Hrvatski izazovi

Neobično, ali vodeći političari Srbije danas sve češće ističu da u odnosu na Evropsku uniju, Haški tribunal i neke druge reformske poteze, treba imati na umu hrvatska iskustva. Iako je to glavni povod za intervju sa Milanom Simurdićem, našim ambasadorom u Zagrebu, razgovor počinjemo pitanjem o iznenađujuće širokom odjeku javnog pomirenja poznatih glumaca Bate Živojinovića i Borisa Dvornika.

„VREME„: Da li i ovakvi gestovi upućuju na zaključak da su odnosi između dve države u usponu, uprkos starom bremenu međusobnog nepoverenja?

MILAN SIMURDIĆ: Svako pomirenje, pogotovo veoma popularnih javnih ličnosti, glumaca poznatih najširim slojevima stanovnika dve zemlje, pozitivno je i ne ostaje bez odjeka. Na odnose Beograda i Zagreba ne utiče samo ono što rade političari i diplomate, ne manje je značajno i komuniciranje svih drugih aktera, od javnih ličnosti do običnih ljudi, privrednika, umetnika, sportista. Jer, nakon godina oružanih sukoba i golemih ljudskih tragedija nepovratno smo ušli u fazu razvoja odnosa, njihove stabilizacije i zajedničke evropske budućnosti. Svaki doprinos u tom pravcu je dragocen.

Ima mišljenja da Srbija na unutrašnjem i spoljnom planu imitira ili treba da imitira Hrvatsku. Da pođemo od neverovatno brzog i uspešnog kvalifikovanja Hrvatske za proceduru ulaska u Evropsku uniju. Kako je to Hrvatska uspela?

Ne mislim da se radi o imitiranju, jer, na primer, Hrvatska je najveću podršku oko sticanja statusa kandidata dobila, među ostalima, i od Slovenije. Logično je da se iz susedstva prelivaju pozitivni uticaji i da stižu izrazi podrške, pogotovo kada se radi o procesu evropskih i evroatlantskih integracija. Zbog toga je i naša podrška hrvatskom dobijanju statusa kandidata bila izraz autentičnosti sopstvenih zalaganja i opredeljenja. Mi sa Zagrebom nemamo sporova oko pitanja budućnosti. Za Brisel je region Zapadnog Balkana ostala nezavršena priča i možemo očekivati dodatne podsticaje i kada se radi o nama.

U slučaju Hrvatske radi se jednostavno o obimnom poslu koji je uspešno obavila prethodna i nastavila aktuelna hrvatska vlada – na bazi nacionalnog konsenzusa o članstvu u EU-u kao apsolutnom prioritetu. U vrlo kratkom roku Hrvatska je uspešno okončala pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, podnela u dobro odabranom momentu zahtev za članstvo i nakon detaljnih odgovora na upitnik Evropske komisije dobila pozitivno mišljenje Brisela i status kandidata. Očekuje se da pregovori o priključenju započnu početkom naredne godine. Sve ovo bilo je praćeno intenzivnim prilagođavanjem zakonodavstva, lobiranjem uz visok stepen evroentuzijazma stanovništva, odnosno relativno nizak evroskepticizam. Dodatno, hrvatska privreda je u značajnoj meri već privatizovana, strana ulaganja rastu, makroekonomski pokazatelji su povoljni, uz izuzetak, recimo, visoke spoljne zaduženosti i preterane lične potrošnje.

Hrvatska je, govoreći realno, ostala jedina većinska konfesionalno katolička država van proširene EU. Da ne bude dileme, podsetiću da EU ima i države sa većinskom pravoslavnom populacijom (Grčka). Ovo navodim samo kao primer, ali i pokazatelj da se i Katolička crkva u Hrvatskoj veoma angažovala na Hrvatskom putu u EU, odnosno da je za proces evropskih integracija potrebno najšire angažovanje svih faktora jednog društva.

Da se zadržimo još malo na krupnom pitanju: kako jedna izrazito nacionalistička stranka, kakva je HDZ, u ovom slučaju još sa relativno slabom, manjinskom Vladom u Saboru, menja iz temelja svoj ekskluzivni nacionalni rakurs i postaje šampion jedne internacionalno–integralističke, evropske politike?

