Iza kulisa Sretenjske skupštine

U Kragujevcu, po Sretenju, 4. februara 1835.

Skup je bio veličanstven: po procenama stranih dopisnika i policajnih časnika, bilo je najmanje 14.000 ljudi, naroda, kapetana, odličnika, lica sveštenih, trgovačkih i pismenih. Ustav je prihvaćen plebiscitarno, aklamacijom i svima je već poznat njegov sadržaj. Strani dopisnici s kojima je izveštač „Vremena“ kasnije razgovarao prijatno su bili iznenađeni liberalnim i demokratskim karakterom novog ustava, mada su imali i izvesne nedoumice oko stava Knjaza Miloša Obrenovića: da je pustio brata Efrema da ukaz potpiše on, dok se samo Njegovo Visočanstvo zadovoljilo da taj najviši pravni akt pozdravi tek odmerenom izjavom za javnost. Objašnjenje da se Knjaz izgovorio time što je nepismen nije dopisnicima delovalo dovoljno uverljivo. Dopisnik jednih novina iz Vijene, bliskih Balhausplacu (kao da drugačijih ima), špekulisao je na temu informacije iz „poverljivog izvora“ koji mu je u poverenju saopštio da je Knjaz zabrinut, da smatra da je stavljen pred svršen čin i da mu je strepnja dublja od nade. S obzirom na poznatu bliskost tog lista sa izvesnim elementima iz redova prekograničnih Srba, pogotovo onih iz Vojvodine, tačnije Srema, moglo bi se naslutiti da te špekulacije donekle pakosno računaju na Knjažev upadljivi nedostatak simpatija za njih. Istini za volju, Knjaževe rezerve prema Prečanima bile su poznate i ranije, kao i to da ih smatra saveznicima nepouzdanim, sa zadnjim namerama u korist izvesnih Velikih Sila s kojima bi Knjaz da održi dobre, ali nikako prisne i odane relacije. Neki izvori „Vremena“ ukazali su i na upadljivo prisustvo što diplomata, što dopisnika iz dotičnih zemalja na ovoj velikoj svečanosti. Srbija se, po njima, polako javlja kao važan faktor balkanske politike, što donošenje ovoga Ustava glasno najavljuje; Knjaz kao da nije najzadovoljniji takvom percepcijom naše države. To nije čudno: Njegov pristup politici i diplomatiji uvek je bio nekako više tih, samozatajan i skromniji; iz Njegovog iskustva najvažnije je ne privlačiti na sebe preteranu pažnju Velikih Sila – čak (možda i naročito) ako za Njega imaju reči hvale. Crnogorski Vladika Rade, koji – kao što je poznato – ne gaji neke simpatije za Miloša, rekao bi, međutim, sasvim ispravno i objektivno, da ga to ne čudi, jer se taj niz raznu užad spuštao, pa se i naučio pameti: da se ne valja isticati mnogo, jer da tiha voda breg roni.

POLETELI I UZOHOLILI SE: Spoljnopolitički analitičari, s druge strane, komentarišu donošenje ovog ustava kao pozitivan razvoj. U razgovoru s vašim izveštačem ističu okolnost da je Knjaz iz nekog razloga ipak prepustio Dimitriju Davidoviću da Ustav sastavi i njegovim istomišljenicima da ga onako složno podrže. Kažu da je g. Davidović sebe dokazao i stekao Visoko poverenje Njegovo svojom veštom diplomacijom pred Portom, u pregovorima dugim i bolnim sa prevejanim Sultanovim pašama, evnusima, haznadarima, katilima i kajmakamima. Tako je g. Davidović, što god Miloš i Njegova previšnja okolina o njemu mislili (a ne misle baš najbolje, kao što je opštepoznato), kažu oni, stekao zasluge i manevarski prostor u unutrašnjoj politici Srbije. Drugi neki analitičari, međutim, imaju rezerve: pozivajući se na to da Knjaza znaju bolje od ostalih, oni ne slute dobar konac ove ustavne euforije. Kažu da Knjaz sada pažljivo prati reakcije onih Velikih Sila od čije podrške neposredno zavisi sudbina Srbije (pre svega Turske i Austrije, ali Rusije); odjek ovoga ustava u nekoj tamo Francuskoj, Engleskoj i Belgiji za njega nije od nekog značaja, što god razni poslanici, konzuli i analitičari tamo pričali i ovde aplaudirali Miti Davidoviću. Od svega toga, međutim, kažu ti zloslutnici, Knjaza više brinu jasne i poznate političke ambicije odličnika, kapetana, trgovaca, daskala i ostalih nezadovoljnika ovde, kod kuće. Ovaj ustav, nema spora, osokolio je Njegove protivnike: već se priča o ograničavanju Knjaževske „samovolje“, kako to oni zovu; već se oseća pregrupisavanje bundžija i mutivoda; pominje se i zlokobna reč „ustavobranitelji“. Persona bliska Knjazu koja je želela da ostane anonimna kaže za „Vreme“ da se Mita Davidović „malo preračunao“; da je „mnogo visoko uzleteo i uzoholio se“; da „neće Milošu tamo neki nesvršeni studenti i novinari propisivati kako da vlada“; sve to, navodno, iz Njegove najbliže Previšnje okoline.

