Koga je video Limar

Vest je izazvala skandal: istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Zoran Đorđević odredio je 22. marta 2005. pritvor general-majoru policije Milanu Obradoviću i bivšem zameniku direktora BIA Miloradu Bracanoviću, a zbog osnovane sumnje da su počinili isto krivično delo – iznuđivanje iskaza u vezi sa zloupotrebom službenog položaja. Vest je svakome ko nešto zna o toj problematici skandalozna iz jednostavnog razloga: ta dvojica ne spadaju ni u istu rečenicu, a kamoli u isto rešenje o sprovođenju istrage; to je kao probati da se pomešaju ulje i voda – nemoguće. Milan Obradović je profesionalni policajac-kriminalista, čovek besprekorne karijere; Milorad Bracanović je bivši načelnik VII uprave RDB-a (prisluškivanje), bivši pomoćnik za bezbednost komandanta bivše Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije, „crvenih beretki“ u vreme njihove oružane pobune koju nije prijavio, bivši zamenik načelnika RDB-a, pa direktora BIA Andrije Savića, čovek umešan u svaku i jednu gadost i zločin podivljale frakcije Državne bezbednosti – od otmica do atentata i ubistava, trenutno na dve najozbiljnije optužnice Specijalnog suda (ubistvo Đinđića i Budva – Ibarska magistrala).

OSUMNJIČENI: U toj potpuno neprimerenoj množini Obradovića i Bracanovića istražni sudija sumnjiči da su u istrazi po ubistvu gen. Boška Buhe: „angažovali lica van redovnog sastava MUP-a“, „naložili i dozvolili“ nedozvoljene radnje „u cilju iznuđivanja iskaza… koji bi predstavljali osnov za pokretanje i vođenje krivičnog postupka“ protiv optuženih za ubistvo gen. Buhe. Pa su tako, po rešenju o pokretanju istrage, „sa umišljajem podstrekli“ Slobodana Pažina (tada inspektora u Kriminalističkoj policiji GSUP-a Beograd) i „za sada nepoznata lica“ iz policije „da ne birajući načine izdejstvuju priznanja od oštećenog Ilića i ošt. Maljkovića“… „nakon čega su kontinuirano pratili izvođenje ove akcije i bili upoznati sa njenim detaljima“ itd.

Na čemu se ove optužbe zasnivaju?

Na iskazima tri svedoka: Dragana Ilića Limara (blagajnika i oružara Željka Maksimovića Make), lica kod koga su nađene Makine pare (nekih 600.000 maraka) i oružje (automati, pištolji itd.) i koje je ispraćeno u policijskim radnjama kao definitivno umešano barem u ubistvo gen. Buhe, ako ne i u još neke stvari; Slobodana Pažina, saradnika Zemunskog klana i Spasojevićevog obaveštajca i savetnika, optuženog u dve optužnice Specijalnog tužilaštva; i Milorada Ulemeka Legije (poznat čitaocu). Svaki od tih svedoka – kako je pokazano u spisima iz istrage i prvostepenog suđenja i u žalbi Specijalnog tužilaštva na prvostepenu presudu – ima i te kakve razloge da ne govori istinu. Tokom glavne rasprave to je i dokazano: lagali su, upravo na te okolnosti na kojima se sada zasniva rešenje o otvaranju istrage protiv Obradovića i Bracanovića. Ničeg novog nema u tom rešenju što nije bilo poznato iz prvostepenog postupka; jedina novost je prvostepena presuda kojom se optuženi oslobađaju krivice za ubistvo Boška Buhe, ali to je prvostepena presuda…

Nekome se, kako izgleda, jako žurilo da tu prvostepenu presudu iskoristi i da pokuša da pomeša vodu i ulje, na silu i nepristojno brzo, sve oslanjajući se na tanke i očito tendenciozne iskaze tri nepouzdana svedoka. Sve to miriše na očigledan revanšizam; u nekim drugim okolnostima moglo bi se tumačiti kao greška ili površnost, ali posle godinu dana sistematskog kadrovskog revanšizma u MUP-u i posle uzastopnih poraza u pokušajima da se kriminalizuju policajci, nosioci akcija Svedok i Sablja – ovo ne može biti protumačeno drugačije.