Simurdić – U slučaju Hrvatske za sada se pokazuje da je Hrvatska demokratska zajednica, bez obzira na nedemokratsku tradiciju i pomenuti nacionalni ekskluzivitet, kao bitnu programsku odrednicu u prošlosti – kada je postala svesna promenjenih okolnosti, imala snage da pragmatično uđe u proces unutrašnje transformacije, kako programa tako i rukovodstva.

Ovo ponekad zahteva poteze koji mogu podosta da iznenade, setimo se samo izjava premijera Sanadera o srpskoj zajednici u Hrvatskoj ili čak i činjenice, koja se ne vidi uvek dobro, da faktički HDZ koalira sa Srpskom demokratskom samostalnom strankom i drugim manjinskim poslanicima u Saboru; da imamo, na neki način, novi vid, u istoriji inače poznatih starih primera, koaliranja hrvatske superstrukture sa Srbima u Saboru. Pojedini potezi i gestovi premijera Sanadera nesumnjivo govore o njegovoj rešenosti da ovu transformaciju stranke nastavi, da HDZ pretvori u nešto što bi se moglo nazvati klasičnom evropskom strankom desnog centra. U tom smislu HDZ uživa značajnu podršku i Evropske narodne stranke. Naravno, svaka suštinska promena političkih stranaka (sa istorijom koju ima HDZ) veoma je složen proces. Rekao bih da je uspeh u transformaciji ovakve stranke od nešto šireg značaja, pre svega u regionalnom smislu, kao pokazatelj moguće demokratske transformacije političkih partija koje su bile akteri oružanih sukoba, a time i stabilizacije i izgradnje demokratskih i tržišnih institucija u svakoj od država nastalih na prostorima bivše zajedničke države.

Pre desetak godina izgledalo je da je srž poslednje balkanske krize u srpskohrvatskim odnosima i da će biti najteže obezbediti saradnju baš tih novih država – Srbije i Crne Gore i Hrvatske, a svedoci smo nečeg obrnutog, ako nas utisak ne vara?

Treba imati u vidu da od međusobnog priznanja 1996. godine prvi put prvo SRJ, pa Srbija i Crna Gora i Hrvatska komuniciraju kao samostalne, međunarodno priznate države. Ono što je istorijski prethodilo bili su odnosi uglavnom u integrativnim okvirima širih državnih formi. Iz tog razloga, naši odnosi sa Zagrebom, da tako kažem, nisu još klasični bilateralni odnosi. Radi se o procesu koji je nesporan, ali još ima niz otvorenih pitanja.

Uzmimo samo primer implementacije sporazuma o sukcesiji. Ima uz to još mnogo tema koje naše odnose čine izazovnim. Upravo zbog toga, ali i zbog nedavnih sukoba u odnosima Beograda i Zagreba, prisutna je, više od uobičajenog, povezanost unutrašnjopolitičkih zbivanja i reperkusija na spoljnu politiku prema drugoj strani. Primetio bih i da je Beograd mnogo više tema u Zagrebu, nego obrnuto.

Upravo zbog činjenice da dve zemlje dele iste spoljnopolitičke prioritete, ne treba da čudi da u odnosima prevladava pragmatizam. Nemam utisak da se u našim odnosima nešto gura pod tepih, mi se kao partneri i sagovornici dobro poznajemo i samo je pitanje tajminga nešto što utiče na dinamiku dijaloga i rešavanja otvorenih pitanja. Ono što je veoma značajno je da su političke elite u obe zemlje svesne značaja izgradnje stabilnih odnosa Beograda i Zagreba za širu bezbednost i razvoj u regionu.

Što se nepoverenja tiče bilo bi pogrešno reći da ga nema, a isto važi i za predrasude i stereotipe. Matrice prošlosti su još prisutne u određenim slojevima, pogotovo među ljudima koji su direktno osetili sukobe ili doživeli tragedije. Upravo zbog toga je od najveće važnosti da rešenja koja tražimo ne budu uzrok novih problema i polemika u budućnosti.

