Sve oči, ali i brojne političke nade, uprte su ovog proleća u lokalne izbore u malom gradskom naselju blizu Zlatibora. Kosjerić će biti pokazna vežba svima koji su se mesecima unazad nadali da će na izborima videti listu koju su podržali studenti. A da će u krčkanju jedne takve liste i sam učestvovati, Nenad Gladić, voditelj i gastronom, poznatiji kao Lepi Brka, nije ni slutio.
“VREME”: Čija je ideja zajednička lista (studenti, stranke, građani)?
NENAD GLADIĆ: Studenti su pokretači. Mi smo vest o izborima u Kosjeriću dobili preko noći, u neku nedelju popodne. U roku od tri dana studenti su pozvali na ujedinjenje, da izađemo na izbore, ali svi zajedno i bez stranačkih obeležja. To se zaista i dogodilo. Za desetak dana smo krenuli u akciju, u kampanju, i izašli smo na teren.
Studenti su lepo rekli – ljudi, hajde da probamo da promenimo upravu. Jer, opštinom se ne vlada, već se njom upravlja. Ako postanete vlast u opštini, samo dobijate hrpu problema u nasledstvo. I mislim da je to jasno ljudima koji su pristali da budu na listi “Ujedinjeni za Kosjerić” – dobiće zapravo jedan vruć krompir, a ne neku veliku moć.
Iako je bivši premijer Miloš Vučević cinično izjavio da je Kosjerić poznati univerzitetski grad, studenti koji su nas okupili zapravo su mladi rodom iz Kosjerića, a studenti su fakulteta u blokadi po Srbiji. Oni su pre ovih izbora organizovali i brojne proteste u Kosjeriću, okupljali su ljude svake nedelje. Zaista su postali naša pokretačka snaga. Nema njih puno, oko 10 do 15. Malo smo mi mesto – primera radi, u Kosjeriću se u prvi razred upiše ukupno 60 đaka. Nisu se svi studenti, naravno, angažovali, ali je formirano jedno solidno studentsko telo koje se odlično snalazi u ovoj situaciji. Do 8. juna nije ostalo mnogo, ali oni su jako smireni, pomno pripremaju akcije, angažuju se i dosta su usmereni ka tome da se ljudima skrene pažnja na to šta je zaista bitno za Kosjerić, kao i zašto je krucijalno da glasaju.
Koliko je lokalnim političarima bilo teško da skinu stranačka obeležja? Jesu li to uradili voljno ili nevoljno?
Na lokalu je sve drugačije, ideologija nije presudna. Neće se ljudima život promeniti ako sutra na vlast u njihovom selu dođu, recimo, monarhisti. Tom selu trebaju put, voda, škola. Mi se i dalje bavimo pitanjima kojima se civilizovan svet bavio pre 50 ili 100 godina. Onaj ko reši komunalne, ekološke, jednostavne probleme, on je najbolji lokalni političar.
U koaliciji u Kosjeriću su različiti ljudi sa drugačijim ideologijama. Neki su desno, neki levo orijentisani, ali to u ovom momentu nije važno. Potrebno je da sada primenjujemo isti princip kao kada bi, na primer, gorela kuća. Nije važno koje su boje kante, bitno je da ih napunimo vodom i iskoristimo za gašenje požara.
Znači, političari su odmah pristali da idu na izbore bez imena stranaka? I centrale su im rekle da je to u redu?
Jedan lokalni odbor je pristao da učestvuje na izborima suprotno odluci sopstvene centrale.
Šta nam to govori?
Šteta nije velika jer im je centrala rekla da ne idu na izbore, oni učestvuju ali bez stranačkog obeležja, tako da svako radi onako kako misli da treba. Verujem da centrale opozicionih stranaka koje su podržale učešće na izborima bez obzira što neće biti njihovih naziva, jako dobro znaju da će steći značajan politički kapital kroz ove izbore. Za neke možda naredne on će im koristiti.
I sam sam rekao nosiocima liste – jedva čekam da pobedite, pa da ja mogu da vas kritikujem.
Znači li to da nećete biti u vlasti u Kosjeriću?
Ne želim nikakvu funkciju. Iskreno, ne bih im bio u koži. Verujem da će se suočiti sa ogromnim problemima ako preuzmu opštinu.
Vi ćete postati novi korektivni mehanizam?
Svi to treba da budemo. To što sam nekome pomogao i glasao za njega, ne znači da ga volim, već jednostavno verujem da može da mi reši probleme. Meni treba menadžer, ne treba mi vođa.
Ipak se zna koga podržavate. Nedugo pošto ste kuvali za studente, u vašu seosku baštu su ušli policajci u potrazi za narkoticima. Kazali ste da im oni kad vas ne rađaju. Ima li ovaj događaj epilog?
Bila je to dosta bizarna situacija. Protekle zime, kada su oni došli, ništa još nije rodilo kod mene u bašti, a posebno ne narkotici. Ljudi su bili pristojni, ali je sve delovalo nadrealno. U nalogu za ovu “predstavu” je pisalo da su došli na osnovu operativnih saznanja koja su pod tajnom oznakom, da se u kući drogiramo, ali i da smo imali posetioce koji se drogiraju. Verujem da su oni pre primetili da sam ja nekoliko puta kuvao, ali hranu za studente, kao i da sam bio aktivan u borbi protiv izgradnje rudnika. Ali, advokat je kasnije proverio, protiv mene ne postoji nikakav proces. Verujem da je ovo bilo zastrašivanje.
