Šta je, kako i za koliko para prodao Bogoljub Karić ponovo nije jasno. Jasno je jedino da je to nešto nekako prodao austrijskom konzorcijumu predvođenom biznismenom Martinom Šlafom. Nadležni ministri i dalje tvrde da priča o prodaji Mobtela nije gotova i da su mogući iznenađujući obrti. Oni nešto upućeniji, međutim, kažu da je, posle svega što se dogodilo, izvesno da Telekom Austrije na isti način kao u Bugarskoj dolazi i na srpsko tržište
ZADOVOLJSTVO: Bogoljub Karić i predstavnici austrijskog konzorcijuma
U prvom televizijskom intervjuu posle prodaje BK Trejda austrijskom konzorcijumu, Bogoljub Karić ocenio je kako je ta prodaja nalik rođenju zdravog muškog deteta „od pet kila“. Slikovit kao i uvek, Karić je zaboravio da napomene kako dete možda jeste zdravo muško, ali da se zapravo ne zna ni ko mu je otac, ni ko mu je majka, ni ko će o njemu dalje da brine. Takođe, zaboravio je da napomene da dotično dete u neposrednom susedstvu ima brata blizanca.
Kako bilo, ono što se od 13. maja 2005. zasigurno zna jeste to da je konzorcijum predvođen austrijskim biznismenom Martinom Šlafom kupio BK Trejd, pa samim tim i Karićev udeo u Mobtelu. Analitičarima, medijima i ostalim zainteresovanim preostalo je da se u danima koji slede bave pitanjem šta je zapravo prodao Bogoljub Karić, da li će austrijski konzorcijum otkupiti i državni udeo u Mobtelu, kakav je interes novih vlasnika i, konačno, kakve sve to ima veze s Bugarskom…
ŠTA, KAKO, KOLIKO: Zvanično, Karić je prodao kompaniju BK Trejd koja (isto tako zvanično) poseduje između 42 i 51 odsto akcija Mobtela. Ništa sporno. Izuzev činjenice da je pravi udeo BK Trejda u Mobtelu zasad nepoznat, činjenice da prilikom te prodaje nije poštovan Ugovor o osnivanju Mobtela, kao i činjenice da niko zapravo ne zna koji je pravi naziv prodate kompanije. Prvi problem austrijski kupci nameravaju da reše tako što bi otkupili državni deo akcija – po rečima biznismena Martina Šlafa, odluka Vlade da im ipak ne proda svoj deo bila bi „daleko od zdrave pameti jer je u interesu države, privrede i korisnika da se nađe rešenje ovog spora“. U ovom trenutku, ministar Velimir Ilić tvrdi da bi Vlada pristala na vansudsko poravnanje vlasničke strukture, dok ministar Mlađan Dinkić kaže da se „državi ne žuri“. Očigledno, stvar će uskoro postati znatno zanimljivija, a ovdašnja javnost bogatija za još jednu temu o kojoj svaki ministar misli drugačije.
S druge strane, čini se da se problemom nepoštovanja Ugovora o osnivanju niko neće preterano baviti – uostalom, kada je u martu 2005. obznanjeno kako je ruska Alfa grupa kupila BK Trejd, čak su i vladini zvaničnici pomirljivo navodili da nije jasno da li Ugovor predviđa zaštitu vlasništva PTT-a, odnosno pravo preče kupovine. Tu misteriju je još tada trebalo rešiti na najjednostavniji mogući način: čitanjem Ugovora. Naime, taj dokument obavezuje Kariće da u slučaju prodaje svog udela konsultuju PTT i dobiju njegovu saglasnost. Stav 2 tačke 2.11 tako navodi: „Po proteku roka od tri godine od osnivanja Preduzeća, odnosno po izgradnji sistema mobilne radiotelefonije predviđenog Poslovnim planom Preduzeća za prve tri godine, KBK (Sistem Braća Karić – BK TRADE) može, po pismenom obaveštenju predatom PTT-u i uz saglasnost PTT-a, u skladu sa jugoslovenskim propisima i Statutom Preduzeća, preneti bilo koji deo svog udela u vlasništvu Preduzeća ili isti u celini, jednom ili nekolicini pravosledbenika, bilo stranih ili domaćih, radi pospešivanja i širenja svrhe ovog ugovora.“ Sve je dakle moguće, ali „po pismenom obaveštenju PTT-u i uz saglasnost PTT-a“. Nešto dalje, u stavu 2 člana 8 Ugovora, kaže se: „U slučaju da bilo koja strana primi ponudu za otkup njenog udela od strane trećeg lica, druga strana će imati pravo preče kupovine sa rokom od 60 dana, radi kupovine tog udela pod istim uslovima koji su ponuđeni od strane trećeg lica, s tim da ponuda ne može da bude iznad tržišne vrednosti.“ Konkretnije, ukoliko se već prodaje deo Mobtela, prva ponuda mora da bude upućena upravo PTT-u.
