Kako sam se razočarao u sistem, ljude i samog sebe

Bio je 19. septembar pre podne kada sam izašao iz voza, zadnja stanica Bar. Uzeo sam taksi i rekao: „Vozite me u luku.“ U ruci sam držao vojni poziv, ispred žice se pojavio čovek u uniformi, iza njega, iz usidrenih brodova pojavile su se neke glave i neko je povikao: „Jao, gugi!“*, i ostale glave su se nasmejale. Čovek u uniformi je rekao: „Dečko, ovo ti je tamo gore, u Starom Baru…“, pokazujući rukom prema brdu iznad grada. Bilo je to prvo razočaranje i taj snažni osećaj da si ispao kreten.

Dve godine ranije u VMC (to se tada zvalo Vojnomedicinski centar) Zvezdara, molio sam doktorku da mi dâ zdravstvenu ocenu „pet“. Insistirala je da me „skine“, zauvek oslobodi vojske; horde aberantes (tzv. strune u srcu, benigne) pravile su šum zbog koga bi svako normalan te 1992. godine urlajući od sreće izlazio trajno oslobođen vojske. Bio je rat, nikome se nije išlo, a ja sam molio za „peticu“ jer sam želeo da idem na brod i upišem Pomorsku akademiju u Kotoru. Doktorka je popustila, moji roditelji su osedeli od muke. Pre toga sam izvesnu Kolačarićku (prezime nikada neću zaboraviti, moj referent u vojnom odseku „29. novembar“) molio da me rasporedi u mornaricu. I jeste… Jedino što ću brod videti na razglednici, dobiću „VES“** artiljerijski izviđač, kasnije i neki čin… I žuljeve, kožne bolesti i karijes.

*gugi, gušter, fazar – mladi vojnik,važi za svakog sve do polovine odsluženog roka

**VES – specijalnost

„JEL’ OVAJ MOJ?“

Odmah iza kapije kasarne u Baru bio je raširen šator. Neki pijani je ležao na jednom od kreveta, smrdeo je i hrkao. Tamo su me poslali, pre nego što se pojavio desetar, mladić zlog pogleda i osmeha. „Jel’ ovaj moj?“, pitao je, a oni na kapiji su klimnuli potvrdno. Rasporedio me je u spavaonu*, zadužio sam posle uniformu. Onu starinsku JNA, iako se vojska tada već zvala Vojska Jugoslavije. Bluza mi je bila broj manja, a pantalone dva broja veće, učkurom sam ih vezivao. Sledeće tri nedelje, u kojima smo imali osnovnu obuku, znojavi i prljavi, proveo sam noseći jedan par gaća i čarapa koje su na kraju dobile oblik stopala, toliko se ukrutile da sam bio siguran da bi se dale polomiti. Prvi tuš videli smo tek pred polaganje zakletve, sećam se i da smo prvo veče pušili u spavaoni, samo tada i nikada više.

*spavaona, spavaonica. Inače, u vojsku se kreće tako da se stigne uveče, do ponoći i tako potroši prvi dan vojske. Meni to nije imao ko da kaže.

„KOCKANJE“

Osim što trčiš, ispituješ svoje granice izdržljivosti, učiš da sklapaš i rasklapaš pušku koju zadužiš i skačeš vežbu „gušterov let“ u kojoj se mašeš rukama i skačeš iz kolena, učiš da „kockaš*“ krevet, pidžamu, košulju i pantalone. Tamo sve mora da bude pod pravim uglom, navodno da novčić odskoči tri puta od „plahte“**; mnogima su desetari urlajući razbacivali krevet i terali ih po deset puta da ga ponovo spremaju. Isto treba da bude i u „kaseti“, gvozdenom ormariću koji stoji uz krevet, tu ti stoji presvlaka. Dani liče jedni na druge: buđenje, ako se ne varam, u pola šest, pa „fis“***, doručak, obuka, ručak, kratki odmor, obuka, večera, spavanje. Tu naučiš da pojma nemaš kakve sve fizičke napore možeš da izdržiš. Hrana? To su navodno slasne vojničke priče o lošoj i dobroj hrani i famoznom „drnču“. A ja se osim drnča i SDO****-a ničega ne sećam. Drnč, nazvan po sredstvu za čišćenje naoružanja bila je mešavina ostataka hrane od prethodnih dana i zapravo bila ukusna.

