“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Subota, jedna od vrelijih od početka godine. Pijačni je dan u Pirotu, a otud i reka ljudi koja prolazi ulicom Trga republike noseći cegere pune svežeg povrća, voća, sira, rakije… Mladih ni na vidiku. Sve je tog dana trebalo da bude uobičajeno – ništa novo u Pirotu. A onda se nešto posle 10 časova ujutru, mala grupa studenata iz Niša okupila kod česme Guševica. Pogled Piroćanaca koji su se u tom trenutku našli na pijaci mogao je lako da sklizne na štand postavljen ispred česme, a na kom je velikim slovima pisalo “Pričaj sa studentom”.
AUTENTIČAN DIJALOG
Veliki broj ljudi radoznalo gleda u studente u zelenim prslucima sa mnoštvom načičkanih bedževa. Mora da većini nije jasno o čemu se radi. Ukupno šestoro mladih došlo je iz Niša. Početna stanica okupljanja je bio Elektronski fakultet, a oko 9 ujutru su krenuli za Pirot. Tamo ih je sačekalo još troje studenata i sve je već bilo skoro spremno za još jednu u nizu akcija “Pričaj sa studentom”.
Vuk, student Elektronskog fakulteta i jedan od glavnih inicijatora te akcije, objašnjava za “Vreme” kako su inspiraciju pre svega dobili od srodne studentske inicijative “Student u svakom selu”, sa kojom su imali priliku da sarađuju. Iako su u pitanju dve veoma slične akcije, studenti beogradskog Univerziteta obilaze gradove, opštine i sela, uglavnom pokrivajući severni deo Srbije, dok studenti iz Niša, kako Vuk kaže, obilaze jugoistok Srbije. Pirot im je već 29. lokacija (tačnije, tamo su bili u subotu 14. juna, a do momenta kada ovaj tekst bude u štampi, proći će i 30. jubilarna akcija – u Kuršumlijskoj banji).
Akcija je zamišljena tako da studenti posećuju sela oko Niša, opštine i gradska naselja u blizini i nekoliko sati razgovaraju sa meštanima, bez obzira na to da li uživaju njihovu podršku ili ne. Jedan od ključnih ciljeva jeste objasniti onima koji ih ne podržavaju šta oni kao studenti zapravo rade, za šta se bore i kako nije sve što čuju na određenim (čitaj: prorežimskim) medijima istina. Akcija služi i da studenti čuju meštane, da ih saslušaju i razumeju koji ih to problemi tište u njihovom mestu.
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže Vuk za “Vreme”. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i da pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.”
“DOBRO DOŠLI U MESTO UTIHNULIH”
Iako su ih pirotski profesori i nastavnici gostoprimljivo dočekali – sačuvali su im mesto na koje su posle postavili štand i tokom tih nekoliko časova donosili im osveženje i užinu, te su poput posrednika u razgovoru sa lokalcima – studenti se ne zaustavljaju samo na tom štandu. Odlučuju da ovog puta prošetaju duž ulice kod pijace i parka Tijabar i da – umesto da građani priđu sami – studenti ipak priđu njima.
“Dobar dan, da li biste pričali sa studentom?” rečenica je koja se ponavlja tog dana na desetine puta. Reakcija su različite. Počev od one “ne znam ništa, pitajte mlađe”, preko “ali ja sam već star”, do “sklanjajte se, zaklanjate mi štand”. Tu su i stariji muškaraci sa kačketima na kojima piše “Pirot ne sme da stane” i oni srditi koje zanima ko i koliko “plaća” studente. U jednom trenutku, dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno – “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje”, kao i “na vreme se okanite ovoga što radite”. Međutim, studenti, uprkos optužbama i predrasudama koje vlast i određeni mediji o njima uporno stvaraju i zalivaju od prošlog decembra, mirno stoje, slušaju svoje sagovornike u gledaju ih u oči. Slušaju psovanje i uvrede, ali ne uzvraćaju istom merom. Jednostavno, zahvaljuju se na razgovoru i nastavljaju dalje.
Kako bi znali kako da reaguju na već pomenute uvrede i optužbe, kao i kako da razgovaraju sa onima koji ih ne podržavaju te kako da im priđu, studenti – pre nego izađu na svoj prvi teren – moraju da prođu kroz obuku Izviđačke radne grupe pri Elektronskom fakultetu u Nišu. Njih tamo obučavaju oni studenti koji su već bili na nekoliko akcija, te mogu da podele svoje iskustvo i savete.