Istina, ono na šta se pozivaju zvaničnici Mobtela u nezvaničnim razgovorima i ono na šta će se Karići verovatno pozivati ako ih neko o tome upita, jeste činjenica da, zvanično, trećem licu nije prodat udeo u Mobtelu, već BK Trejd, što je mogućnost koja se u Ugovoru decidno ne pominje. I ovaj put, dakle, na delu je tipično karićevsko korišćenje rupa u ugovorima (i zakonima), pa bi se moglo dogoditi da se i ovaj put posle silne buke ne dogodi ništa. Ono što je ipak važno napomenuti jeste da je Vlada posle navodne prodaje BK Trejda ruskoj Alfa grupi mogla malčice da se pozabavi Ugovorom i ne dozvoli da joj se po drugi put u tri meseca dogodi da je vest o prodaji Mobtela iznenadi. Ovako, Martin Šlaf može mirno da objasni kako je „preuzeta cela kompanija BK Trejd, a ne samo njen udeo u Mobtelu, jer tako nije potrebna saglasnost Vlade Srbije“.
Među nedoumicama, pojavljuje se takođe i ona u vezi s nazivom prodate kompanije. Naime, Ugovor o osnivanju Mobtela koji je u PTT-u zaveden pod brojem 10022 potpisali su predstavnik PTT saobraćaja Srbija i predstavnik Sistema „Braća Karić – BK – TRADE“ sa sedištem u Moskvi, ulica Lobačevskog 66A. S druge strane, na pečatu kojim je overen Ugovor, stoji: A/O „BK -TREИД“ „BK TRADE“ Inc, kompanija koja je registrovana u Moskvi kao akcionarsko društvo. Na poslednjoj, dvadesetoj strani Ugovora, potpisnik Bogoljub Karić naveden je kao P.O.: generalnog direktora „Braća Karić – BK-TRADE“. Iako austrijski kupci decidno navode da su kupili firmu BK Trejd registrovanu u Moskvi, jasno je da se u čitavoj priči pominju ukupno četiri različita naziva kompanije od kojih samo onaj na pečatu postoji u nekakvom registru. No, kako je prodaja Mobtela i inače prepuna brojnih misterija, čini se da se na ovu, naizgled nevažnu, niko neće preterano osvrtati. Što, naravno, ne bi bio slučaj da je reč o normalnijoj zemlji i normalnijem transferu vlasništva.