Ja sam sebi posle napravio majicu sa natpisom − narkobos. Nosim je kada odlazim u centar Kosjerića, u prodavnicu. Ljudi se siti ismeju.
Kakva je atmosfera u izbornoj kampanji?
Opozicija je fer i optimistična. Ali smo, sa druge strane, primetili da su počele da rade mašine po seoskim drumovima. To zapravo vlast nudi asfaltiranje u zamenu za glas. Sve to čine bez ikakve table ili obaveštenja o finansijeru, nadzoru, bilo čemu. Nije nam poznato na koji način će to biti završeno, da li će to biti 2,5 centimetra novog asfalta ili ceo put, niti koji je to put. Ali, na to smo već navikli pre svakih izbora, to je standardni način da se zamažu oči lokalnom stanovništvu. Jedino je neverovatno da nam se u 2025. godini nudi put da bismo bili sretni.
Sad je samo pitanje šta može da se uradi. Da li je moguće probiti blokadu navodnih televizija, koje rade pod režimom, i kampanju koja se vodi podmićivanjem, pa i najbanalnijim. Pojedinim ljudima nude stoku, nekima stočnu hranu. Sve je isto kao devedesetih. Zapravo, kada malo bolje razmislimo, imam osećaj da smo se resetovali i vratili na početke višestranačja. Zato je neophodno da i mi pokušamo sve iznova.
Očekujete li neke nove manevre?
Očekujemo celokupnu ponudu njihovog delovanja. Ne verujem da će smisliti nešto novo, ali njihovo dosadašnje ponašanje u kampanji je sasvim dovoljno. Arsenal nije mali.
Smatrate li da je Kosjerić pokazna vežba da parlamentarne izbore u Srbiji? Ukoliko ujedinjena opozicija sa studentima odnese pobedu u Kosjeriću, šta će to značiti za celu Srbiju?
To je jedna duga i druga igranka. Mi smo morali da zagrizemo prvi, videćemo kakvu će i koliku prevagu Kosjerić doneti. Republički nivo, naravno, nije isti kao i lokalni, ali iz dosadašnjeg rada sa studentima iz Kosjerića, meni se čini da oni nemaju veliku ambiciju da sve bude pod njihovom kontrolom. To nije ni moguće, a ni studenti sami nisu želeli da budu na listi. Ako opoziciona lista pobedi, studenti mogu da nastave da budu korektivni faktor. S tim što verujem da nam on neće ni biti potreban u ovolikoj meri. Jer ljudi sada vrlo dobro osećaju strah od apatije, studenti su nas zapravo izlečili od nje. Ovako izlečeni, možemo sami da budemo korektivni faktor svake vlasti, ne treba nam neprestano podsećanje.
Otkud vi uopšte u Kosjeriću i u politici?
Ovo su moji prvi lokalni izbori ikada. Ranije sam živeo sa porodicom na Novom Beogradu i bilo mi je jasno kako se politika tamo odvija. Niti smo poznavali ljude, niti komšije. Ovde su problemi poznati, a poznati su i akteri. U jednom bloku na Novom Beogradu živi možda 20.000 ljudi, a cela opština je drugi najveći grad u Srbiji. Vidite, Kosjerić nema ni 10.000 stanovnika. Intimnije je. Za ovih nekoliko godina, koliko sam porodicom u Kosjeriću, upoznali smo ljude i okolnosti u kojima žive. Mnogo brže, jednostavnije nego u gradu. Ljudi su nas jako fino primili. Veoma me je prijatno iznenadilo i koliko se ovde situacija ozbiljno promenila od kada su počeli studentski protesti. Mlađi svet je odmah shvatio svoju ulogu. Ipak, kada su me pitali da pomognem na samim izborima, moram priznati da nisam goreo od želje jer mi politički angažman ne prija. Opet, 13 godina sam radio na televiziji i znao sam da bih mogao da doprinesem. Nisam želeo da budem na listi, ne poznajem dovoljno ljude niti mesto, a želeo sam da pomognem. Krenuo sam od sebe. Otišao sam da živim na selu jer sam hteo da ostavim iza sebe gradske probleme. Ideja mi je bila da uživamo u miru, tišini, prirodi. Ali, ne lezi vraže, od tih problema pobeći ne možeš. Dete mi ovde ide u školu, lečimo se u domu zdravlja, do kuće stižemo putem, jako lošim, a smeće se baca po divljim deponijama. Opet sam se našao obuzet sličnim pitanjima kao i u gradu – da li je u školi sve kako treba, ima li pedijatra u domu zdravlja… Onda mi je postalo jasno da se ne mogu praviti blesav na političku situaciju. Jer mikrokosmos ne možeš više nigde naći. To smo najviše shvatili poslednjih šest meseci. Pre ili kasnije, on se uruši, ma kako misliš da si bezbedan u njemu. Zato sam shvatio da je bolje da pokušam da rešim stvari, koliko i gde mogu.
