Jasan je lanac odgovornosti u mafijaškoj piramidi

Po osnovnoj vokaciji magistar poljoprivrednih nauka, Goran Ješić je u politiku ušao 1996. godine, kada je osnovao inđijsku organizaciju Građanskog saveza Srbije. Tada je imao 22 godine. Posle petooktobarskih promena nalazi se na čelu ovog sremskog grada, ukupno 12 godina. Tu je postigao velike ekonomske i razvojne rezultate, a 2006. postao je član Demokratske stranke.

Za potpredsednika i sekretara za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo Vlade Vojvodine izabran je 2012. Ostavku na funkcije podneo je u junu 2014. Iz ovog perioda poznat je kao čovek koji je u javnost lansirao aferu “Aflatoksin”, odnosno informaciju da je nivo ovog mikrotoksina u domaćem mleku izuzetno visok i po zdravlje opasan, što je izazvalo političke turbulencije. Kasnije je bio poslanik DS u Narodnoj skupštini Srbije i jedan od funkcionera stranke koji su se javno usprotivili odluci stranke da bojkotuje parlamentarne i lokalne izbore 2020. godine.

Posle veličanstvenog mitinga u Novom Sadu 5. novembra ove godine, na kojem su građani masovno iskazali revolt zbog pada nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici, tragedije koja je odnela 15 ljudskih života – Ješić ponovo dospeva u žižu javnosti. Pokušao je da pomogne mladiću kojeg su zlostavljala neidentifikovana lica, za koja se kasnije ispostavilo (bar za jednog od njih) da su policajci. Zbog odgurivanja lica sa kapuljačom u pritvoru je proveo dvadesetak dana u, kako kaže, neljudskim uslovima. Ješićevu “akciju” zabeležila je kamera N1.

Već ste u medijima spominjali katastrofalne uslove u pritvorskim jedinicama. Neki kažu da sve o jednoj državi i njenoj politici, kao i o njenom društvu, možete da saznate upravo iz stanja u ustanovama zatvorenog tipa. Da li je to odista tako?

Apsolutno. Uslovi su bili, najblaže rečeno, užasni. Kada sam prvi put priveden, na policiju je izvršen pritisak, odozgo naravno, da me ne smeste u nedavno izgrađen pritvor u okviru policijske stanice u novosadskoj Radničkoj ulici, iako je u njemu bilo mesta. To je pritvor u kojem se sada nalazi Goran Vesić. Plašili su se valjda da demonstranti ne dođu pred stanicu, pa su me “šutnuli” u Beočin, gde sam proveo 48 sati. Iskustvo je bilo jezivo: u pitanju je mračna samica, bez dotoka vazduha. Na osam sati vam dostavljaju nejestivu hranu i niko sa vama ne komunicira. Izuzetno depresivno i uznemiravajuće, pogotovo za ljude koji nisu imali zatvorska iskustva.

Što se tiče drugog pritvornog “ciklusa”, na Klisi, gde sam proveo petnaestak dana, moram reći da su tamošnji službenici bili korektni. Ali uslovi u ustanovi podsećaju na Kandahar ili na Andrićevu “prokletu avliju”. Zapravo, mislim da su Andrićevi opisi zatvora manje strašni od toga kako izgleda klisanski pritvor. Kada sam stigao, smešten sam još i u bolju sobu, u kojoj su pritvorenici svakodnevno održavali higijenu i imali određena pravila kojih sam se i ja pridržavao. Iako sam pušač, poštovao sam zabranu pušenja. No, i pored održavanja higijene, nismo uspevali da izađemo na kraj sa stenicama, kojih je neverovatno mnogo. Ljudi su vrištali od njihovih ujeda. Inače, u sobama koje su dimenzionirane za tri osobe nalazi se i po desetak pritvorenika. Najiskrenije govorim – više nego za sebe plašio sam se kako prolaze studenti Relja Stanojević i Ivan Bjelić. Znao sam da oni kao studenti, fini i vaspitani mladići, ovako nešto nisu mogli ni da zamisle, ni u najgorim snovima. Ja sam ipak prošao vojsku, bavio se kolektivnim sportom, imam mnogo različitog životnog iskustva.

