Između Prokletija, Haga i Ist Rivera

Govor tela mladog ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića i članova srpskog pravnog tima, koji su sa oko 300 diplomata u četvrtak, 22. juna, prisustvovali saopštavanju mišljenja Međunarodnog suda pravde u Velikoj sali pravde u Palati mira u Hagu, govorili su o razočaranju koje nije moglo da bude sakriveno. Predsednik tog suda Japanac Hisaši Ovada je saopštio da Deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nije protivna međunarodnom pravu, Rezoluciji 1244, ni privremenom ustavnom okviru na Kosovu.

Takvo mišljenje MSP-a podržali su predsednik suda Ovada, Abdul Koroma (Sijera Leone), On Šokat Al-Kasone (Jordan), Tomas Burgental (SAD), Bruno Sima (Nemačka), Roni Abraham (Francuska), Kenet Kit (Novi Zeland), Abdulkavi Jusuf (Somalija), Kristofer Grinvud (Velika Britanija) i Bernardo Sepulveda Amor (Meksiko).

Protiv su bili potpredsednik suda Peter Tomka iz Slovačke, Muhamed Benjuna (Maroko), Leonid Skotnjikov (Rusija) i Antonio Augusto Kankado Trindade (Brazil). Kineski sudija Ši Đujong, koji se povukao zbog bolesti, nije glasao zbog proceduralnih razloga.

Vanrednoj sednici Skupštine Srbije 26. jula 2010. prisustvovali su predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Srbije Mirko Cvetković. S relativno malo „recitovanja“ i diskvalifikovanja karakterističnih za kosovske rasprave, polemisalo se o politici Vlade Srbije.

Skupština je sazvana na zahtev vlade dok se još nije razvejao šok zbog toga što je mišljenje suda u potpunoj suprotnosti sa onim što je zvanični Beograd očekivao. Ono je ocenjeno kao udarac Srbiji (predsednik Republike); kao pravni neuspeh (šef srpskog pravnog tima Dušan Bajatović), kao poraz Srbije (SNS), kao teški poraz (LDP, DSS, SRS) i kao potpuni fijasko (pojedini komentatori). Lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić pozvao je vladu da dâ ostavku. Velimir Ilić (NS) je tražio ostavku svog zemljaka Jeremića, a Koštunica, uz podsećanje da je sam dva puta silazio s vlasti kad više nije mogao da vodi politiku, pre skupštine je tražio ostavku predsednika Republike.

Pred skupštinsku sednicu ministar Jeremić izjavljuje, a za skupštinskom govornicom i ponavlja da je kao nadležni ministar spreman da se suoči s ličnim političkim konsekvencama, ako se politika oceni kao neuspeh i da ne želi da se krije iza bilo koga. Na kraju skupštinske rasprave, u utorak 26. jula, predsednik Srbije Tadić u stilu „zašto kažete Jeremić, a mislite na mene“, čini se, gledajući više ka klupama DS-a nego opozicije, kaže da odluka o traženju mišljenja od MSP-a i nije ideja ministra Jeremića, već da je doneta u predsedničkom kabinetu, u konsultaciji s pravnicima, i pohvaljuje srčanost kojom je Jeremić sprovodio tu odluku.

Poslanici DS-a, LSV-a i G17 plus su branili vladu, pozivali na nacionalno jedinstvo, ponavljali da se mora preuzeti odgovornost, da se ne sme zapasti u defetizam ili ratnu euforiju, i na kraju, kad su obezbedili uobičajenu kosovsku većinu, složno aplaudirali.

Zašto je u izjavama srpskih zvaničnika bilo toliko optimizma pre iznošenja mišljenja suda? Čak i dan pre saopštavanja sudskog mišljenja i predsednik Tadić, i premijer Cvetković, i ministar Jeremić javno su ispoljavali očekivanja da će odluka biti pozitivna po Srbiju. Ministar Jeremić u intervjuu za RTS, u nedelju 25. jula uveče, kaže da je taj optimizam naglašavan da bi se pokazalo da je Srbija uverena u ispravnost svog stava i da je to trebalo da utiče da se smanji broj država koje bi priznale Kosovo.