U neformalnom razgovoru za „Vreme“ g. Mihajlo Todorović German, predstojatelj Knjaževske političke obavesne službe (u daljem tekstu: Službe), kaže da mu njegove „saradničke veze“ i „pozicije“ iz Stambola, Vijene i Petrograda prenose ne baš najpovoljnije reakcije tamošnjih vlasti i dvorova ovakvim razvojem stvari. Štaviše, kaže on, moglo bi se reći i „zabrinutosti“. „Znate“, kaže predstojatelj Službe, g. German, „to vam je pitanje iznad svega ideološko i stoga zajebano: još su žive bolne uspomene na Napoleona i već te moderne, republikanske i kao fol demokratske ideje koje su ugrozile celu Jevropu; neke snage misle da je ovaj Ustav malo suviše, kako bih vam rekao… obojen, je li, takvim nekim novotarijama. Tako Vijena i Petrograd. Stambol je već dovoljno iznerviran hatišerifom i beratom, pa ga ne treba dalje iritirati, mislim. Eto“, pokazuje svežanj hartija, „regionalni centri i detašmani Službe javljaju da špijuni vršljaju po svim granicama, što austrijskim, što turskim, naročito od Bosne. To je manje važno, uvek je tako; mnogo je važnije uočeno kolebanje cena svinja i šljiva i to nas brine.“ Na našu molbu da komentariše postavljenje Dimitrija Davidovića na mesto ministra unutrašnjih dela, g. German je rekao da je to „za svaku pohvalu“ i da se „nada uspešnoj i bliskoj saradnji“.

SUKANJE BRKOVA: Toma Vučić Perišić nije bio naročito raspoložen za komentar: promrsio je kroz brkove da je „ovo veliki dan za demokratiju u Srbiji“ i da „ničija nije do zore gorela“; da „krčag ide na vodu dok se ne razbije“ i da „ćemo tek videti čija nana crnu vunu prede“. Upitan kako komentariše postavljenje g. Davidovića na mesto ministra unutrašnjih dela Kneževine, s obzirom na to da je to u naprednim državama položaj veoma važan, g. Vučić Perišić odbrusio je ovom dopisniku da „to jeste u naprednim državama, ali Miloš ima svoju Službu, svog Germana i svoje pandure i to su svi ti vaši unutrašnji poslovi koji Njemu trebaju“.

G. Dimitrije Davidović, ustavotvorac i novopostavljeni ministar unutrašnjih dela, našao je vremena i za nas. Upadljivo umoran, ali i vedar, smešeći se ispod opuštenih brkova, g. Davidović podsetio je prvo da je i on pre svega novinar i da mu je to najmiliji posao od svih; da jedva čeka da se vrati svojim „Novinama srpskim“ i „Zabavniku“ – čim završi ova preča narodna posla na opštu polzu i zadovoljstvo. „Pišući ovaj naš Ustav nadahnuo sam se demokratskom tradicijom napredne Jevrope, najbolje oličenom u francuskoj tradiciji, ali nama prihvatljivijom u belgijskom obliku prosvećene parlamentarne monarhije“, kaže za „Vreme“ g. Davidović. „Oni to tamo zovu konštitucijama; mi smo uzeli reč „ustav“ jer je narodu razumljivija: odmah označava svrhu – ustavljanje moći Vladara putem volje naroda, ako ste me razumeli?“. Naravno, ali šta Knjaz o tome misli? „Pa, ćutao je dok mu je policajmajstor Ilija Čarapić čitao tekst; znate, on se u Vuka ne uzda mnogo kad su važnije stvari u pitanju, pa se radije oslanja na Direktora tajne političke policije beogradske… No, bilo kako bilo, Knjaz je sukao brkove, razmišljao, pušio na čibuk i na kraju rekao: neka, dobro, ako je tako, ajde i to da probamo, mada ne znam baš… I otpustio me neka idem i neka radim dalje. Kao što ste i sami videli, ova Skupština bila je veličanstvena i ja sam presrećan jer sam narodu Srbije i Srpstvu vaskolikom poslužio koliko sam mogao“. Na naše pitanje kako će se pozabaviti unutrašnjim delima sada kad je ministar, g. Davidović kaže: „Videću kad počnem. Znate, gg. German i Čarapić kažu mi neka se ne brinem: političko-bezbednosna situacija pod kontrolom je, javni red i mir su obezbeđeni, zaštita života i imovine graždanstva sada je još bolja zbog Ustava, a čislo pandura uvećava se polako. Policajna posla su u najboljem redu, a ako bude problema, oni će mi već blagovremeno javiti, a dotle neka se slobodno bavim ustavnim poslima, a oni će već uređivati policajna ispravničestva po novom učreždeniju.“ G. Davidović bio je upadljivo optimističan i uveren je da će Knjaz, videvši veličajnost ove Skupštine i volju naroda tako toržestveno izraženu, prevazići svoje moguće zle slutnje i ostale rezerve.