Odmah na početku odlučio sam da prihvatim stanje takvo kakvo je. Odlučio sam i da ne mislim na svoje kćerke, kako se one nose sa mojim hapšenjem, jer me je pomisao na njih psihički razvaljivala. Sin je dolazio u posetu. Znao sam da bi vlast najviše volela da puknem u zatvoru, a to me je upravo stimulisalo da izdržim, koliko god treba. Verovao sam, i još uvek verujem, da sve to što trpim – trpim zarad opšteg dobra. Nikada od njih nisam tražio milost, kao što ne očekujem ni da oni od mene traže milost kada bude došao taj trenutak. Ovo, inače, nije prvi put da sa naprednjacima imam posla.

Na šta konkretno mislite?

Kada sam se pasivizirao u politici, pokretao sam razne privatne poslove u svojoj struci. Svaki moj pokušaj bavljenja biznisom sputavali su i sprečavali, i to veoma surovo. Zatvarali su i moje i firme moje supruge, bez ikakvog zakonskog osnova. Na svakom koraku pravili probleme. Nekakvi Rističevići, nekakve uprave za veterinu, sve naravno po nalogu Aleksandra Vučića. Doduše, do sada me nisu trpali u zatvorsku ćeliju.

Uglavnom, potpuno je opravdano da vas nazovemo političkim pritvorenikom? Naravno, ne samo vas nego i druge uhapšene aktiviste…

Fakti su sledeći: niti jedan pravni osnov za moje zadržavanje u pritvoru nije postojao. Čovek koga sam “napao” taman je toliko policajac koliko je D. J. Vučićević novinar. Bio je maskiran sve vreme. Razvlačenje i maltretiranje malog Relje, kojeg sam tek po izlasku iz pritvora upoznao, nije trajalo 15 metara, već nekoliko stotina metara. I nisu ga maltretirala samo dva, nego četiri neidentifikovana lica koja su ličila na huligane. To se sve nije videlo na snimku N1. A ta neidentifikovana lica razvlačila su ga i zlostavljala samo zbog toga što je uzeo u zaštitu svoju devojku, na koju su ovi nasrnuli. Pa to bi uradio svako od nas! Nismo sigurni da li su sva četvorica odista bila policajci.

Normalna policija u normalnoj zemlji priđe, identifikuje se, pokaže značku, umirujući ljude okolo, pa kaže: vodimo vas u tu i tu policijsku stanicu, zbog toga i toga. Imaćete pravo na telefonski poziv i tako dalje. I to samo ako je u pitanju izgrednik, a Relja to nije bio. Oni, dakle, ne samo da nisu izgledali kao policajci, nego nisu poštovali niti jednu policijsku proceduru. Sreća u nesreći je što se moj slučaj, kada sam odgurnuo jednog od njih, praktično direktno prenosio na N1. Svaki tužilac je mogao da pogleda snimak i da vidi da krivično delo za koje se teretim – jednostavno ne postoji. Kada sam prvi put pušten iz pritvora, sudija je tako nešto i rekao tužiocu: “Kolega, vi nemate delo ovde! Neka vam je bog u pomoći kako ćete voditi ovaj proces!”

Nema sumnje da je u pitanju politički proces. Odluka da se ponovo pritvorim nakon puštanja na slobodu – pa to se i iz aviona vidi – jeste politička. Samo što su se prevarili. Ja sam čovek koji je izašao iz politike, a sada su me oni u politiku vratili i to na velika vrata. Praktično mi nisu dali izbora da li ću se ili neću ubuduće baviti politikom.

Formalno ste iz politike izašli pre godinu dana, kada ste napustili Demokratsku stranku, ali ni u ranijem periodu, prethodnih godina, niste bili naročito aktivni. Da li su onda aktuelni i raniji politički progoni neka vrsta osvete za onaj period kada ste bili visoki funkcioner DS, dugogodišnji gradonačelnik Inđije, pa potom i potpredsednik Vlade Vojvodine?

Vučić ima u fokusu nekoliko političara od kojih zazire. Nalazim se u toj grupi. Ne hvalim se time, ali tako stvari stoje. Došlo je to do mene iz pouzdanih izvora. Nekoliko puta je to ponovio u okruženju saradnika. Dugo sam u politici, znam i njega i mnoge ljude iz njegovog okruženja.

Inače, iz politike sam izašao jer sam se razočarao u pojedine opozicione stranke, u njihove poteze i izborne kampanje koje su izgledale lošije nego opozicione kampanje na samom početku višepartijskog sistema. Politika ima i tehnokratsku dimenziju, neke stvari se jednostavno moraju znati. Nisam hteo više da se bakćem sa njima, a pogotovo ne sa Demokratskom strankom, koja je otišla potpuno udesno ili je, u boljem slučaju, ostala bez ideologije. Sve vreme sam privržen levim i liberalnim idejama, i mislim da politika bez ideologije ne sme da postoji. Srpska napredna stranka je stranka bez ideologije i nju ne mogu pobediti partije bez jasnih svetonazora. Ne možete u populizmu da pobedite doktora populističkih nauka kojeg je Šešelj ljuljao u kolevci.