BUGARSKISLUČAJ: Još u vreme dok je Srbija otkrivala ko stoji iza ruske Alfa grupe i da li je ova kompanija zaista kupila BK Trejd, oni upućeniji tvrdili su kako je čitava stvar samo priprema za dolazak Austrijanaca. Naime, čak i površni pogled na iskustva s prodajom bugarskog mobilnog operatera Mobiltela, upućuje na zaključak da se Martin Šlaf, Jozef Taus i Herbert Kort pojavljuju u situacijama nejasnog vlasništva, kao i na zaključak da su dotični zapravo samo prethodnica austrijskog Telekoma. No, krenimo od početka. Početkom devedesetih, Krasimir Stojčev, bugarski biznismen i prijatelj tadašnjeg opozicionog lidera Ivana Kostova, dobio je licencu za korišćenje GSM mreže i tako je nastao bugarski Mobiltel – Stojčev je posao obavio bez tendera, platio je svega 50.000 dolara, a država nije imala udela u kompaniji. Vrlo brzo, međutim, Mobiltel je prodat ruskom biznismenu Grigoriju Lučinskom, a krajem 1996. u igru kao kupac ulazi izraelski investitor sumnjive biografije Majkl Čorni (u Izraelu je sumnjičen zbog učešća u mafijaškim poslovima). Sve do 1997. Mobiltel ipak nije bio previše jaka kompanija, te se njome niko nije ozbiljnije bavio. Međutim, kada 1997. Ivan Kostov postaje premijer Bugarske, Čorni počinje da ga sponzoriše i samim tim jača svoju i poziciju svoje kompanije – zahvaljujući tome, u sledeće dve godine kupiće dnevnik „Standard“ i fudbalski klub Levski. No, već 1999. odnosi na liniji Kostov–Čorni počinju da se hlade zbog drugih poslova (između ostalog, licenci za putne pravce). Direktor Mobiltela Vladimir Gašnov kasnije će ispričati da je Kostov u to vreme poslao jednog generala kako bi Čornija prinudio da 30 odsto Mobiltela ustupi ljudima u Kostovljevom okruženju. Kako od tog „dogovora“ nije bilo ništa, bugarski MUP i Služba za organizovani kriminal sačinili su spisak opasnih stranaca kojima je u sledećih deset godina zabranjen ulazak u zemlju – ne bi trebalo ni naglašavati da se tu našlo i ime Majkla Čornija.
U međuvremenu, licencu za korišćenje GSM-a dobija i drugi mobilni operater, Ivan Kostov gubi izbore, pa zbog promenjene situacije i nemogućnosti da dođe u zemlju, Čorni počinje potragu za potencijalnim kupcima Mobiltela. Kao prvi kupac, krajem 2001. pojavljuje se izraelski trgovac dijamantima Lev Levajev, koji ubrzo saopštava da zapravo nije kupio Mobiltel jer nije mogao da ispuni finansijske obaveze. Već početkom januara 2002. u igru se iznenada, baš kao i u Srbiji, uključuju Martin Šlaf, Jozef Taus i Herbert Kort kao članovi konzorcijuma austrijskih i nemačkih banaka i investicionih fondova. Čitava transakcija bila je teška bar 600 miliona dolara, a završena je tako što je Taus dobio 23 odsto vlasništva, Šlaf 25 odsto, Herbert Kort 15 odsto, a ostali partneri 37 odsto Mobiltela. Posle dve godine, u maju 2004, austrijski konzorcijum prodaje manjinski paket akcija drugom privatnom konzorcijumu, a čitava stvar je u bugarskim medijima ocenjena kao „korak bliže ka mogućoj prodaji Mobiltela Telekomu Austrije ili Vodafon grupi“. U ovom trenutku, zvanični vlasnik Mobiltela je drugi privatni konzorcijum (40 odsto), ali i prvobitni kupci (Šlaf, Taus, Kort). Nezvanično, međutim, izvori „Vremena“ u Sofiji tvrde da sa austrijskim Telekomom već postoji ugovor po kojem će Mobiltel, u trenutku kad Telekom isplati traženih milijardu i po evra, preći u njegove ruke.
Računica svih uključenih strana potpuno je jasna: Majkl Čorni je za Mobiltel dobio oko 600 miliona dolara, što mu je u datoj situaciji bila najisplativija opcija; Šlaf, Taus, Kort i njihovi partneri su, malo rizikujući i kupivši kompaniju koja je u nemilosti, na kraju zaradili skoro milijardu evra; austrijski Telekom je pazario vrlo perspektivno tržište, licencu i sada već potpuno afirmisanu i vlasnički čistu firmu. Naime, teško je bilo očekivati da Telekom Austrije, u kome država ima 25,1 odsto vlastništva, čak i po niskoj ceni otkupi nešto što je prošlo kroz ove ili one mafijaške ruke. Ovako, stvar je jasna i čista.