BOGU HVALA ŠTO SAM NEPISMEN: Sticajem srećnih okolnosti, „Vreme“ je dobilo kraći ekskluzivni intervju s Njegovim Visočanstvom Knjazom Milošem Obrenovićem neposredno pred zaključenje ovoga čisla naših novina. Knjaz nas je primio nasamo; velikodušno je odbio ponudu za autorizaciju rečima: „Ja sam, prijatelju, nepismen, kao što vi nikada ne propustite da primetite. Onom ćopavom austrijskom špiclu nikad ne bih dao da moje reči odobrava, a onaj moj policajmajstor sve bi izmenio, a možda ništa ne bi ni izašlo, kakav je. Nego, pitaj ti brate, a ja ću posle reći da to nisam rekao. Pa, nepismen sam.“

O novom ustavu Knjaz kaže: „Tako mi je i trebalo kad sam se u Prečane uzdao. Kaže mi German da si i ti iz Preka, a? Iz Bavaništa, kažeš? Znam ja vas: sedite tamo i nama ovde u Srbiji krojite kapu, a kad zagusti i treba gaće na rešeto, vi u šajku, pa preko Dunava, a mi s Turcima da se gušamo. Sve sam špijun i agent-provokator. Eto, taj Mita Davidović: sedi u Karlovcima, pa u Pešti, pa u Vijeni i kad bankrotira sa tom svojom štamparijom, dođe ovamo. Bolje bi mu bilo da je za hećima izučio tamo u Vijeni, nego što se bacio u politiku. Dobro, sada: jeste da je to s Portom završio kako treba, čak bolje nego što sam se nadao. Ti su Turci teški kao crna zemlja i dobro je da smo njega tamo poslali. Ali, to ne znači, brate moj, da sada može šta mu padne na pamet. On će meni u Srbiju uvoditi te neke svoje jevropske demokratske tradicije. Sve su to ta francuska posla sa parlamentima i republikama; dobro nije republiku napravio ovde, šta bih ja onda sa Vijenom i Stambolom i Petrogradom? Ionako me udaviše kao zmija žabu. Kažeš Belgija i njena konštitucija? Ma nemoj: bolje bi nam svima bilo da je iz Belgije puške i džebanu nabavio, a ne konštituciju. Vojska nam ima one ruske tandžare iz 1808. kroz koje zrno samo propada, a on ustave pravi, pa još i belgijske. Znam ja šta je ustava: pred vodenicom, da vodu ustavi. Mene je našao. Tako je i onaj hajduk i ubilac Karađorđe tamo preko čuo za Francuze, revoluciju i Napoleona, pa sam jedva s njim na kraj izašao. Ali njih te jevropejske budalaštine ne prolaze nikako. Kakva crna Jevropa? Turci me za gušu drže; Austrijanci mi o glavi i o ćemeru rade; Rusi sede tamo negde i ucenjuju me za ono malo vojne opreme i naoružanja što nam jedva daju, jer smo kao sanćim pravoslavna braća. Jača braća: tu smo, đe smo, kukala nam majka, a ovi Davidovići bi se belosvetskom i jevropskom politikom bavili, dok ja treba da budem faktor mira i stabilnosti na Balkanu. Ajde, dobro, uzdam se da će taj Mitin Ustav nekako proći, jeste se dopao narodu, ali i onim pismenim ugursuzima,što me brine. Ajde sada napiši to i idi s milim Bogom; ne znam šta ću od brige ionako. Ljubica mi se doselila još pre pet godina u Beograd, pa i o njoj moram da brinem. Ajde, ajde, i hvali Boga što sam nepismen.“

PRVI USTAV ZA NJEGOVA VAKTA: Knez Miloš Obrenović