljada dinara mesečno.
Država je krajem 2025. povećala penzije za 12,2 odsto, pa su one u proseku sada nešto više od 56.000 dinara. Na papiru, to znači da su rasli i prihodi i troškovi. U praksi, međutim, računica je složenija: čak i kada penzija pokriva cenu smeštaja, realni troškovi života u domu gotovo nikada ne ostaju na tom iznosu.
RAST PENZIJA ZAOSTAJE
Socijalna radnica u penziji i predsednica udruženja “Snaga prijateljstva – Amity” Nadežda Satarić kaže za “Vreme” da poskupljenje domova samo po sebi nije neočekivano.
“Ako biste pitali ljude iz ministarstva, oni bi rekli da je to korekcija cena. Ima i logike da se cene koriguju jer je tokom godine bila inflacija, poskupele su osnovne stvari koje su potrebne za domove, od hrane pa nadalje. Sa druge strane, povećane su i penzije”, kaže Nadežda Satarić.
Ipak, odnos između ta dva povećanja nije isti. “Penzije su u decembru povećane za 12,2 odsto, a državni domovi poskupeli su u osnovi za 30 odsto, a onda i više u zavisnosti od veličine i vrste sobe. Ranije se vodilo računa da prosečna penzija može da pokrije cenu smeštaja u domu. Ovoga puta izgleda da to u većini domova neće biti slučaj.” U pojedinim ustanovama, dodaje, cena smeštaja i dalje može da se uklopi u prosečnu penziju, ali uglavnom u višekrevetnim sobama.
“U trokrevetnim i četvorokrevetnim sobama prosečna penzija od oko 56.000 dinara može da pokrije smeštaj. Računalo se i na to da sve više ljudi koji dolaze u domove ima pravo na dodatak za tuđu negu i pomoć, koji iznosi oko 37.000 dinara. Kada se to doda na penziju, u mnogim slučajevima cena državnog doma se može pokriti.”
Cene domova nisu povećavane od 2014. do 2024, dok su penzije mirovale od 2014. do 2019. Sagovornica “Vremena” pojašnjava kako je bilo logično da kada su penzije mirovale, miruju i cene domova i suprotno – kada penzije krenu da rastu, poskupi i dom. To se, međutim do 2024. nije dogodilo. “Verovatno je postojao je neki razlog zašto to nije činjeno”, misli Nadežda Satarić.
“Vreme” je upitalo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja zašto su cene u ustanovama ovakve vrste baš sada povećane, kako je napravljena računica, te da li će biti novih ulaganja i poboljšanja uslova života u domovima. Odgovori nisu stigli do zaključenja ovog teksta.
KOLIKO SU POSKUPELI DOMOVI ZA STARE
Cene usluga smeštaja u domovima za stare variraju od kategorije doma, tipa smeštaja, potreba korisnika, njihovog zdravstvenog stanja, broja ljudi u sobi, ali i od grada do grada. Osim povećanja osnovne cene za 30 odsto, izmenama u cenovniku koje je donelo ministarstvo, za 50 odsto povećane su cene korisnika smeštenih u jednokrevetnim garsonjerama i jednokrevetnim apartmanima.
Za 45 odsto dom je skuplji ako su korisnici smešteni u dvosobnim apartmanima sa jednokrevetnim sobama, odnosno za 35 odsto ako su smešteni u dvokrevetnim garsonjerama i dvokrevetnim apartmanima. Ukoliko je neko u dvosobnom apartmanu sa dvokrevetnom sobom, od 1. februara plaća 30 odsto više, a ako je u jednokrevetnoj sobi u istom apartmanu cena je veća za 20 odsto.
ŠTA KADA TROŠKOVI PREVAZILAZE PRIMANJA
Poskupljenje doma koje nije usklađeno s rastom penzija u nekim slučajevima dovodi do većeg troška za staratelje koji su po zakonu u obavezi da nadoknade razliku. A šta je s ljudima koji nemaju srodnike i staratelje, niti bilo koga ko bi tu razliku pokrio?
Nadežda Satarić naglašava da korisnici ne treba da strahuju da će izgubiti mesto ako nemaju dovoljno novca. “Svi koji su u državnim domovima, a nemaju primanja ili nemaju srodnike koji su u zakonskoj obavezi da ih izdržavaju, imaju smeštaj koji u potpunosti plaća država.”
U takvim situacijama podnosi se poseban zahtev, a država, odnosno nadležni centar za socijalni rad, može, na primer, tražiti stavljanje hipoteke na nepokretnost u vlasništvu korisnika doma kako bi se obezbedilo pokriće.
“NAMA JE TO OKO 50 EVRA VIŠE”
Željko Maksimović je staratelj svojoj majci koja već treću godinu živi u državnom domu za stare. Za poskupljenje je, kaže, saznao gotovo usput. “Socijalna radnica koja je privremeno radila me je zvala sredinom januara, pošto su domovi bili zatvoreni zbog epidemije gripa, da mi kaže da od 1. februara nastupa poskupljenje domova od 30 odsto za kategoriju u koju spada moja majka. Dom je u našem slučaju poskupeo sa 47.230 na 61.400 dinara.”
