Jedan opasan posao

Nezaposleni ste i želite da radite u Vinči? Volite izazov, skloni ste avanturi i posebno vas zanima Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije? Evo jednog potencijalnog oglasa za buduće radnike ovog državnog preduzeća, inače nastalog kako bi se rešio problem nuklearnog otpada u Vinči. „Kod njih su rizici za obolevanje od raka povećani, ali su oni svesni toga čim se bave tim poslom“, kaže Milojko Kovačević, direktor Laboratorije za zaštitu životne sredine Instituta za nuklearne nauke Vinča, objašnjavajući novinarima kolika je bila opasnost za ozračene radnike u poslednjem incidentu, od 19. aprila ove godine, u krugu najstarijeg nuklearnog instituta na Balkanu.

Da li se radnici Nuklearnih objekata Srbije (NOS) na koje se ovaj incident odnosi i inače izlažu zračenju sa svešću o riziku obolevanja od raka? I zašto se to uopšte događa u „nenuklearnoj“ Srbiji, i to u uslovima kad ne postoji opšta radijaciona opasnost kad bi se, zarad zaštite stanovništva, takvi rizici još i mogli prihvatiti? Kolika je zapravo bila stvarna opasnost?

Mišljenja o slučaju su vidljivo podeljena. Sa jedne strane, odgovorna lica iz JP-a Nuklearni objekti Srbije pozivaju se na „profesionalne rizike“ i na sasvim uobičajenu proceduru, a sa druge se govori o „malom Černobilju“ u Vinči. Tako trenutni vršilac dužnosti nedavno smenjenog direktora JP-a Nuklearni objekti Srbije Jagoš Raičević tvrdi da su radnici ozračeni dozom „reda veličine zračenja na jednom interkontinentalnom letu i da ona nije opasna“.

Slično viđenje ima i Uranija Kozmidis Luburić, predsednica Upravnog odbora JP NOS, koja smatra da su radnici bili izloženi dozi „koju svaki građanin može da primi tokom dva do tri sata izloženosti kosmičkim zracima“. „Nije se dogodilo ništa nepredviđeno“, smatra Kozmidis Luburić, dodajući takođe da je to „opasan posao i radnici su toga svesni. Oni su zaštićeni i o njihovom zdravlju se vodi računa.“

Sa druge strane, anonimni sagovornici beogradskih medija tvrde da su doze zračenja kojima je bilo izloženo pet radnika u NOS-u bile petostruko više nego što je bilo predviđeno eksperimentom koji su izvodili. Slično mišljenje je iznela i Snežana Pavlović, direktorka Sektora za radijacionu sigurnost, koja je 25. aprila jednim zabrinutim pismom ceo slučaj obelodanila javnosti pišući ministrima Ivici Dačiću, Žarku Obradoviću i Oliveru Duliću.

Kako je slučaj stekao vidnu pažnju u jeku predizborne kampanje, o njemu su se oglasila i regulatorna tela koja su, tom prilikom, otkrila da ih NOS ni o čemu nije obavestio i da će se ovom preduzeću možda oduzeti licenca. „Ukoliko su bilo koju aktivnost planirali da izvedu, morali su da nas o tome obaveste i da dobiju odobrenje. U ovom slučaju to nisu uradili“, objasnila je Mirjana Radenković, direktorka Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja, koja je po zakonu izdala licencu Nuklearnim objektima.

KONAČNO REŠENJE: O čemu je ovde uopšte reč? Ovaj slučaj se dogodio nakon neprijatnih afera koje su poslednjih godina potresle JP NOS, dovele do smene direktora i trajno bacile u senku priču o konačnom odnošenju radioaktivnog otpada iz Vinče. Time je dekomisija davno zatvorenog istraživačkog reaktora RA, kako se stručno naziva rasklapanje ovakve nuklearne mašine, još jednom pokazala ono što smo viđali godinama – da je problem.

Uklanjanje ove sprave nominalne snage 6,5 MW, koja je nekada moderirana i hlađena teškom vodom, uveliko se od jednog uspešnog projekta koji se, uz podršku Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), finansira iz evropskih IPA fondova, transformisala u pravu paradigmu čišćenja poslednjih ostataka iščezle zemlje koja je taj reaktor nekada postavila i ponosila se njime.

Jer, ta „komunalna“ stvar se, naime, može posmatrati i u dužem nizu poluraspada. Tako gledano, ovo je samo još jedan od „incidenata“ koje periodično nastaju u Vinči i koji su, ako ništa drugo, duboko ukopani u istoriji, još oko 1948. godine, kad je sve počelo. Tada je fiziko-hemičar Pavle Savić, najznačajniji srpski naučnik iz jugoslovenske epohe, inače prijatelj i saborac Josipa Broza Tita, na obali Dunava osnovao Institut za nuklearne nauke koji je nazvan „Vinča“ po obližnjem naselju.