*kockanje – sređivanje, spremanje kreveta i slaganje uniforme, pidžame…

**plahta, posteljina

***fis, fiskultura

****Suvi dnevni obrok, pašteta,

mesni narezak i valjda „voćna kocka“

„IZBACIVANJE MRAKA I OSTALE IGRE“

Noću mlade vojnike plaše džombe*, požarni** u jedinici. Nađu nekoga pa ga teraju da šlemom izbacuje mrak iz spavaone. Drugi više vole „tamburice“ i „biciklice“. Prvo je sipanje „Briona“ (kolonjske vode užasnog mirisa koji se kupuje u kantini za posle brijanja) na grudi i paljenje istog upaljačem. Probuđeni regrut urla uspaničeno i rukama tuče po grudima koje gore, kao da svira tamburu. Drugo su papirići koji se stave među nožne prste i isto se pale. Nesrećnik okreće nogama, kao da vizi bicikl. Ima i pojava da džombe uđu u spavaonu i pitaju: „Ko ima vozačku dozvolu da vozi dajca? (kolokvijalni naziv za transportni kamion) Neki se odmah jave, pa im daju onu gvozdenu kasetu i ćebe. Dvojca starijih vojnika sednu na kasetu a ovi ih sa vozačkim dozvolama vuku ćebetom dok sede na toj kaseti i tako čiste pod paviljona. Inače, kada hoće da te kazne, znaju da narede i čišćenje pločica četkicom za zube…

*džomba, stariji vojnik koji je odslužio pola i više vojnog roka

**požarstvo, noćno dežurstvo

u hodniku paviljona

PISMA, TELEGRAMI I PAKETI

Posle ručka dele se pisma. Neko dobije gomilu, neko jedno-dva, češće se prezrivim pogledom, a ređe tužno i sa razumevanjem, gleda na one kojima niko ne piše. To je bilo vreme pre mobilnih telefona. Tužan je dan kada nema pisma. Tada tokom poslepodnevnog odmora gledaš u plafon dok krajičkom oka posmatraš one koji imaju gomilu pisama da pročitaju. I onda sedneš, pa napišeš pismo. Opominješ devojku i ekipu da ti pišu da ne bi bio baš skroz jadan. Ako nemaš šta da čitaš, nađeš još nekog takvog pa odeš do kantine. Ako imaš para, kupiš toplo pivo i napolitanke. A stižu i paketi. Javio si da ti su ti potrebne gaće i čarape, stigne domaća hrana, možda rakija i kolači….

To prvo pregledaju vojni policajci na kapiji, pa otmu pola. Drugu polovinu razdeliš i ne ostane ti ništa. Shvatiš da si ostao i bez cigareta. Poslali ti bond ili LM, a ti onda moraš da kupiš point i lovćen u kantini. Nekada stigne i telegram – majka te moli da joj se javiš u subotu.

„PADE TROJKA, PADE I DEVOJKA…“

„Pala trojka“ znači da ti je ostalo 299 ili manje dana do kraja vojnog roka. Vesela vojnička pesma sugeriše da ti je tada i devojka, ako je imaš, poklekla. A to se prepozna u njenom glasu, dok razgovaraš sa njom u sali sa telefonima. Čekaš na red, pa je pozoveš, a u njenom glasu ima nešto… Onda ispituješ, a oni iza tebe viču: „Alo, bre, završi, ima nas još…“, ali ako si simpatičan dežurnom džombi u telefon-sali, on ih ućutka i ti dobiješ vreme da ispituješ… I saznaš da je bila sa nekim svojim školskim drugom, komšijom, tipom koga je upoznala nedavno i ceo svet ti se sruši. Pa, iako si ispraćen kao panker iz kraja, počinješ da patiš uz treš narodnjak „Vodi me odavde…“ koji peva Viki Miljković.

POSETA

Jave ti se drugari pismom i kažu da dolaze u posetu. Ti prijaviš i unapred se raduješ što ćeš moći da izađeš u grad. AIi, dođe i taj dan i ti čekaš, niko se ne pojavljuje. Kraj jeseni, početak zime, dan odvratan, hladan, muljav… Džoni, Bojan i Irina pričaju kasnije kako je voz od Beograda do Ćuprije (gde su me poslali na desetarski kurs) putovao 12 sati. Da su se u kupeu sa nekim tipom naduvali u kupeu i da su stigli prekasno, ušli u drugi voz i vratili nazad. „Klasići“* će reći: „Mogao je neko od nas da ima posetu, nekog si zajebao…“, i tebi bude krivo.