LOGIKA STVARI: Ali, idemo od početka. Ukratko, činjenice su sledeće: Dragan Ilić Limar lišen je slobode i saslušan na razne okolnosti, sve normalno i bez problema, da bi ga istražni sudija 29. oktobra 2002. uveče pustio da se brani sa slobode za prvo prijavljeno delo (držanje većih količina ilegalnog i za civile zabranjenog oružja; pitanje je da li se mogao odrediti neki pritvor; neki misle da jeste, bez problema…); iste večeri oko 21 čas nepoznata lica provaljuju u Limarevu kuću pod Avalom i odvode ga u „crnim velikim automobilima sa četvorocifrenim tablama“. Na nekoj njivi ta nepoznata lica mlate Limara kao vola u kupusu uz objašnjenje da „mi nismo policija, na TV-u je javljeno da si kidnapovan, možemo da te ubijemo kao kera“; Limar prepoznaje jednog od njih kao Legiju Ulemeka, što će kazati tek kasnije. Tu počinju Limareve varijacije: te video tu, na njivi, Čedomira Jovanovića, Milana Obradovića, Nenada Milića, Zorana Janjuševića i – čak – Zorana Đinđića; te vodili ga na jedno mesto da ga snimaju; te vodili ga na dva mesta, pa ga je tamo Legija opet mlatio. Očigledno Limar u svakoj prilici procenjuje da šta bi rekao u tom političkom trenutku.

Limar tvrdi da je u nekoj prostoriji (objektu JSO-a) bio prisiljen da Slobodanu Pažinu u video-kameru ispriča da su Maka i Maljković ubili Boška Buhu, pri čemu ga je „vaspitač“ Legija lemao ašovom po leđima (kako sam Legija priznaje). Navodno je taj video-snimak kasnije prikazivan kod Bracanovića u kancelariji, u sedištu BIA na Banjici (Kraljice Ane; Institut bezbednosti) raznim ljudima; problem je, međutim, u tome što taj snimak – ako postoji! – nikada nije stigao do tužilaštva, bilo Okružnog koje je prvo pokrenulo postupak (Vladan Vukčević), bilo Specijalnog koje je preuzelo predmet (Nebojša Marković); krivično-pravno, dakle, famozni snimak ne postoji. Zašto, ako je navodno tako važan? Uostalom, pošto snimka u dokaznom postupku nema i pošto Nikola Maljković, uhapšen i povređen tokom hapšenja (tvrdi da je bio mučen da prizna kako je ubio Buhu), nije ništa rekao, ne stoji tvrdnja da je neko, pa ni Milan Obradović i Milorad Bracanović, uopšte imao nameru da iznuđenim iskazima dobije „osnov za pokretanje i vođenje krivičnog postupka“. Za tim nije bilo potrebe: dokazni materijal već je bio sakupljen; svedok Slobodan Sloba Talijan Resimić dao je iskaz po ZKP-u već 21. oktobra (grupa je uhapšena 27. oktobra); taj iskaz veoma je važan u postupku.