On je u Skupštini Srbije, u ponedeljak 26. jula, konstatovao da je odmah po objavljivanju kosovske deklaracije nezavisnost Kosova priznalo 50 država, a da je posle pokretanja inicijative i usvajanja rezolucije kojom Generalna skupština UN-a traži od MSP-a konsultativno mišljenje – nezavisnost Kosova priznalo još samo 19, hoće reći da je proces pred MSP-om na dve godine zamrzao talas priznanja Kosova.

ZAOBIĐENA SKUPŠTINA: Poslanik DSS-a Slobodan Samardžić je zamerio zbog toga što vlada o toj delikatnoj temi nije konsultovala skupštinu, koja za 25 meseci nije nijednom raspravljala o Kosovu, izuzev jednom u decembru 2008, kada je opozicija uz korišćenje prava na raspravu o poverenju vladi iznudila jednu takvu raspravu o Kosovu. Zamera i zbog toga što Sporazum o policijskoj saradnji i razmeštanju Euleksa nije objavljen u „Službenom glasniku“. Tadić odgovara da je Sporazum sa Euleksom potpisan da bi se produžilo međunarodno prisustvo na Kosovu.

PRAVNI NEUSPEH: Šef pravnog tima, istoričar Dušan Bataković, u izveštaju Skupštini Srbije o mišljenju MSP-a kaže da je Srbija doživela pravni neuspeh, ali da taj sud, u savetodavnom mišljenju, ipak nije zatvorio vrata za dalje političke i diplomatske aktivnosti Srbije, čiji je cilj očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

On je u skupštinskom govoru skreće pažnju na pet tačaka u savetodavnom mišljenju koje Srbiji ostavljaju prostor za delovanje: na konstatacije da Generalna skupština UN-a ima ovlašćenja da raspravlja o pravu na secesiju; da je princip teritorijalnog integriteta važan deo međunarodnog prava; da je nastavljeno funkcionisanje međunarodnog pravnog režima na Kosovu; da faktički Kosovo nema državnost.

Ko ima strpljenja da čita 40 stranica savetodavnog mišljenja, podeljenog u 123 tačke, može uočiti da MSP nije sasvim izbegao da se donekle ne upusti u detaljnije razmatranje prava na secesiju, ali da je zaključak sužavao samo na „jedinstveni slučaj“. U jednoj tački (79) on je, na primer, konstatovao da je tokom osamnaestog, devetnaestog i početkom dvadesetog veka doneto mnogo deklaracija o nezavisnosti, kojima su se često suprotstavljale države od kojih je deklarisana secesija. Ponekad su deklaracije rezultirale nastankom država, a u nekim slučajevima ne.

Kaže se da ni u jednom slučaju proglašenje deklaracije nije tretirano kao suprotno međunarodnom pravu, nasuprot tome, državna praksa u tom periodu vodi ka zaključku da međunarodno pravo nema zabrane za proglašenje nezavisnosti. Piše zatim da je tokom druge polovine dvadesetog veka međunarodno pravo koje se tiče samoopredeljenja razvijano na takav način da je kreirano pravo na nezavisnost za populacije podvrgnute stranom tlačenju. Tu sud pominje slučajeve Namibije (u jugoistočnoj Africi, 1971), Istočnog Timora (u slučaju Portugalija protiv Australije, 1995), o legalnim konsekvencijama izgradnje zida na okupiranoj palestinskoj teritoriji (2004)…

Sud zatim konstatuje da su mnoge države nastale kao rezultat postojanja tog prava, ali i da je bilo deklaracija nezavisnosti van tog konteksta. Kaže zatim da praksa država u tim kasnijim slučajevima nije dovela do novih pravila u međunarodnom pravu koja bi zabranjivala donošenje deklaracija o nezavisnosti.