BEČKEPROGNOZE: Naravno, u ovom trenutku niko zvanično i ne pominje mogućnost ulaska austrijskog Telekoma na srpsko tržište – storija o Mobtelu suviše je komplikovana i bez toga, ali zanimljivo je da je tu varijantu vrlo detaljno obradio austrijski dnevnik „Prese“. Naime, u izveštaju o kupovini Mobtela, „Prese“ jasno navodi da bi uskoro trebalo da „usledi drugi korak, kada će Mobilkom, kao deo Telekoma Austrije, izraziti želju da preuzme državni udeo u Mobtelu“. Bečki dnevnik takođe naglašava da su šanse Mobilkoma da otkupi državni deo Mobtela jako dobre, jer je srpska vlada, navodno, zainteresovana da svoj deo proda kupcu koji u svojoj strukturi ima državni udeo, što je slučaj sa Mobilkomom, odnosno Telekomom Austrije. Što se tiče uloge Martina Šlafa, „Prese“ navodi da je njegovo učešće u Srbiji, baš kao i u Bugarskoj, bilo potrebno zbog nejasnih vlasničkih struktura i da je u bugarskom slučaju on za „pretrpljeni strah“ dobio popriličnu sumu novca.
Kako će sve to na kraju izgledati, verovatno će biti jasno već za godinu dana, ali za sada je jasno da je austrijski kupac potpuno ubeđen u svoj uspeh, odnosno u kupovinu državnog dela Mobtela od strane Šlafa i njegovih partnera ili austrijskog Telekoma. Šlaf je nekoliko puta istakao da spor oko vlasničke strukture Mobtela pred Međunarodnom arbitražom u Cirihu „može da traje nekoliko godina, a to niko ne može sebi da priušti“ i da zbog toga veruje da će doći do dogovora kako bi spor u Cirihu bio prekinut. Zanimljivo je pritom da Šlaf, koji se do sada očigledno nije mnogo obazirao na pravo preče kupovine, počinje i time da se bavi: „U slučaju da Vlada odluči da svoj deo proda putem tendera sigurno ćemo iskoristiti pravo preče kupovine ili ćemo ga ustupiti Mobilkomu“, istakao je Šlaf nakon konferencije za novinare održane 13. maja 2005.
Ovakav optimizam austrijskih kupaca već danima pokušava da pomuti pre svega ministar finansija Mlađan Dinkić – u emisiji Radija B92 „Kažiprst“ došao je čak do teze kako je moguće da država na kraju dobije svih 100 odsto vlasništva nad Mobtelom (ukoliko vrati sredstva koja je Bogoljub Karić uložio u tu kompaniju). No, imajući u vidu kako se vlada do sada snalazila s Mobtelom, teško je očekivati da se na kraju dogodi bilo šta od onoga u šta Dinkić i ostali ubeđuju javnost. Uprkos tonama dokumenata do kojih su došli mediji i nadležni organi, niko nikada nije zahtevao odgovornost Bogoljuba Karića za odlivanje novca iz Mobtela u firme Karić grupe, niko od Karića nije zahtevao objašnjenje za ustupanja kosovskog dela Mobtela albanskom biznismenu Ekremu Luki, niko nije pošteno iščitao stručne nalaze koji su jasno pokazivali da Karić u Mobtel nije uložio onoliko koliko je pričao. Posle beskrajnog niza afera, sudskih tužbi, komisija, izveštaja – sve na temu Mobtela i Bogoljuba Karića – Karić je čak ojačao svoju prvobitnu poziciju. Zbog toga, nije čudo što zadovoljan i nasmejan, onako u svom stilu, tvrdi kako je prodaja BK Trejda isto što i rođenje zdravog muškog deteta i kako je napravio dobar posao.
U međuvremenu, nadležni ministri, koji su do sada sedeli skrštenih ruku i koji su se s Karićem periodično mirili i svađali, mogu do mile volje da ubeđuju i sebe i druge da stvar nije gotova. Posle svega što (ni)su uradili za Mobtel, teško da će im iko poverovati.
Lik i delo kupca
Posle sastanka s austrijskim investitorima, iz Vlade Srbije čulo se mnogo toga, između ostalog da je reč o ozbiljnim biznismenima.