Kruna njegovog razvoja bilo je postavljanje istraživačkog reaktora RA, koji je zajedno sa gorivom kupljen 1955. godine kao gotov proizvod od Instituta za teorijsku i eksperimentalnu fiziku iz Moskve, nekako baš u vreme kad otopljavaju odnosi Jugoslavije i SSSR. Reaktor je radio do avgusta 1984. godine, kada je zaustavljen zbog rekonstrukcije i zamene goriva. Međutim, nikad potom nije pokrenut zbog, kako u „Vinči“ kažu, „brojnih tehničkih, administrativnih i političkih razloga“.

U julu 2002. godine srpska vlada je donela konačnu odluku o trajnom prestanku rada reaktora RA i pristupanju dekomisiji, što je učinjeno osnivanjem Centra za nuklearne tehnologije i istraživanja (NTI) i pokretanjem projekta VIND (Vinca Institute Nuclear Decomission Programme). Tada je premijer Zoran Đinđić uz finansijsku pomoć SAD organizovao transport neistrošenog uranijuma u zemlju porekla, Rusiju. Taj transport je bio kraj starih ružnih snova o nuklearnom oružju. Međutim, to nikako nije bio kraj vinčanske noćne more.

CEPANJE VINČE: U narednim godinama, zaostalo gorivo u reaktoru, otpad, kao i sama reaktorska posuda biće česta tema većeg broja „incidenata“, od kojih će jedan zaseniti čak i šezdesetogodišnjicu Instituta. Sa donošenjem novog Zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearne sigurnosti početkom 2009. godine, postaje jasno da VIND program ozbiljno kasni i ceo posao oko dekomisije reaktora tadašnje Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja preuzima od Instituta i poverava novoosnovanom preduzeću JP NOS, koje prihvata i veliki deo zaposlenih iz Instituta.

No, ispostaviće se da to ne dovodi do puno jasnije situacije. Nakon velikih debata o „cepanju Vinče“, prvi direktor NOS-a biva upleten u aferu oko „nabavke službenih automobila“ i kasnije odlukom Vlade smenjen. I sada, pola godine nakon ove smene, javnost je ponovo čula za NOS posle pomenutog pisma Snežane Pavlović iz Sektora za radijacionu sigurnost, za koju u NOS-u kažu da je „nedavno smenjena zbog toga što je bila umešana u mnogo gore stvari od onih koje su objavljene“. No, njena upozorenja poslednjih dana dovode do preispitivanja licence za JP NOS i do saznanja o tome šta se danas sve radi na famoznom reaktoru.

Naime, prema njenim rečima, tog 19. aprila „zaposleni su vadili iz bazena šipke u kojima je ranije bilo nuklearno gorivo“, kao i da je, nakon što su one izvađene iz vode, zabeleženo veliko zračenje. „Dozimetristi su tražili da se posao prekine, a onda im je stiglo naređenje da još jednom ponove ceo postupak. Tako su u dva minuta ozračeni više nego što bi, regularno radeći posao, bili ozračeni tokom nekoliko nedelja“, obelodanila je Pavlovićeva.

Prema neformalnim saznanjima iz Vinče, reč je o ekvivalentnoj dozi radijacije od 100 mikrosiverta. No, šta znači ova za laike čudnovata mera, osim što se u njoj pominju siverti, isti oni koji su pominjani tokom tragedije u Fukušimi i, pre toga, u Černobilju? Evo par poređenja. Ljudi na našem delu planete se svakog sata od pominjanog kosmičkog zračenja ozrače u proseku sa oko 0,23 mikrosiverta. Sa druge strane, pacijenti koji su primorani da se podvrgnu CT skeneru, prime odjednom dozu od oko 5000 mikrosiverta, a pacijenti na rentgenskom aparatu svih 14.000 mikrosiverta.

Mada dozvoljena dnevna doza iznosi 20 mikrosiverta, što je zaista pet puta manje od one koju su radnici navodno primili u reaktoru, Međunarodna komisija za radijacionu zaštitu dozvoljava dozu od čitavih 500.000 mikrosiverta za „profesionalce“ u slučaju nuklearnog incidenta. Smrtonosnom dozom se, što je nažalost i empirijski ustanovljeno, smatra ona od 4.500.000 mikrosiverta. Dakle, stvarno mnogo više. Možda bi bilo drugačije ako bismo sve to unutrašnje „cepanje“, koje neprekidno traje u „Vinči“ od 1948. sa raznim pismima upozorenja i kojekakvim aferama, takođe smatrali nepotrebnim „ozračivanjem“, ali javnosti.