Tome nasuprot sud pominje Deklaraciju 2625 Generalne skupštine iz 1986, o principima međunarodnog prava, koja se odnosi na prijateljske odnose i saradnju među državama u skladu s poveljom UN-a (Nikaragva protiv SAD), u kojoj se nalaže da se države uzdrže od ugrožavanja integriteta drugih država. Pominje i Završni akt Helsinške konferencije OEBS-a od 1. avgusta 1975, u kome se kaže da će države članice respektovati teritorijalni integritet svake druge države.

Sud podseća i na mišljenje Vrhovnog suda Kanade o tome da li postoji pravo Kvebeka na jednostranu secesiju od Kanade. Pitanje postavljeno Vrhovnom sudu Kanade je bilo – da li postoji pravo na efektivnu, dejstvujuću secesiju. Ako sećanje ne vara, ta odluka kanadskog suda kaže da ako nije reč o žrtvama strane dominacije, pored interesa secesionističkog entiteta treba da budu uzeti u obzir i interesi celine. Sud tu konstatuje da mu pitanje da li entiteti unutar država imaju pravo na secesiju – nije postavljeno.

Konstatuje se da su brojni učesnici u sudskom procesu tvrdili da populacija na Kosovu ima pravo na tzv. remedijalnu secesiju (onu koja ispravlja neku grešku) zbog situacije na Kosovu, ali da sud smatra (tačka 83) da nije neophodno da odgovori na takva pitanja u ovom slučaju…

„IZGUBLJENA“ 1244: MSP je na srpsko-kosovsko pitanje odgovarao pozivajući se pre svega na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti iz 1999, kao neku vrstu lex specialisa.

BBC citira profesora međunarodnih odnosa na univerzitetu u Oksfordu Adama Robertsa koji kaže da je to stavka u savetodavnom mišljenju koju je najteže razumeti, jer Rezolucija 1244 potvrđuje teritorijalni integritet i suverenitet tadašnje SR Jugoslavije.

Sud pre svega navodi detalje koji sugerišu da prištinska deklaracija nema veze s međunarodnom upravom na Kosovu: konstatuje, na primer, da Deklaracija o nezavisnosti Kosova nije doneta od strane Skupštine Kosova, dakle privremenih organa pod kontrolom UN-a, već, kako je navedeno u dokumentu na dva lista papirusa na albanskom jeziku, od strane demokratski izabranih predstavnika. Kaže zatim da ta deklaracija nije prosleđena predstavniku generalnog sekretara UN-a, da nije objavljena u „Službenom listu“ Privremenih institucija na Kosovu i da je Specijalni predstavnik generalnog sekretara UN-a nije poništio, što ima pravo. U tački 76. sudskog mišljenja konstatuje se bez komentara da je u trenutku kada je Deklaracija o nezavisnosti objavljena, Srbija informisala generalnog sekretara UN-a da ta deklaracija predstavlja nasilnu i unilateralnu secesiju dela teritorije Srbije i da ne proizvodi pravne posledice u Srbiji ili u međunarodnom poretku, a da je Savetu bezbednosti 18. februara 2008, predsednik Srbije Tadić zvanično saopštio da je kosovska deklaracija o nezavisnosti nezakonit akt koji je Srbija proglasila nevažećim.

Sud staje na stanovište da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti nijednom odredbom ne sprečava izričito autore deklaracije od 17. februara 2008. da proglase nezavisnost od Republike Srbije. Konstatuje da se SB oglasio ćutanjem, nije usvojio nikakav amandman u tom smislu kad su UN informisane o donošenju Deklaracije u Prištini.

MSP uz to (81) konstatuje da je nekoliko učesnika ukazalo na ranije rezolucije SB-a u kojima se jednostrane deklaracije nezavisnosti osuđuju – rezolucije 216 (1965) i 217 (1965), koje se odnosi na Južnu Rodeziju; zatim 541 (1983), koja se odnosi na Kipar; i 787 (1992), koja se odnosi na Republiku Srpsku. Kaže da je u tim slučajevima Savet bezbednosti reagovao na konkretnu situaciju u vreme kada su te deklaracije o nezavisnosti donošene i da njihova ilegalnost nije proizilazila iz toga da su one unilateralne, već iz toga što su povezane, ili su mogle biti povezane s nezakonitom upotrebom sile. Sud, zapravo, takve rezolucije tretira kao izuzetak koji potvrđuje pravilo da nema generalne zabrane unilateralnih deklaracija nezavisnosti u praksi Saveta bezbednosti.

