Kapitalisti i zabavljači

Malo ko poznaje domaću medijski scenu kao Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka u penziji. Prvo kao novinar, urednik, onda kao stručnjak i član radnih grupa za izradu medijskih zakona, Veljanovski je decenijama izbliza pratio promene u medijima.

Na početku razgovora kaže da će prodaja delova Junajted grupe u Srbiji imati negativne posledice. “Doći će do mnogo veće medijske koncentracije u Srbiji. Ne samo vlasništva nego sadržaja, što znači – uticaja. Imam utisak da je to pripremano dugo i da je, nažalost, činjeno uz saglasnost određenih evropskih faktora”, kaže on.

VREME: Zašto to mislite?

RADE VELJANOVSKI: Kada smo pre dve godine radili na medijskim zakonima, nismo znali do samog kraja da je Evropa dala saglasnost vladi Srbije da u zakon uđe odredba prema kojoj medije može da osniva i preduzeće u vlasništvu države, dakle Telekom. Mnogi predstavnici struke i udruženja protivili su se toj izmeni i pozivali se na evropsku praksu i standarde. A onda smo dobili ambivalentno objašnjenje Evrope kako toga ima ponegde u Evropi. Ali tamo postoje strogi kriterijumi, kontrolni mehanizmi koji motre da se preko tih medija ne prenosi uticaj vlasti.

Imamo i mi zakone.

Imamo, ali njih treba da sprovode Regulatorno telo za elektronske medije i Ministarstvo informisanja, ali znamo da se to godinama ne dešava. Ne samo sada kada nema Saveta REM, nego i kad ga ima, on je servis vlasti.

Šta transakcija između Junajted grupe, vlasnika Jetela i Telekoma znači za publiku?

Bez obzira na uveravanja da će N1, Nova S i drugi koji su do sada bili pod istim krovom sa SBB ostati isti i da se neće menjati uređivačka koncepcija, bojim se da će to trajati jedno vreme, a da ćemo onda videti određene promene. Telekom je postao monopolska firma kakve u oblasti medija nema u Evropi.

Ostaje ugovor pomenutih televizija sa SBB, na osnovu kojeg će imati prihode. Ali šta kad se taj ugovor približi isteku?

Teoretski bi te televizije do tada mogle da dobiju dozvolu za terestrijalno pokrivanje, dakle frekvenciju. Ali kako stoje stvari i kako vlast manipuliše izborom za članove REM, ne verujem da će dobiti frekvenciju. Bojim se da, bez obzira na ugovor sa SBB, može da dođe do nekakvih uticaja i promene uređivačke politike. Setite se kako je bilo sa Ninom kada je nedavno promenio vlasnika. I tu je bilo uveravanja da se neće menjati uređivačka politika, pa se dogodilo što se dogodilo. Nestanak N1 i Nove S u današnjoj formi značio bi mračno medijsko doba u Srbiji. Doduše, ono je mračno već četiri decenije, ali bilo bi još crnje.

Jer su to najmoćniji mediji koji su kontrateža režimskoj propagandi?

Da. Nije netačno da su i te televizije nagnute više na jednu stranu. Kao što je i CNN nagnut na jednu, a Foks njuz na drugu stranu. Iako to u principu nije dobro, u Srbiji ima opravdanja jer je vlast do krajnje mere obezbedila uticaj na medije koji imaju nacionalno pokrivanje – i javne servise i sve četiri privatne televizije koje imaju nacionalnu frekvenciju, plus sistemi “Politike”, “Borbe”, “Tanjuga”, koji formalno i ne postoji… Često ni kvazistručnjaci ne razumeju – nije isto kad su mediji pod uticajem centara moći iz vlasti i države i kada su pod uticajem kritičkog mišljenja građanske javnosti, pa čak u izvesnom smislu i opozicionih političkih stranaka. Ni to nije dobro kad je direktno, ali to je reakcija na ono što vlast radi.

Telekom narodnim novcem finansira sijaset televizija. Šta će mu to sada kad je, kako kažete, postao monopolista?