*klasić – vojnik iz iste generacije

„DRUG DO GROBA„, BEG, PRITVOR I OSVETA

Nisam siguran da u vojsci stekneš „druga do groba“, ali svakako upoznaš nekoga koga nikada ne zaboraviš. Moj drug, poslednje što znam, danas vozi taksi u Negotinu. Delili smo požarstvo u Ćupriji i mrzeli dva hita koja su neprestano puštali: već pomenutu Viki Miljković i „Idemo na Mars“, valjda Đogani, koju je onaj di-džej u kasarni puštao pred svako postrojavanje*. A Čakarević je puštao Bjesove, „Moje noge nose mrtvog čoveka“ sa kasetofona koji smo kupili, ne mareći za proteste iz spavaone. Onda smo pobegli za Beograd – on u uniformi noseći moju perjanu jaknu, ja u „civilu“ ali ogrnut njegovom vojničkom vetrovkom. Traktorom smo stigli do Despotovca, i tamo uhvatili čudnu liniju za Cirih. Izašli smo kod Sava centra u Beogradu, svako svojim poslom. Kažnjeni smo sa tri dana zatvora tokom kojih smo obrisali i oribali celu ćuprijsku kasarnu (bio je neki „Niški“* koji nas je vodio), a onda na Pasuljanskim livadama, umesto da izviđamo, razmotavali kilometre telekomunikacionih kablova po dubokom snegu. Sećam se samo da su nam aplaudirali kada smo se vratili, ne znam zašto nas nisu hapsili po Beogradu.

*“Niški“ – nadimak koji sugeriše

da je vojnik iz Niša.

DEŽURNI SILEDŽIJA I DEŽURNI PROVOKATOR

Uvek se pojave dvojica takvih. Jedan je bio bolesni sadista, drugi samo beskrajno pokvaren i bezobrazan. Onda mi je pukao film. Reći ću samo da sam se poneo tako da se danas toga stidim. Zapravo, bilo je nekoliko situacija gde se svojim ponašanjem ne ponosim, ali ono u Ćupriji bilo je oslobađajuće, retko je kome u kasarni posle palo napamet da mi se uopšte obrati. Posle razočaranja u sistem, pa onda u ljude, razočaraš se i u sebe. I to je vojska – upoznaš onaj deo svoje ličnosti koji nikada ne možeš da zavoliš.

ŠUGA

Javlja se kao osip koji strašno svrbi. I koji trpiš dok ne odeš u stacionar. Tamo ti kažu da imaš šugu. To je bolest prljavštine. Mikroskopski sitni crvići koji se nastane u epitelu kože, obično hibernirani u ćebadima. Smeste te u izolaciju i leče nečim što se, ako se dobro sećam, zove benzil-benzoat, tvar čija boja i tekstura imaju neobičnu sličnost sa muškim semenom. I to se maže dva puta dnevno. Prvo trpiš nesnosan svrab, pa se namažeš i to je nekoliko minuta blaženstva. A onda počinje da peče. I na kraju ispadneš šugav. Ti, a ne sistem koji je prepoznaje pojam „čistog ćebeta“. „Skabies, jedna srednjovekovna bolest…“, govorio je pred celim strojem taj major, posmatrajući me. Stajao sam u tom stroju posramljen.

A ONDA, KAO, STVARI POSTANU OZBILJNE…

U julu 1995. umro mi je deda, pustili su me iz barske kasarne na sahranu. Na to se nalepilo redovno odsustvo (18 dana), koje sam takođe proveo u Herceg Novom, iako PS (pravilo službe) nalaže da ga provedeš kod kuće. Onda je počela „Oluja“, redovno je isteklo i u kasarni me je sačekao konvoj… Položaj Grabovac na Luštici. Dali su mi i neku vojsku: momak rođen u nekom selu kod Tutina, drugi iz Kuršumlije, Novopazarac je bio vezista, a jedan brka iz Bara, rezervista, bio je vojnik. To je bio moj izviđački vod koji, srećom, ništa nikada nije izvideo. To je bio početak „državnog produžetka“, našoj klasi sa mesec dana, koji ti na kraju skrate na dve nedelje jer imaš upisan fakultet. Sa Grabovca su nas poveli bliže, iznad Herceg Novog, ka Prevlaci. Major je naredio ukopavanje topova, kada nas je iz njive isterao gazda. Džaba je onaj major urlao da će mu „doći Tuđman“, ovaj je više cenio detelinu koja je rasla usred neke kraške škrape i trud koji je uložio u nju da krave imaju šta da jedu. Mašući svojim štapom isterao je ceo HAD (haubičko-artiljerijski divizion).

NULA–NULA NOĆ

Kada broj dana do kraja vojnog roka padne na 099, džombe ključeve stave na dugu pantljiku ili nešto slično i „vrte nulu“. Kada broj padne na 001, onda oni koji su poblesaveli istrče ispred paviljona (u našem slučaju, šatora na položaju) i vrte onu stvar. „Nula nula nooooooć…!“ ori se niz obronke Orjena, pre nego što će doći kamioni što će nas odvesti u Bar, na razduživanje opreme. Ti hemijskom olovkom obeležiš poslednji datum na „džombometru“* i onda te puste kroz kapiju. Skačeš, urlaš: „Kapijaaaaa!!!!“, pre nego što se ukrcaš na voz i odeš kući. I kada te neko pita gde si bio, šta si radio, ostanu ti samo dosadne priče koje nikoga ne zanimaju, poput ovih gore. I neka životna škola, bez koje si komotno mogao da prođeš.

*džombometar – kalendar