Beograd se najčešće pozivao na tu Rezoluciju 1244. i sada mu je ona praktično izbijena iz ruku. To je, čini se, najkonkretnija šteta koju je Srbija u ovom slučaju pretrpela. U Skupštini Srbije je vođena i polemika o tome zašto u novoj rezoluciji kojom Srbija želi da inicira novu raspravu u Generalnoj skupštini UN-a nema broja 1244. Ministar Jeremić izjavljuje da Generalna skupština UN-a u principu ne raspravlja o rezolucijama po kojima trenutno postupa Savet bezbednosti, da tu postoji tzv. pravni zid. Neki poslanici tvrde da to nije tačno.

KOMPLIKACIJE: Gde je izlaz iz ove situacije? Neki predlažu da Srbi prime k znanju tu odluku kao presedan i da počnu da se u skladu s njom ponašaju – da i sami počnu mirno, ovog puta bez primene nasilja, da donose svoje deklaracije o nezavisnosti. To u jednom TV razgovoru pominje i Nebojša Čović, koji je posle 2000. bio angažovan na Kosovu.

Premijer Republike Srpske Milorad Dodik izjavljuje da hipotetički, sada i RS može da uradi što i Albanci, ali da oni sada nisu avanturisti i da znaju da Severni Kipar nije dobio priznanje decenijama pošto je proglasio nezavisnost. Dodik je nakon konsultacija s političkim prvacima najavio da će vlada RS zatražiti mišljenje vlastitog tima eksperata pošto je ocenjeno da je stav MSP-a da proglašenje nezavisnosti Kosova nije protivno međunarodnom pravu od opšteg značaja, da se ne odnosi samo na Kosovo i od velikog je interesa za RS.

Po oceni predsednika Tadića, mišljenje MSP-a otvara Pandorinu kutiju i može pokrenuti destabilizirajuće procese na Balkanu, na Kavkazu, u Južnoj Americi, Africi, Aziji, pa i u samoj Evropi. Ministar policije Dačić u skupštini podseća da je na Balkanu ostalo otvoreno srpsko i albansko nacionalno pitanje.

Mediji iz RS u izveštajima iz Brisela, zapažaju da su šefovi diplomatija EU izrazili zabrinutost da bi mišljenje MSP-a moglo da ohrabri secesioniste u RS, te da su komesarka za spoljne poslove Ketrin Ešton i komesar za proširenje EU Štefan File ocenili da se mora pojačati prisustvo Unije u BiH kroz kancelariju specijalnog predstavnika EU. Prenose se i najave određenih mera protiv antidejtonskih političara, na primer uskraćivanje viza. Kaže se ipak da tu odluku moraju potvrditi države članice EU.

Mađarski evroposlanik i potpredsednik Evropskog parlamenta Laslo Tokeš izjavljuje posle odluke MSP-a: „Ako je jedna tako mala pokrajina kao što je Kosovo osvojila autonomiju, ista stvar je moguća i za Pokrajinu Sekuja (Transilvanija)“.

CELOVITOST: Premijer Cvetković posle sednice vlade na kojoj je razmatran izveštaj o sudskom mišljenju izjavljuje da Srbija ostaje privržena principu državnog integriteta i celovitosti. On tokom skupštinske sednice nije govorio, a kad mu je predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović zahvalila na saradnji, nastao je žagor u sali, na šta je ona pojasnila da je i slušanje – aktivno učešće.

Čedomir Jovanović (LDP) je od Jeremića zatražio okretanje ka novoj politici, dok Jeremić traži od Jovanovića da novu politiku, o kojoj priča, sam predloži. Socijalista Dačić se ruga i kaže da je mislio da je nova politika DOS-a počela 2000. godine. Na tu polemiku osvrnuće se kasnije i predsednik Tadić primetivši da je teza da bi Srbija bez Kosova lako ušla u Evropu netačna, da je Evropi potrebna samo Srbija koja je sposobna da reši konflikt na Kosovu.

