Ko sme da ne da matericu

Po stavovima crkvenih velikodstojnika i vladinih službenika jednako, u sekularnoj Srbiji dužni smo da obnovimo naš narod ne uzimajući u obzir niti jedno reproduktivno pravo zagarantovano Ustavom. Reproduktivna prava obuhvataju ljudska prava koja su već priznata nacionalnim zakonima i ratifikovanim međunarodnim dokumentima. Ona počivaju na priznavanju osnovnog prava svih parova i pojedinaca da slobodno i odgovorno odlučuju o broju, razmaku i vremenu rađanja svoje dece i da imaju informacije i sredstva za to, kao i prava da dostignu najviši standard seksualnog i reproduktivnog zdravlja.

Reproduktivna prava takođe uključuju pravo da odluke koje se tiču reprodukcije budu donete bez diskriminacije, prisile i nasilja, što nije slučaj u poslednjih nekoliko mračnih nedelja promocije gašenja ženskih ljudskih prava i unapređenja materice u kolektivno dobro stanovništva.

U osnovi dubokog neslaganja sa stavovima crkve i države, sa izuzetkom pojedinaca kao što je Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade Srbije, jesu pitanja koja se odnose na konkurentska prava i dužnosti: na primer, pojedinačna prava naspram kolektivnih prava, određena kolektivna prava naspram drugih kolektivnih prava, i prava naspram dužnosti.

Nije prihvatljivo opravdavati politiku rasta stanovništva davanjem većeg primata zajednici nad pravima pojedinaca ili drugih grupa.

Kada se pokušava promeniti stopa rasta stanovništva, nije dovoljna tvrdnja da je neophodno zaštititi socijalno i ekonomsko blagostanje sadašnjih i budućih generacija.

Sledeći ovaj logički niz, biće nas više u budućnosti a koristićemo ograničenu količinu socijalnih, ekonomskih i ekoloških resursa, čime se ugrožava sposobnost jedne zemlje da zadovolji potrebe svoje sadašnje i buduće populacije.

U praksi, od pojedinaca – uglavnom žena – zahteva se da promene ponašanje. U osnovi ovog pristupa je razlog da pojedinci moraju da ostvaruju svoja reproduktivna prava zbog posledica koje zajednica „trpi“. Drugim rečima, žene reproduktivna prava mogu da uživaju samo zajedno sa svojim reproduktivnim dužnostima.

Sva moderna društva odbacuju pretpostavku da je očuvanje budućih kolektivnih prava važnije od aktuelnih kolektivnih ili individualnih prava.

Srpska pravoslavna crkva je društveni činilac sa najjasnijim stavom o reproduktivnim pravima žena – apsolutno ih ne priznaje. Protiv bilo koje vrste kontracepcije i abortusa, Crkva promoviše biološku reprodukciju srpskog naroda i osuđuje sebičnost žena opsednutih karijerom, koje zanemaruju svoju dužnosti majki.

Izgleda kao da naše populistički orijentisano društvo obožava embrion više nego ostvarenje punog, ljudskog života. Fetišizira se koncept života kao začeća, a ne čini se mnogo da se promeni sistem koji ljudski život svodi na puko samoodržanje. Kada mislimo o abortusu u našem embriocentričnom društvu, pitamo se da li istinski imamo izbora.

Reproduktivna prava se ne tiču samo pitanja pobačaja i kontracepcije. Ovde se ne radi samo o pravu žena da nemaju decu, već i o pravu da ih imaju. Ove politike nisu ekskluzivno desne jer i na levici je po pitanju seksualnih i reproduktivnih politika postojala i postoji konzervativna pozicija.

Društvo ne prestaje da biva opsednuto embrionom i paniči zbog bele kuge pomognuto patrijarhalnim populacionim politikama. Demografski inžinjering je otišao i korak dalje, pa nacija brižno skenira materice srpskih devojaka i žena čije potencijalno kvalitetne živote je spremna da žrtvuje zarad produkcije, dok u isto vreme paniči zbog prevelike produkcije kod Romkinja i Muslimanki. Tu ćemo, sigurna sam, u nekom budućem periodu oberučke usvojiti maltuzijansku politiku depopulacije. Njima slušanje otkucaja srca ne treba.

Kod otkucaja srca, Makedonija je, kao jedna od zemalja u okruženju, uvela restriktivne izmene Zakona o abortusu 2013. godine o kojima ovih dana slušamo. Evropski parlament i Odbor za ljudska prava UN odmah su reagovali zahtevajući da Makedonija ukine restriktivne izmene zakona po kojima svaka trudnica mora da sluša otkucaje srca fetusa, prolazi kroz period „tri dana čekanja“, u kojima mora dobro da razmisli da li želi abortus, odnosno da li državu želi da podvrgne toj bruci kao da sama nije sposobna da razmisli pre dolaska ginekologu, stavljajući time njenu reproduktivnu dužnost ispred njenih zakonom zagarantovanih reproduktivnih prava.

Na kraju, ovo redefinisanje uloge majke delom podseća na restriktivne staljinističke mere 30-ih u Rusiji, prvoj zemlji na svetu koja je usvojila zakon o abortusu, doduše 20-ih godina u vreme socijalizma. Pravo žena da odlučuju o svom telu uvek je zavisilo od trenutnih društvenih kurseva i do danas ova tema lomi se preko leđa žena i devojaka i njihovih budućnosti.

Čak i statistike idu u prilog ovoj tezi pokazujući da je 77 odsto protivnika abortusa muškog roda, a više je nego izvesno da 100 odsto njih nikada neće imati abortus!