SLUČAJ „TALIJAN„: Tu dolazimo do uloge Dušana Duće Spasojevića i Legije Ulemeka u toj stvari. Obojica znaju vrlo dobro da im Maka radi o glavi i to se vidi iz brojnih prepisa snimljenih telefonskih razgovora Maksimovića sa beogradskim delom njegove bande. Osim toga, akcija Svedok uveliko je tada u toku i Duća i Legija su zabrinuti; dobro bi im došlo da se pokažu kao saradnici policije u razrešenju velike afere ubistva Boška Buhe i da skrenu pažnju sa sebe. Sloba Talijan Resimić tada im pada s neba kao poklon. Naime, njemu je veoma neprijatno: prvo mu je Nikola Maljković priznao da je ubio Boška Buhu; onda su Maka i kompanija počeli da sumnjaju u njega, što nije nimalo higijenski, s obzirom na Makinu prošlost i reputaciju hladnokrvnog ubice sa zaštitom Stanišićeve Udbe, a sada i crnogorskih službi ili mafija, svejedno. Sloba Talijan pokušao je da se odmakne i ućuti, ali su ga 3. septembra 2002. neka tri lika napala pred kućom. Bili su bez maski, iz čega je on izveo (verovatno ispravan) zaključak da su došli da ga ubiju; preskočio je zid kuće, ušao u auto i pobegao; nekoliko metara nosio je na poklopcu motora jednog od njih koji je imao pištolj u ruci. Đavo je odneo šalu: Sloba Talijan zaključio je da mu je najsigurnije sklonište u Šilerovoj, kod Duće Spasojevića. Em Duća i Legija mrze Maku, em je policija probušena po Makinim ljudima, pa nije sigurna zaštita. O toj tužnoj okolnosti svedoči i navod iz žalbe Specijalnog tužilaštva na prvostepenu presudu Makinoj grupi: „Ovo (snimak izvesnog telefonskog razgovora Limara i Make, gde Limar kaže da je MUP poslao tim u Crnu Goru da nađe Maku) istovremeno ukazuje da su pripadnici bande opt. Maksimovića imali svoje ljude i u visokim krugovima organa bezbednosti i policije od kojih primaju veoma značajne informacije i koji ljudi istovremeno mogu tokom celog pretkrivičnog postupka da sabotiraju rad policije“ (citirano doslovce, str. 42; zanimljiva je upotreba sadašnjeg i prošlog vremena…). Limar, dakle, traži utočište kod Duće; Dućin ortak Slobodan Pažin upoznaje GSUP Beograd sa tim; polako Sloba Talijan daje iskaz po iskaz, sve preciznije; Pažin ga dovodi iz Šilerove, verovatno sa znanjem Milana Obradovića, koji s tim mora da se pomiri: on najbolje zna koliko je policija obaveštajno probušena; čak i za Pažina je do kraja verovao da je lojalan policiji, a ne Dući, kako je ispalo. Realna procena je da je Sloba Talijan sigurniji od Make tamo, nego kod policije.

SLIKA I TON: Vratimo se sada Limaru i njegovim bolnim doživljajima. U rešenju o otvaranju istrage, Milan Obradović i Milorad Bracanović sumnjiče se da su „naložili policajcima da ga (Limara) odvezu u blizinu hotela ‘Jugoslavija’ na Novom Beogradu i da ga tamo izbace na travnjak, pri čemu je osumnjičeni Obradović naredio da se pošalje patrola policije koja će ga sa tog mesta preuzeti i odvesti u medicinsku ustanovu sa obrazloženjem da se radi o licu pretučenom od strane nepoznatih ljudi…“.

E, neće biti da je tako bilo.

Iz iskaza Legije Ulemeka i Bracanovića u prvostepenom postupku vidi se nešto drugo: kad su izmlatili Limara u bazi JSO-a, Legija Ulemek šalje svoje ljude da ga izbace na taj travnjak kod „Jugoslavije“ i naređuje neizbežnom Veselinu Lečiću, pomoćniku za bezbednost komandanta JSO-a Gumara, da javi šefu smene Interventne brigade GSUP-a Beograd, izvesnom Potkonjaku, gde će i kada naći Limara. Tako i biva. Bracanović će – kao najnormalniju stvar – dodati na sudu da je Legija bio stvarni komandant JSO-a, bez obzira na Gumara Maričića i ostale, sve do ministra. Takav sled događaja nije bio ni u jednom trenutku osporen ni od odbrane optuženih niti od bilo kog drugog – sve do 22. marta 2005; još nije jasno na osnovu čega, uprkos rešenju o otvaranju istrage.