TUŽBA: Demokratska stranka Srbije (Samardžić) tražila je da Srbija slučaj stavi ad akta, pošto je rezultat u Generalnoj skupštini UN-a bezizgledan, a akcija samoubilačka i da se pred Međunarodnim sudom pravde pokrene tužba protiv neke od država koje su priznale Kosovo. Rasprava o toj temi se vraćala na period raspada druge Koštuničine kohabitacione vlade, kada je diskutovano o toj dilemi. Ideju o tužbi Vojislav Koštunica je zastupao dok je bio premijer i ponovio ju je u nekoliko intervjua. Pominje se i to da je Tomislav Nikolić tada predlagao da se države koje su priznale Kosovo tuže pred njihovim domaćim sudovima.

Jeremić ne veruje da bi ovaj sud u slučaju tužbe doneo odluku koja bi bila povoljna po Srbiju, to jest da bi se za to proglasio nadležnim, pošto je već odbio da se izjasni o suštini pitanja koje mu je postavljeno. Samardžić odgovara da bi u tom slučaju šteta bila manja. Predsednik Tadić je u govoru u Skupštini pomenuo još jedan motiv za odustajanje od tužbe: kaže da bi ona proizvela reakciju najjačih država koje su priznale Kosovo i da bi pogoršanje odnosa s jakim državama otežalo položaj Srbije i zatvorilo njena vrata prema Evropi.

Dragan Todorović (SRS) je pak optužio vladu i predsednika Borisa Tadića da politiku vode po nalozima „zapadnih sila“.

On, inače, kaže da je vlada „sve karte bacila“ na odluku Generalne skupštine i da je to rizičan potez koji ne može imati povoljan ishod.

I Ivica Dačić opominje da predstojeći potezi Srbije moraju biti dobro osmišljeni, kako se ne bi dogodilo da pred Generalnom skupštinom UN-a Srbija sama stavi tačku na borbu za očuvanje svog teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

U GS-u UN-a bi moglo da se desi da broj država koje priznaju Kosovo bude veći od 97 i da rezolucija ne prođe. Uzgred, stavlja se do znanja i to da Srbija ipak drži ključ članstva Kosova u UN-u. On je u Moskvi. Nova država može biti primljena u UN samo ako to preporuči Savet bezbednosti. Po rečima ministra Jeremića, Rusija stavlja do znanja da bi na takvu preporuku stavila veto. Kina se zalaže za pregovore.

Na sajtu ruskog ministarstva spoljnih poslova je već 22. jula izneta ocena da je principijelno važno to što je sud dao ocenu koja se odnosi samo na deklaraciju, posebno naglasivši da on nije razmatrao u širokom planu pitanje o pravu Kosova na otcepljenje od Srbije, a takođe nije iskazao ni sud o tome da li je Kosovo država. Predstavnik ruskog MIP-a je potom i verbalno saopštio da pozicija Moskve o Kosovu ostaje nepromenjena. Predsednik Komiteta za odbranu i bezbednost u Savetu Ruske Federacije (gornjem domu parlamenta) Viktor Ozerov je pak rekao da sudsko mišljenje predstavlja jednu ozbiljnu potvrdu u korist proglašenja suvereniteta Južne Osetije i Abhazije…

Slovačka neće priznati nezavisnost Kosova izjavljuje ministar odbrane Lubomir Galko. Isto kažu Rumunija, Španija, Kipar i, manje jasno, Grčka, koja nudi posredništvo u pregovorima i lobira na temu Balkan u EU 2014.

Na Zapadu i u Prištini se proglašava pobeda.

Predstavnik za novinare Bele kuće Krouli je odmah konstatovao da je MSP strogo naglasio da je kosovska deklaracija o nezavisnosti legalna i da SAD podržavaju takav sud. Pozvao je Evropu da se ujedini oko zajedničke budućnosti. Londonski „Tajm“ u tom tonu konstatuje da je Kosovo potvrđeno kao nezavisna država.