A koje su to vaše karakteristike zbog kojih Vučić zazire od vas?

Sve funkcije sam dobijao na svoje ime i prezime, nikada se na izborima nisam krio iza stranke ili imena njenog predsednika. Potom, silni pokušaji moje kriminalizacije nisu uspeli. Poreska uprava je radila kompletnu forenziku mog rada dok sam bio na čelu Inđije. I nisu našli ama baš ništa. Hteli su da me bace pred Specijalni sud za borbu protiv korupcije, a na kraju sam dospeo pred Osnovni sud u Staroj Pazovi, gde su vodili proces protiv mene zbog toga što sam kao gradonačelnik obezbedio besplatne karte za prevoz srednjoškolaca, kao i zbog toga što je Inđija plaćala lekare specijaliste u Domu zdravlja. Sve se svelo na to, a na kraju sam i u tom procesu oslobođen. Dakle, nemaju ništa čime me mogu uceniti. Znaju i da me ne mogu ni potplatiti. Naravno, razna spinovanja i napisi u tabloidnim medijima ostavili su određen negativan otisak na moj lični i politički rejting, uticali su na moju porodicu i prijatelje, ali nisu uspeli da me slome. A imao sam mnogo “nepristojnih ponuda” da pređem kod njih, koje sam sa gnušanjem odbio. Takvo što mi nikada ne bi palo na pamet.

Uvek sam se, recimo, pitao kako Branislav Nedimović, kojeg jako dugo znam, sebe pogleda u ogledalo, šta kaže svojoj deci. Tata je promenio šest partija, deco, i to je sasvim okej! I to nije promenio šest partija građanske orijentacije, pa je recimo iz Pokreta slobodnih građana prešao u Zeleno-levi front, nego je pravio neverovatne političke preskoke. Takve ljude jednostavno ne mogu da razumem. Ne može meni Vučić ništa ništa da ponudi, pa da zaćutim i ne govorim o tome da njegova kriminalna politika sistematski uništava i državu i društvo.

Foto: Duško Medić

Možda mu je problem i vaš nekovencionalan pristup politici. Recimo, vaša izjava posle prvog izlaska iz pritvora koja je postala hit na društvenim mrežama: “Pa, pička vam materina, da vam pička materina!” Mnogi političari ne bi takvo što ni u ludilu izjavili.

Bio je to način da kažem: ma, dosta je više! Ubijate na svakom koraku! Podavili ste 65 ljudi u Obrenovcu! Srušili ste helikopter! Ubijate ljude po naplatnim rampama i na kraju – ovaj novosadski zločin! Napravili ste takvu atmosferu u društvu da nekakvo dete uzme pištolj i pobije svoje vršnjake! Dosta više! Emotivno sam reagovao, to je jednostavno izašlo iz mene. Imam toje dece, ne mogu da dozvolim da oni žive u ovakvom društvu. Moja ćerka je bila na novosadskoj Železničkoj stanici onog dana kada se desila tragedija, drhtao sam dok mi se nije javila na telefon, a telefon joj je bio isključen jer je bila na vežbi. Kada me na kraju pozvala, ja sam se skamenio, skoro da nisam mogao da izgovorim ni reč. Dakle, dosta je toga! Ubijaš, kradeš, korumpiraš, iživljavaš se nad ljudima, nad medijima… Dosta!

Psovka je postala pravi hit na društvenim mrežama, čini se da vaš ovako iskazan bes dele mnogi?

Očigledno. Moj brat i neki prijatelji koje se razumeju u politički marketing bili su zgroženi kada sam to izgovorio. U masi ljudi koja me je čekala kada sam izašao iz pritvora video sam – i svoju ćerku. Bilo je to sve jako emotivno za mene, a onda sam imao izbor ili da puknem ili da izgovorim tu psovku. Ljudi su to prihvatili, jer je svima dosta. Šta drugo reći? Vučić nas svakog dana vređa, ne samo one koji su protiv njegovog režima, nego i svoje ministre. Iživljava se nad nama i njima, on je sadista. Čovek ima potrebu da izrazi gnev i na ovakav način.