Posle kupovine bugarskog Mobiltela, novinar „Berliner cajtunga“ Andreas Forster više puta je javno iznosio rezultate svog višegodišnjeg istraživanja o Martinu Šlafu, koja su obuhvatila sve o čemu se do tada samo šuškalo. Prema Forsterovim nalazima, Šlaf je svoje bogatstvo napravio tokom osamdesetih, kao saradnik istočnonemačkog Štazija zadužen za krijumčarenje visokih tehnologija. Pod pseudonimom Landgraf, Šlaf je za samo tri godine navodno inkasirao približno 400 miliona dolara – na ime rizičnosti akcija koje je preduzimao, Štazi je Landgrafu plaćao 40 odsto ukupne vrednosti prokrijumčarene tehnologije, a kako su isplate išle preko švajcarskih banki, Šlaf na taj iznos nije plaćao ni porez. Forster je takođe utvrdio da je posle političkih promena 1989. Šlaf okupio bivše Štazijeve saradnike i oficire koje je obilato kreditirao, omogućujući im formiranje brojnih kompanija i preduzeća. Zahvaljujući tom i nekim drugim poslovnim poduhvatima, Šlaf je bio predmet istrage nemačkog ministarstva za finansije, kao i dve civilne parnice u Francuskoj i Lihtenštajnu. Ono za šta je optuživan ipak nikada nije dokazano, jer je bilo bazirano na izjavama anonimnih svedoka.
No, to nije sve. Šlaf je takođe poznat kao suvlasnik trenutno zatvorenog Oejzis kasina u Jerihonu, kao čovek koga obezbeđuje Mosad i kao čovek koji „zna svakoga u Izraelu“. U tom smislu, pominjan je kao jedan od finansijera bivšeg izraelskog ministra Avigdora Libermana i njegove stranke i kao prijatelj i finansijer izrealskog premijera Ariela Šarona – u nekoliko navrata, bio je jedan od glavnih aktera u finansijskim aferama ovih političara o kojima je istraga još u toku. Prema navodima izraelskih i austrijskih medija, Šlaf je više puta bio domaćin sastanaka predstavnika izraelske vlade s predstavnicima bivšeg palestinskog lidera Jasera Arafata.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Vučiću niko ne veruje, nema iskrenog saveznika koliko god se grlio i cmakao sa svetskim liderima. Provaljen je odavno, ali je prolazio nekažnjeno pa umišlja”, kaže za “Vreme” spoljnopolitički komentator Boško Jakšić. Pričali smo o zlim vremenima u svetu i snalaženju Srbije u njima
Opšta korupcija i napredovanje podobnih i nekompetentnih obesmišljava pojam poštenja i znanja. Poštenje postaje nešto što je čak pomalo i komično, i svakako arhaično. Potom, ako se potčinjavanje, strah i lojalnost pretvore u nešto što garantuje lični napredak – logično je da kritičko razmišljanje i sloboda mišljenja predstavljaju nešto što je opasno i nepoželjno, infantilno. Ako se sve počne meriti po materijalnom bogatstvu, ko šljivi pravdu i socijalnu jednakost, a tek solidarnost
Život u rasturenom društvu (2): Zoran Pavlović, profesor socijalne psihologije
Razna istraživanja pokazuju da je interpersonalno poverenje u Srbiji među najnižima u Evropi. Evropsko društveno istraživanje (ESS) od pre par godina pokazalo je da je poverenje u političare i političke partije u Srbiji među najnižima od 29 država koje su u njemu učestvovale. Sasvim precizno, po izraženosti poverenja u političare i političke partije Srbija je treća otpozadi (na 27. od 29 mesta)
O vladajućoj atmosferi u Srbiji za “Vreme” govore profesor psihologije Dragan Popadić u Beogradu i docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Mina Điković
Brojni su izazovi sa kojima se suočavaju mediji u zemljama Zapadnog Balkana i bivše Jugoslavije, od političkog uticaja i pritisaka preko ekonomske nestabilnosti do pretnji po slobodu izražavanja. I to je samo početak. Da li su mediji u nekim državama gori od drugih? Ili su uslovi u kojima oni funkcionišu negde samo prividno bolji
Bivši predsednik Boris Tadić manuo se ćoravog posla u srpskoj opoziciji i preuzeo masno plaćenu poziciju u kineskoj kompaniji. Ispada da je sve vreme propovedao vodu, a pio vino
„Otvaranje" nove glavne autobuske stanice u Beogradu bio je još jedan fijasko gradonačelnika Aleksandra Šapića, znak da ga je imenjak mu Vučić „pustio niz vodu" i da je u sukobu dvojice bivših funkcionera Demokratske stranke pobedu odneo Goran Vesić
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!