Njegova majka prima penziju koja je takođe povećana, pa razlika nije jednaka samom skoku cene. “Uz rast penzije, to zapravo nije poskupljenje od 14.000 dinara. Kada se sve sabere, u odnosu na povećanje penzije ono iznosi oko 50 evra mesečno. Ali, to je samo za dom u okviru kog ona ima smeštaj i hranu, lekara i medicinsko osoblje.”
Sve ostalo, pojašnjava, ide na teret porodice: “Lekovi koji nisu na recept, razne sitnice – to plaćaju korisnici ili porodica. Ja sam majci staratelj, pa bi u slučaju da njena penzija ne pokriva troškove doma, razlika išla na moj račun.” Njegova majka nije korisnica naknade za tuđu negu i pomoć, tako da čitav trošak doma pokriva isključivo iz penzije.
“CENA RASTE, USLOVI SE NE MENJAJU”
Sagovornica “Vremena” čija je majka više od deset godina korisnica Gerontološkog centra na Bežanijskoj kosi kaže da samo povećanje cene ne bi bilo problem ukoliko bi ga pratio i rast kvaliteta usluge u domu. “To što je porasla cena nije samo po sebi problem. Veći je problem što je rast potpuno nesrazmeran poboljšanju uslova u domu.”
Cena smeštaja za njenu majku, koja je gotovo stoprocentni invalid, porasla je sa oko 54.000 na oko 72.000 dinara. Ona je korisnica dodatka za tuđu negu i pomoć, pa zasad ova dva iznosa pokrivaju troškove smeštaja u domu. Ali, dodatni troškovi ostaju.
“Moja majka je onkološka pacijentkinja. Plaćamo pelene, higijenu, kontrole i razne medicinske troškove”, pojašnjava sagovornica “Vremena”. Ona želi da ostane anonimna s obzirom na škakljivost teme o kojoj govori. Ono što posebno zabrinjava, kaže, jeste to što korisnici nisu dobili objašnjenje šta će se promeniti za veći iznos koji sada plaćaju.
“Mi kao korisnici ili njihovi srodnici ne vidimo da su se uslovi poboljšali. Naprotiv, poslednjih godina radna snaga se osipa i Dom ne uspeva da zaposli ljude, pošto su plate niske, a posao izuzetno težak.” Problemi su vidljivi i u samoj infrastrukturi. “Odeljenje na kome je moja majka sigurno poslednjih pet godina nije okrečeno. Renoviranje se svodi na to da se popravi samo ono što je urgentno. Sve ostalo je prepušteno zubu vremena.”
“NE ZNAM KAKO VEĆINA LJUDI TO IZGURA”
U izdvojenom objektu Gerontološkog centra “Bežanijska kosa” na Karaburmi, u četvorokrevetnoj sobi, jedinoj koju su mogli da dobiju, već godinu dana živi otac jedne Beograđanke. On je nepokretan i zahteva stalnu negu. “Dobili smo obaveštenje u tri rečenice – Ministarstvo je donelo odluku o promeni cene, moj tata spada u prvu kategoriju i cena raste na 63.600 dinara.” Njegova penzija zasad pokriva trošak doma, ali pitanje je dokle. “Penzije su povećane pa je poskupeo i dom, ali penzija nije porasla onoliko koliko je porasla cena doma. Ne znam kako većina ljudi to izgura.”
Promene u kvalitetu usluge, kaže, nisu primetili. Nije, navodi, bolja higijena, hrana je ista, isti je broj negovatelja i fizioterapeuta, a i jednih i drugih je, ocenjuje, malo. Uz sve to, porodica pokriva i niz dodatnih troškova. “Kupujemo pelene, lekove koje ne dobijamo na recept, za mnoge preglede moramo privatno.”
SISTEM KOJI STARI
Prema rečima Nadežde Satarić, najveći problem sistema nije samo cena već nedostatak kapaciteta i radnika. “Nama su i te kako potrebni veći kapaciteti državnih domova. Najveća muka je što nema radnika, negovatelja. Džaba i cena ako će korisnik biti presvučen jednom ili dva puta dnevno.”
Država, dodaje ona, godinama ne ulaže i ne gradi nove kapacitete. “Privatni sektor danas ima više mesta nego državni domovi. A potreba za smeštajem stalno raste.”
U zemlji koja ubrzano stari, pitanje domova za stare zato sve manje liči na socijalnu politiku, a sve više na pitanje odnosa društva prema sopstvenoj starosti. “Kada tom starom čoveku, koji je radio i gradio sve što danas baštinimo, treba da vratiš dostojanstvo i obezbediš kvalitet života, često to ne možeš. Priče o tome koliko cenimo starije slušamo stalno. Ali to se, nažalost, mnogo ređe vidi u uslovima u kojima oni žive”, zaključuje Nadežda Satarić.