Prelilo je sve odavno čašu, a Novi Sad je – zbog čega sam ponosan – postao neka vrsta Temišvara ili Gdanjska Srbije. Skup od 5. novembra bio je najveći u istoriji Novog Sada i u to nema nikakve sumnje. Ali i ove druge akcije koje se sprovode govore koliko su ljudi besni i da više ne žele da žive u ovakvoj državi. Pa ljudi zaposleni u javnim preduzećim izlaze sa radnog mesta da odaju počast žrtvama i blokiraju ulicu. Direktori im ne mogu ništa. Novi Sad se vratio tamo gde mu i jeste mesto. Na kraju, ovde je sve počelo sa “jogurt-revolucijom” 1988. godine, pa je red da se stvari u njemu i okončaju. Moram reći da je opozicija počela da radi prave stvari, a jako je važno što su se pobunili i intelektualci, umetnici, univerzitet i druge javne institucije. Mislim da se stvar prelomila. Vučić je veći deo društva držao pod anestezijom, a sada su se mnogi probudili. Važno je da istrajemo u ovome za šta se borimo, da odgovorni zaista i odgovaraju. Mislim da će tu biti velikih problema.

Neki kažu da način na koji je vlast “spinovala” tragediju pokazuje da nju smrt ljudi pod nadstrešnicom interesuje samo u kontekstu uticaja tragedije na politički rejting predsednika, SNS i njegovih satelita. Slažete li se sa tim?

Nema nikakve sumnje. Iznenadilo ih je 30000 ljudi na mitingu, uplašili su se, to je evidentno. Nisu u pitanju dovezeni ljudi, već besni pojedinci, jako besni. Oni su netom posle tragedije počeli da spinuju, i Ivica Dačić, i Goran Vesić, i Vučić. Uzgred, smatram da Ivica Dačić takođe mora da završi u zatvoru. On je morao da obezbedi mesto zločina, a dozvolio je da ono vrlo brzo bude temeljno očišćeno. Kako stvari stoje, ista firma koja je učestvovala u rekonstrukciji stanice očistila je mesto na kojem se morala uraditi temeljna građevinska forenzika. I dan-danas to mesto trebalo je da bude netaknuto, zaštićeno, ograđeno, sa inženjerima koji rade istražne radnje i procene.

Sramotna je ta laž koja je odmah izbačena i odmah razotkrivena, da nadstrešnica uopšte nije bila predmet rekonstrukcija i da je za tragediju, otprilike, kriv Drug Tito. To je spin gori od onoga kada su pilota palog helikoptera Omera Mehića proglasili alkoholičarem. Nemaju oni ni “s” od bilo kakvih skrupula.

Po nekim informacijama, krivičnim postupkom protiv odgovornih rukovode i nadgledaju ga izuzetno lojalni ljudi pristigli iz Beograda. Oni imaju dva cilja – da sudski proces nanese što manje štete SNS, ali i da se sakrije finansijsko–koruptivna strana rekonstrukcije Železničke stanice. Na to ste mislili kada ste rekli da će biti problema u sudskom postupku?

Svi zajedno moramo insistirati da se uradi i građevinska, ali i finansijska forenzika. Dvadeset četiri miliona evra – toliko je koštala rekonstrukcija stanice. Decenijama, još od studentskih vremena pa do danas, koristim novosadsku Železničku stanicu, znam svaki njen ćošak. Vidim šta je rekonstruisano na njoj, napravili su stakleni lift, tu idiotsku pasarelu koja se nakačila na nadstrešnicu i koja ne služi ničemu, i još par stvari. To sve ne može da košta više od milion evra! To se mora ispitati.

Ovaj režim zazire i žestoko reaguje onda kada im se “čačne” u pare. Setite se afere “Aflatoksin”, koju sam svojevremeno otkrio. Manje je njih dirnulo to što se ispostavilo da u domaćem mleku postoje nedozvoljene i po zdravlje opasne količine mikrotoksina, a više to što se tada otkrilo da su državne robne rezerve pokradene. Tada je i krenula najžešća kampanja protiv mene. Upravo zbog toga moramo da se borimo da u ovom slučaju finansijsko-koruptivna dimenzija bude procesuirana. Moramo da saznamo gde je nestalo 24 miliona evra, ne samo zbog toga što su to pare građana nego i zbog što je ova evidentna krađa direktan uzrok smrti 15 ljudi. Finansijski deo priče njih će najviše boleti, ali mi moramo na tome da insistiramo. Naravno, tragedija pokreće i priču o bezbrojnim tajnim ugovorima koji prate velike javne i infrasturkturne projekte, a koji su leglo enormne korupcije. Firme koje su radile rekonstrukciju stanice manje-više su iste one koje grade, recimo, Beograd na vodi ili rade na EXPO projektima.