Studentkinji Jani sa Fakulteta umetnosti u jednom trenutku prilazi čovek i daje joj kovertu sa pismom. Na koverti stoji “Pismo iz Ćacilenda na jugoistoku”; pismo počinje rečima: “Studenti, dobro došli u mesto utihnulih ljudi”. Posle reporterka “Vremena” saznaje da je to bio jedan pirotski pesnik, veoma glasan u svojoj podršci studentima, kao i član pirotskog zbora, i moderator onomad kada je Pirot proglasio Vučića personom non grata. I on nosi veliki deo zasluge za to što su studenti prvi put svojom akcijom obuhvatili Pirot. “Ovo je prva poseta studenata ovakve vrste Pirotskom okrugu. Ono što od jutros mogu da primetim jeste da su studenti sa obe ruke uzeli osinjak i tresu ga”, kaže on.
Nekoliko metara dalje, Vuk razgovara sa osamdesetogodišnjom staricom koja prodaje sir. Njena penzija je 30000 dinara, i primorana je, kako kaže Vuku, da se sa 80 godina peče na vrelom asfaltu na pirotskoj pijaci.
“Odmorite se malo i budite sa unucima.”
“Radim ceo život i slažem se, treba mi odmor”, odgovara starija žena dok briše znoj.
A ovo su samo neki od problema na koje su se meštani Pirota požalili niškim studentima. Od niskih plata, stanja u privredi, nefunkcionisanja institucija, odlaženja mladih ljudi u inostranstvo, pa do onog najučestalijeg – straha, prvenstveno od režima.
POMIRENJE GENERACIJA
Iako nije manjkalo negativnih i neprijatnih komentara, studenti kažu da ih ništa od toga nije iznenadilo. Kako ističu, na to su pripremljeni. S druge strane, jeste ih iznenadila količina podrške koju su dobili upravo u Pirotu – prvom gradu sa demokratskim predsednikom opštine. Na tu atmosferu značajno su uticali i profesori i nastavnici koji su ih dočekali, a koji su im i pomogli da dođu u Pirot i vrate se za Niš, ljudi koji su im pružali ruku i uputili ohrabrujuće reči. Da je teško i naporno, jeste. “Razgovor sa ljudima ne samo da ume fizički da bude težak, nego je i psihički iscrpljujuć, jer dajemo sebe emotivno i mentalno. Ali kada nas ovako dočekaju ljudi, pričaju sa nama, pruže nam podršku, zagrle nas, to nam i daje energiju da nastavimo i ne stanemo dok ne posetimo svako selo”, kaže Vuk za “Vreme”.
Studentkinja Jana je mišljenja da su mnogo glasniji ljudi koji ih ne podržavaju, jer, kako objašnjava, imaju svoje motive za ulazak u priču sa studentima, pogotovo ako se sa njima ne slažu. Ti ljudi viču iz daljine i dobacuju, dok oni koji stoje uz studente sami prilaze i rečima i delima pokazuju da se bore za bolje i pravednije društvo.
Moguće da je i sama lokacija – pijaca kod česme Guševica – okupila više onih glasnijih i nepristojnih, s obzirom na to da, kada se sa studentima Janom i Aleksandrom uputimo ka Pirotskom keju, nijedan razgovor sa meštanima više ne liči na one opisane na početku. To su sada smireni razgovori u hladu, između drvoreda kod reke Nišave i na glavnom Trgu u centru, gde su studenti pomerili svoj štand. Ima ljudi koji se slažu sa studentskim idejama i vrednostima, kojima ne prijaju gužve u gradu i blokada raskrsnica, ali koji uprkos tome strpljivo i smireno razgovaraju o tome sa studentima, bez napetosti i galame, pokazujuću spremnost da nekog saslušaju do kraja.
“Pričaj sa studentom” više liči na akciju generacijskog pomirenja. Uspeli su studenti da kulturom vođenja dijaloga i diskusija sa starijima, uzdržanošću i strpljenjem, pokažu da makar neko brine o njihovim problemima. Prilazili su ljudima i pitali ih kako žive, pokazujući da u ovom društvu više nema prostora za izbegavanje neprijatnih tema.
A pre nego što je otkucalo 14 časova, kada treba da rasklope štand i spakuju se za povratak, odlučuju studenti da naprave još jedan krug. Njih dvoje prilaze uličnom sviraču sa gitarom u ruci.
“Je li to ima opet neki protest ili?” odmah zausti čovek, i pre nego što mu se obrate studenti. Verovatno jer je primetio da nose zelene prsluke.
“Ne, ne. Mi smo studenti iz Niša, došli smo malo u Pirot da popričamo sa građanima, da vidimo kako je kod vas”, kaže studentkinja i tako započinje jedan od poslednjih razgovora sa građanima toga dana. Kao i svi prethodni, i ovaj je bio prožet intimom i ogoljenošću pred problemima koji ih tište. Pre nego što će se rastati, studenti zahvaljuju svom sagovorniku, a on, smeškajući se, odgovara: “Sve najbolje i samo pumpaj.” Zatim prstima prelazi preko žica i nastavlja da svira.
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