Telekom kao privredni entitet verovatno nema interesa. Ali on je državna firma i radi ono što mu kaže vlast. Ako vlast kaže da moraju da izdržavaju tolike medije na svim kablovskim sistemima, oni će to raditi iako nije isplativo. U načelu, i da nismo u našoj situaciji, nije loše da sve televizije budu na svim kablovskim mrežama. Imam potrebu da vidim šta se dešava i priča i na K1, Tanjugu ili Juronjuzu… Ali najverovatnije neće važiti obratno, da sada i Telekomovi pretplatnici mogu da vide N1 i Novu S. Čeka nas ono što je Bodrijar nazvao “informativnom mećavom”. To je prevelika ponuda u kojoj naša javnost, nedovoljno medijski edukovana, neće znati da pravi selekciju sadržaja.

Pričamo o slobodi štampe, demokratiji… Nije li bizarno da je borba za kabl umnogome odlučena time ko ima prava na prenose loptanja?

Nažalost, i Srbija i svet idu ka tome da će dve dominantne društvene grupe biti kapitalisti i zabavljači. Ovi što se loptaju, sviraju i pevaju lake note, izvode performanse i vode tok-šoue bez vrednosti. Sport je jedan od najjačih biznisa. Hleba i igara – to će država dati populusu. Tako se indirektno u pokornosti drži veliki broj ljudi. Pink devedesetih nije imao informativni program, ali je i zabavnim programom, koji je crnu stvarnost prikazivao ružičastom, uticao na politička zbivanja.

Zašto još nemamo novi Savet REM?

Vlastima nije u interesu da se procedura završi. U elektronskim medijima je do sada na dnevnom nivou bilo razloga da se izriču mere pa REM to nikada nije radio. A sada praktično i ne postoji. Procedura resetovanja Saveta REM i započeta je zato što smo insistirali da je prošlom sazivu istekao mandat silom zakona. Onda su vlasti radile sve da proceduralno kasne. I sama procedura je izvedena tako što su uvaženi predlozi nekih “ovlašćenih predlagača” koji ne bi smeli da budu predlagači. A oni su predložili neke kandidate koji ne zadovoljavaju kriterijume. Vlastima očito ne odgovara da uopšte imaju Savet REM – iako same kroje njegov sastav – jer bi tako barem postojao pritisak na Savet da radi svoj posao. A oni neće ni taj pritisak. Uglavnom, srezana su dva stuba nezavisnosti medija – javni servis i nezavisno regulatorno telo za elektronske medije.

S druge strane, male i lokalne medije strefio je izostanak američkih donacija. Može li se uopšte opstati tržišno?

Teško. Nikako da dosegnemo okolnosti da na tržištu budu uspešni mediji koji rade profesionalno, objektivno, etički, zanimljivo, aktuelno. Bezbroj je razloga. Recimo, ljudi koji misle kako pišu “Danas”, “Vreme”, “Radar” nekako su inertni. Jesu tehnološki pismeniji, nalaze informacije na internetu pa ne kupe novine. A kad ih ne kupe, novine nemaju zaradu. Još od 2014. imamo u zakonu mogućnost da se mediji koji ostvaruju javni interes projektno sufinansiraju iz budžeta. Ideja je bila da mali i lokalni mediji koji nemaju komercijalne sadržaje dobiju pomoć javnim novcem. To se izvrgnulo u apsurdnu suprotnost pa te novce dobijaju režimski mediji, Pink, Hepi, Informer, Alo…

Ima li leka?

Moraćemo da povedemo društvenu akciju da se broj medija smanji – što će pogoditi mnoge novinare – a da one koji ostanu finansiraju građani tako što će plaćati za njih. Kupuju novine, plaćaju pretplate, doniraju. Mi nemamo široku i bogatu srednju klasu, ali kad-tad će ovaj model morati da se isproba.

Koliko su tradicionalni mediji uopšte još bitni? Vidimo da se studentska buna organizuje mahom na društvenim mrežama.

To ne sme da zavara. Istraživanja poslednjih godina i decenija pokazuju da mladi beže od tradicionalnih medija, ali ne zato što na društvenim mrežama traže pravu informaciju nego beže od dosadnog sadržaja, iako je možda društveno relevantan. Naravno da komuniciraju sjajno preko mreža. Ali to stigne do tradicionalnih medija pa oni prošire. Možda sam staromodan, ali mislim da televizija, štampa pa čak i radio još imaju veliku važnost.

Bez promena – do daljnjeg