Ko je smestio Džefriju Najsu

Neko ko ne prati baš sasvim redovno zbivanja u haškoj sudnici u kojoj se sudi Slobodanu Miloševiću mogao je prošlog utorka lako da pomisli kako je posle pola godine, koliko već traje ovaj „sudski proces stoleća“, došao red i na optuženog da pred tročlano sudsko veće najzad počne da izvodi svoje svedoke. U sudnici se tog dana pojavio zaštićeni svedok pod šifrom K-25, danas zamenik policije u jednom vojvođanskom gradu, a u vreme rata na Kosovu pripadnik Posebnih jedinica policije MUP-a Srbije koji je u južnoj pokrajini na zadatku boravio pet puta. Za ono što je činio kao pripadnik PJP-a na Kosovu, K-25 je od Miloševićevog režima nagrađen ordenom za hrabrost. Za držanje i ponašanje posle 5. oktobra, novi režim nagradio ga je brzim napredovanjem u službi – nekadašnji rezervista i vodnik stigao je do čina kapetana.

U toku unakrsnog ispitivanja (Milošević ga je obavljao sa dosad najviše blagonaklonosti prema jednom svedoku), K-25 je potvrdio mnogo toga na čemu je u dosadašnjem toku suđenja insistirao sam optuženi – da se pre svake policijske operacije strogo poštovala naredba o zbrinjavanju civila i njihovom izvođenju iz borbene zone, da je postojala zabrana pucanja na UČK ukoliko su civili bili u blizini, da je termin „čišćenje“ na Kosovu značio samo jedno – čišćenje terena od UČK terorista, a tvrdio je i kako mu je poznato da su u toku rata hapšeni pripadnici policije i VJ koji su počinili bilo kakva krivična dela.

Tužilaštvo se, izgleda, uzdalo u priču svedoka K-25 da su u martu 1999. lokalni policajci tokom jedne akcije pobili šest zarobljenih pripadnika UČK, što on lično inače nije video, ali što ipak nameće zaključak o hladnokrvnom ubijanju ratnih zarobljenika. Moguće je da se ovaj svedok nekome učinio kao izuzetno važan jer je ratovao oko Velike Kruše, gde je tokom rata nastradalo mnogo ljudi. Sve je na kraju ispalo kao da je svedoka optužbe pažljivo odabrao sam Slobodan Milošević, ili bar neko ko je želeo da pojača utisak o tužilaštvu koje u „procesu stoleća“ prečesto ošljari svoj posao. Kada je u haškoj sudnici saopšteno da iza skrivenog i izmenjenog lika i glasa svedoka K-25 stoji zapravo aktivni pripadnik MUP-a Srbije, pomislilo se da je najverovatnije reč o čoveku koji je, zgađen onim što se svojevremeno činilo na Kosovu, rešio da progovori o zločinima. Ispostavilo se da je tužilac Džefri Najs pred sobom imao čoveka koji nije bio nimalo „zgađen“ jer nije video nikakve zločine i koji je bio neuporedivo bliže tvrdnji da je njegova jedinica časno obavljala zadatke tukući se s teroristima. Za ovog pripadnika MUP-a Milošević sasvim sigurno neće reći da je „lažni svedok“ koga „druga strana dovodi da bi dokazala lažnu optužnicu“.

Svedočenje ovog zaštićenog svedoka verovatno će dodatno podstaći maštu pristalica različitih „teorija zavere“ koje se pletu oko ovog sudskog procesa. Na jednoj strani, mogli bi da ojačaju „argumenti“ onih koji tvrde kako neko prečesto smešta tužilaštvu i potura mu nepouzdane svedoke da to već postaje „sumnjivo“ (počev od svedoka K-3 Ratomira Tanića, na primer). Na drugoj strani, ponovo bi mogli da se oglase i oni koji uporno ponavljaju priču po kojoj tužilaštvo već šest meseci (sa dosad izvedenih devedeset svedoka) samo omekšava Miloševićev gard i odbranu, ne bi li mu nešto kasnije s nekoliko pravih udaraca potpuno razbilo odbranu.

Formula za razbijanje te odbrane ovih dana se i dalje neuporedivo više traži u Beogradu nego u samom Hagu. Prošle nedelje savezna vlada je na zahtev Haškog tribunala oslobodila obaveze čuvanja državne i vojne tajne o događajima na Kosovu svedoke Radomira Markovića (nekadašnji načelnik Resora državne bezbednosti) i Teodora Stančića, kao i osumnjičenog Obrada Stevanovića, nekadašnjeg načelnika Javne bezbednosti za koga se ranije govorilo da bi mogao mnogo toga da zna o hladnjačama s leševima. Istovremeno, Hagu je kao svedok sasvim blizu i Dragan Karleuša, visoki funkcioner MUP-a. Pojedine novine su, pozivajući se na svoje „pouzdane izvore“, u Hag prošle nedelje već poslale i bivšeg predsednika SRJ Zorana Lilića, koji se i dalje nalazi u Beogradu i koji uporno ponavlja da će svedočiti samo ako to od njega bude zahtevao državni vrh SRJ. Lilić takođe uporno ponavlja tezu da se država neodgovorno odnosi prema onome što se zbiva u Hagu.

Haški istražitelji dosad su razgovarali ili nameravaju da to ovih dana urade s mnogim političarima koji su zauzimali (bar formalno) važna mesta u Miloševićevom režimu, sa svim načelnicima Generalštaba i svim šefovima KOS-a od početka devedesetih. Pažnja istražitelja koncentriše se na traženje dokaza kojima se potvrđuje da je Slobodan Milošević u vreme svih ratnih zbivanja imao apsolutnu moć koju je vukao sa sobom na sve funkcije, ostavljajući svoje naslednike (Milutinovića, na primer) bez stvarne moći i pretvarajući ih samo u dva poslušna prsta koja su na raznim sednicama aminovala njegove odluke. Većini ovih potencijalnih svedoka ne putuje se baš tako rado u Hag, a ako baš mora neki od njih bi izgleda radije da to učine s etiketom „osumnjičenog“, što bi javnosti navodno sugerisalo utisak da nisu imali drugog izbora.

Neki od ovih svedoka mogli bi da se pojave u sudnici i do 26. jula, kada u Tribunalu počinje jednomesečna letnja pauza. Njihove izjave su uglavnom odavno spremne i od njih se očekuje da u procesu protiv Slobodana Miloševića potkrepe one najteže optužbe, iako većina ovih svedoka nosi sa sobom i rizik koji bi u haškom tužilaštvu slobodno mogli da nazovu „sindrom K-25“ – mogućnost da se u samoj sudnici izgovori mnogo toga što zapravo brani Miloševića. Oni koji ne stignu u red za svedočenje do 26. jula mogli bi to da urade i u prve dve nedelje septembra, kada bi trebalo da se okonča kosovski deo haškog „procesa stoleća“.