A korupcija ubija?

Da, jer ovoj vlasti najosetljivije poslove, pa i građevinske, rade nestručna lica koja su kupila ili falsifikovala diplome. Ordinardni kriminalci postali su vlasnici građevinskih imperija koje dobijaju unosne državne poslove. Narko dileri i navijačke grupe postali su izvođači i podizvođači radova. Takvima ne pada na pamet da recimo angažuju 20 vrhunskih inženjera koje će platiti po 3000 evra. Žele što više para da strpaju sebi u džep. Nažalost, ovo šte se desilo u Novom Sadu može da se desi bukvalno svuda. Oni ne mogu ni behaton da postave, a hoće da prave nuklearne elektrane. Samo još da Homera Simpsona zaposle kao kontrolora.

Slažete li se sa tvrdnjom da se hapšenje Gorana Vesića i ostalih ne bi desilo da nije bilo snažnog revolta građana?

Da. Da je vlast htela otpočetka da otkrije i kazni krivce, mnogima od glavnih aktera rekonstrukcije prvog dana je trebalo da bude određen pritvor, da ne bi mogli da utiču na svedoke. Lanac odgovornosti je jasan, i jasno je ko bi sve morao da bude pritvoren. Naravno, ne govorim o beskonačno dugom pritvoru već ograničenom, ali on je morao da se desi. Mene, Relju, Bjelića i druge držali su u pritvoru da ne bismo uticali na svedoke, a za to vreme na slobodi su bili ljudi koji su potencijalno krivi za jezivu pogibiju. Uzgred, da nije bilo revolta građana i akcija opozicije, mi bismo još uvek bili u pritvoru, nemam nikakve sumnje.

Kako tumačite pritvaranje Gorana Vesića?

Za 12 godina Vučić nikoga nije pustio niz vodu, pa neće ni Vesića. Ne zato što je odan saradnicima, nego zato što je vlast strukturisana kao mafija. Prvi put kada neko bude pušten niz vodu i izveden pred pravosudne organe, čitava organizaciona struktura propada. Prvi je niz vodu trebalo da bude pušten ministar Goran Knežević, ali on je samo prešao na drugo ministarsko mesto. Gašić takođe nije odbačen, naprotiv, posle slučaja “Klečanje” samo je napredovao. Ako pokaže slabost da usled spoljnog pritiska izgubi neku kariku, one druge će početi da koče, jer će pomisliti da su oni sledeći. A svi imaju zbog čega da strahuju, svi imaju tone putera na glavi. Lanac mafijaške piramide tako puca, a to Vučić ne sme dozvoliti.

Mislim da je u ovom trenutku njihov plan da na kraju “nastradaju”, odnosno zatvorski budu kažnjeni samo neki izvođači i podizvođači radova, a i oni će imati izvesne satisfakcije. Dobra, VIP mesta u zatvorima, a potom i unosne državne poslove. Cilj je da se proces razvlači, da bi se tragedija zaboravila. Vesić je u zatvoru iz prostog razloga što su istraživanja javnog mnjenja kazala da neko od zvučnijih imena mora biti privremeno žrtvovano.

Rekli ste da vas je vlast praktično naterala da se vratite u politiku…

De fakto su me naterali da se ponovo aktivno bavim politikom. Ne radi se samo o hapšenju, već i o onome o čemu sam već govorio – sprečavaju me da se bavim svojom osnovnom profesijom. Osim toga, sve ovo što se dogodilo dovelo je do toga da građani od mene to i očekuju. Dobio sam neverovatno mnogo poruka podrške, sa molbom da se vratim političkom angažmanu.

Na koji način? Pa, to svakako nije Demokratska stranka ili neka već postojeća politička organizacija. Zajedno sa ljudima koji su pokazali interesovanje da se zajednički politički angažujemo došao sam do zaključka da je, i pored mnogobrojnih postojećih partija, potrebna jedna koja će biti jasno ideološki profilisana, koja je će biti nacionalna, a čije će sedište biti u Novom Sadu. Prva takva u istoriji višestranačkog sistema u Srbiji. No, još mnogo o tome treba da razgovaramo.