Dakle, u celoj toj priči oko Limara i Maljkovića ima Bracanovića koji dokazano zna šta se dešava i ćuti – kao i inače, uostalom, za mnogo teža krivična dela. U toj priči Milana Obradovića nema: nije on u dogovoru s nekim Legijom naredio interventnoj policija da skuplja nekog Limara; nije on naredio Legiji da tog istog Limara umlate od batina, jer niti je znao ko je Limara oteo, niti gde i s kim je Limar te noći; niti je za to imao bilo kakvog razloga, pošto je dokaza bilo dovoljno. To što je Pažin Obradovića i ceo GSUP toliko dugo vukao za nos – druga je priča. Bilo je tu još raznih lagarija i foliranja: na primer, kad Ulemek tvrdi kako je na sastanku kod Bracanovića, u Institutu za bezbednost, 29. oktobra uveče, bilo reči o tome hoće li se Nikolu Maljkovića hapsiti odmah ili kad krene nekoga da ubije. U tom trenutku Maljković je već dva dana u pritvoru i nikakve potrebe nema razgovarati o tome da li i kada da ga hapse. Ulemek takođe tvrdi da su te večeri u Institut dolazili Zoran Janjušević i Zoran Đinđić; Bracanović i drugi svedoci kažu da to nije istina. Zatim, tvrdnja Pažina da je na tom famoznom snimku prepoznao glas Duće Spasojevića koji iz offa postavlja nesrećnom Limaru pitanja. Drugi policajci, međutim, kažu da je ton bio toliko nejasan da se nikakav glas nije mogao prepoznati. Specijalno tužilaštvo uvereno je da je Limar Ilić svoje iskaze usaglašavao sa budućim iskazima Ulemeka, dakle da su se „legendirali“ preko nekoga. Cilj je bio, uvereni su u Specijalnom tužilaštvu, da se „iskonstruiše da je pok. Dušan Spasojević, što se tiče onoga što je bitno u ovom postupku, vodio pretkrivični postupak, a što se tiče svedoka Ulemeka i krivičnih postupaka u kojima on odgovara, da je sve ono za šta je svedok Ulemek optužen zapravo činio pok. Dušan Spasojević u dosluhu sa nekim drugim funkcionerima iz tadašnje vlasti… Međutim, na osnovu pomenutih dokaza i iskaza svedoka Ulemeka… utvrđuje se da je u ovom pretkrivičnom postupku značajnu ulogu imao upravo svedok Ulemek, koji je pritom koristio i usluge pripadnika JSO-a, iako zvanično nije imao službeno svojstvo, dok je eventualna uloga pok. Dušana Spasojevića u svemu tome bila daleko manje značajna“ (citat iz završne reči zamenika Specijalnog tužioca na suđenju Makinoj grupi).

„POLITIČKA LOGIKA„: To je, otprilike i na osnovu onoga što je do sada poznato, stvarno stanje stvari. Gde tu spadaju Obradović i Bracanović – jasno je. Nije jasno zašto se njih dvojica smeštaju u isti kontekst i slučaj; jedan je radio jedno, a drugi nešto sasvim drugo, najviše u podvalu onom prvom. Ali, nekome se kanda učinilo da će biti „politički korektno“ smešati njih dvojicu u jednu istragu, pa da se Milan Obradović „razblaži“ Miloradom Bracanovićem – ili obrnuto… Bracanović je ionako slučaj iskompromitovan, a Obradoviću nikako da nađu nešto, pa bi ovakav pristup mehanički izjednačio njih dvojicu. Uostalom, već je upozoreno u javnosti da postoji uverenje po kome je Milan Obradović ponovo na meti zbog „istočnog greha“, to jest lažne optužbe da nije spasao od paljevine Bajrakli džamiju 17. marta prošle godine; naime, Obradović je navodno podsetio na događaje te noći time što je pustio u opticaj CD ROM sa snimcima i prepisima telefonskog i radio-saobraćaja iz kojih se vidi da su mu ministar Jočić i načelnik Javne bezbednosti gen. Milošević namerno uskratili pomoć i dozvolu za primenu sile, da bi ga kasnije optužili da nije spasao džamiju. Ti podaci bili su poznati odmah, dan-dva po paljevini i „Vreme“ ih je objavilo, ali je Obradović ipak završio u progonstvu u Kuršumliji, ni kriv ni dužan. Doduše, nekima je kriv za uspehe akcija Svedok i Sablja, ali – to bi bila „politička logika“. Takva logika krajnje je sumnjiva, kao i oni koji su se takve logike latili.