„Njujork tajms“, doduše uz konstataciju da je nezavisnost Kosova ojačana, citira i Edvina Bekera iz Instituta za međunarodne odnose koji navodi, da je to loša vest za brojne vlade koje se suočavaju sa separatističkim pokretima.

Ministri inostranih poslova EU su 26. jula konstatovali da mišljenje MSP-a otvara novu fazu i kažu da je EU spremna da pomogne pokretanje dijaloga. Šef italijanske diplomatije Franko Fratini saopštio je u ponedeljak da je posebni izaslanik srpskog predsednika Tadića preneo pomirljiv stav i da izgleda da on otvara mogućnost za pregovore Beograda i Prištine. Misija OEBS-a saopštava da će nastaviti da radi na Kosovu prema svom mandatu, na neutralan način. Posle izjave Hašima Tačija da se nadgledana nezavisnost Kosova uspešno završava, misija EU saopštava da će na Kosovu ostati još najmanje dve godine…

GLASOVI: Za Odluku o nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje glasali su poslanici vladajuće koalicije, Srpske napredne stranke, Nove Srbije i Srpske radikalne stranke, a protiv su bili poslanici Demokratske stranke Srbije i Liberalnodemokratske partije i Riza Halimi. U odluci se pledira da se putem mirnih pregovora dođe do trajnog, održivog i obostrano prihvatljivog rešenja za Kosovo i Metohiju, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, koje će omogućiti istorijsko pomirenje srpskog i albanskog naroda, kao i mir i stabilnost regiona.

Potvrđuje se da Republika Srbija sve odluke privremenih organa Kosova i Metohije nakon jednostrano proglašene nezavisnosti Pokrajine proglašava ništavnim i neprihvatljivim za Republiku Srbiju, uključujući tu i samu deklaraciju o nezavisnosti Kosova i Metohije. Ponavlja se da Srbija nikada neće, ni eksplicitno ni implicitno, priznati jednostrano proglašenu nezavisnost.

Predsednik Tadić u završnom govoru u Skupštini tvrdi da Srbija ima jasan plan diplomatskih aktivnosti, i da će njegovi specijalni izaslanici predati njegovo pismo predstavnicima država u 55 zemalja za koje Beograd ima saznanja da su izložene pritisku da priznaju Kosovo. O pismu se ne zna ništa, a o nameri ponešto – da se apeluje na novu uzdržanost do rasprave u Generalnoj skupštini i novog pokretanja pregovora. Predlog rezolucije Srbija treba da napiše u konsultacijama sa EU, Rusijom i Kinom…

Predsednik Tadić u Skupštini Srbije saopštava da se na njega ne vrši pritisak, da mu je američki potpredsednik Bajden sugerisao da se traži realistično rešenje, a da mu nije, kako piše štampa, rekao da će Srbija biti u velikim problemima.

Tomislav Nikolić je pitao zašto ta pisma predsednika Tadića ne bi mogli da predaju srpski ambasadori i kakvi su uopšte naši ambasadori koje niko ne prima. Ministar Jeremić mu odgovara da ambasadori nemaju prolaz do visokih adresa koje o takvim stvarima odlučuju. Jeremić je preko sale poručio Nikoliću da bi on, sa svojim skupštinskim kredibilitetom bio izuzetan izaslanik, koji bi drugim zemljama nosio zvaničnu poruku Srbije. Ovaj je to prihvatio. Toj Jeremićevoj konstataciji oštro je replicirao Čedomir Jovanović. Onda je Jeremić uputio sličan poziv i radikalima, koji su predlog odbili. Tadić u pauzi u izjavi novinarima kaže da treba paziti koga se gde šalje. Na kraju sednice predsednik Tadić se uputio u poslednji red desno da se pozdravi s Nikolićem, a onda se nasumično pozdravlja i sa ostalima. Svi su imali nekakve čudne izraze lica koji su otkrivali samo umor posle desetočasovne rasprave o nacionalnim pitanjima, s jednosatnom pauzom za ručak.

POSLE DVE GODINE O KOSOVU: Članovi vlade na zasedanju Skupšine Srbije