Nemam nikakve sumnje da je trenutno potrebno stvaranje širokog narodnog fronta, da razne opozicione ideološke opcije saberu glasove, oslobode medije i institucije i stvore uslove za slobodne, regularne izbore. Ali, s druge strane, ja ne mogu da sedim i blisko sarađujem sa nekim ko ima potpuno drugačije, takoreći suprotne svetonazore od mojih. Ne mogu da sedim sa ljudima koji su protiv EU. Bez nje mi ne možemo da opstanemo, uza sve mane te zajednice. Ne mogu da sedim sa ljudima koji diskriminišu manjinske i marginalizovane grupe. Pa to su civilizacijske stvari. Da bismo radili zajedno, moramo imati stvari oko kojih se nedvosmisleno slažemo, a druga je stvar kako ćemo se ideološki profilisati.

Koji je profil ljudi koji su vam se javili i na koje računate? Iskusni političari ili neki tzv. novi ljudi?

Dobar deo njih ima političko iskustvo u ozbiljnim organizacijama, to su divni ljudi koji su celi svoj život imali ispravne stavove i ispravno su postupali. Jednog trenutka su se pasivizirali. Tu su i neki ljudi koji se do sada nisu aktivno bavili partijskim radom. Moramo da napravimo prostora za mlade ljude, aktiviste i studente.

A kako ćete pobediti mantru koju vlast promoviše – da su “svi isti”? I kada se na opozicionoj sceni pojave novi ljudi, oni budu vrlo brzo potrošeni, kao da stranački angažman od njih napravi nekakva čudovišta. Građani ih, pod pritiskom propagande, automatski posmatraju kao prljave, pokvarene i zle.

To je važno pitanje. Sam Vučić to neprestano poručuje: svi u politici, pa čak i njegovi naprednjaci, jesu “isti”. Samo je on ispravan i na pravom putu. Kao prvo, moramo u politiku da vratimo političke znalce, iskusne tehnokrate. Moramo vratiti i ideologiju. Ako nemaš ideologiju, onda ti politiku zasnivaš na novcu i populizmu. Kao takav, protiv Vučića nemaš nikakve šanse.

U politici moraš slati jasne poruke. Ne moraš neke stvari da ističeš u prvi plan, ali treba da jasno odgovoriš ako te neko nešto pita. Ja sam levičar ceo život, imam jasne i neprikrivene stavove i prema EU, i prema ratnoj prošlosti, i prema odnosima sa susednim državama i narodima. Iste stvari sam pričao od početka devedesetih do danas. I ljudi su to poštovali. Iako sam iznosio neke stavove koji nisu bili opšteprihvaćeni, pobeđivao sam na svakim izborima u Inđiji, pod svojim imenom i prezimenom. Građani su procenili da dobro radim svoj posao.

Da sam na Reljinom mestu, spakovao bih se i otišao iz zemlje

Govorili ste o užasnim uslovima u pritvoru. Student Relja Stanojević ga je, bar se čini po njegovim javnim istupima, teško podneo. Branili ste ga od neidentifikovanih lica 5. novembra, ali upoznali ste ga tek po izlasku iz pritvora. Kako vam je delovao?

Njegov slučaj je posebno apsurdan. Gone ga zbog toga što su ga prebijali, zlostavljali i razvlačili. Relja i drugi mladi ljudi koji su uhapšeni i pritvoreni bez ikakve krivice – teško će se nositi sa ovim iskustvom. Oni ni po čemu nisu zaslužili da prođu pritvorsku golgotu. To nije mesto za našu decu, za naše najbolje klince. Da sam na Reljinom mestu, spakovao bih se i otišao iz zemlje.

Treba, međutim, reći da su ovi u pritvor, pored nedužnih ljudi, smestili i neke njihove huligane koji su lupali Gradsku kuću. Ti će po izlasku iz pritvora biti “obeštećeni”. Dobiće po soma evra i neki dop da rade, kako se to kaže njihovim jezikom. Njih su pritvorili da bi mogli sve zajedno da nas prikažu kao nasilnike, pošto ove imaju na snimcima kako divljaju. Tako smo i ja i Relja i drugi postali huligani. Uzgred, u pritvoru se, prema mojim saznanjima, nalaze i neki drugi nevini ljudi, politički uhapšenici, koji nemaju adekvatnu pravnu zaštitu i imaju upitan tretman, a za koje javnosti ne zna. Političke i nevladine organizacije trebalo bi da im pomognu.