U Beogradu se ponekad ističe da Srbija i Crna Gora odnose sa Haškim tribunalom može da reši na povoljniji način i u tom slučaju se ističe primer Hrvatske. Šta je to što je Zagreb bolje rešio sa Hagom i da li Beograd može pokušati nešto slično?

Pored nekoliko drugih poteza koje je povukla Sanaderova vlada, onaj prema Haškom tribunalu (ICTY) verovatno je bio presudan za uspeh aspiracija prema kandidaturi za EU. Pozitivno mišljenje Evropske komisije sadrži ocenu da Hrvatska u potpunosti sarađuje sa Sudom. To je ocena iz Tužilaštva ICTY-ja i kao takva merodavna je za sve članice EU-a. Ovo je usledilo nakon pregovora sa optuženim generalima, koji su prihvatili dobrovoljnu predaju Sudu i dobili garancije vlasti za punu podršku tokom suđjenja. Ostalo je otvoreno krupno pitanje pronalaženja generala Gotovine, a dopiru informacije da na tom pitanju Vlada preduzima sve potrebne mere i o njima redovno izveštava ICTY.

Vlada je u drugim elementima saradnje sa ICTY-jem pokazala i kooperativnost i inicijativu, na osnovu relevantnog zakona. Na unutrašnjem planu Vlada je pitanje izvršenja obaveza prema ICTY-ji postavila u okvire pravosudne saradnje i nastoji da spreči politizaciju ove, i za Hrvatsku, izuzetno delikatne teme. Pogotovo zbog kvalifikacija iz pojedinih optužnica. Uz to, ono što je primetno jeste da se u izjavama hrvatskih zvaničnika redovno ističe da je ICTY sud za pojedince koji su počinili zločine, a ne za narode – i ta poruka nije ostala bez odjeka.

Inače, pitanje saradnje sa ICTY-jem ključno je za razvoj i perspektive skoro svih država Zapadnog Balkana, ali i regionalne saradnje i stabilnosti. Saradnja sa Hagom je pokazatelj evrokompatibilnosti.

Javnost i dalje primećuje međusobne varnice u izjavama političara u Beogradu i Zagrebu. Šta su po vašem mišljenju najkrupnija otvorena pitanja u tim odnosima?

Varnica ima i biće ih i u narednom periodu, nadam se sve manje. One su rezultat i tzv. regionalnih spojenih sudova ili povezanosti političkih zbivanja. Slobodna i nesmetana komunikacija ljudi i roba, suočavanje sa prošlošću i zajednička evropska budućnost su načini kako se to može prevazilaziti.

U odnosima sa Zagrebom postigli smo značajne i dobre rezultate. Ojačali smo ugovornu osnovu odnosa, imamo bezvizni režim, unapredili smo privrednu saradnju, a sve bolje sarađujemo na regionalnom planu i posebno na planu pristupa evroatlantskim integracijama. Podsetiću i da je ove godine realizovano više poseta na svim nivoima, uključujući i najviši, tj. prvu zvaničnu posetu predsednika Marovića Zagrebu.

Imamo i nasleđene probleme. Radi se o hrvatskoj tužbi pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, koju bi, kao i sve druge tužbe pred tim sudom, bilo najbolje povući. Tu je i pitanje razgraničenja na Dunavu. Krupan problem je i pitanje povratka izbeglica i njihove imovine, zaštita njihovih prava, uključujući stanarska i druga stečena prava. Posebno je važno da se revidiraju i objave tajne optužnice protiv Srba izbeglih iz Hrvatske, jer predstavljaju krupnu prepreku i samom razmišljanju o povratku. Značajno je da se reši i pitanje nestalih osoba, bez obzira na nacionalnost. Problema ima i sa suđenjima za ratne zločine u Hrvatskoj, gde međunarodne organizacije iznose ocene o diskriminaciji osuđenika srpske nacionalnosti.

Jedan od većih izazova je, što sam već spomenuo, implementacija sporazuma o sukcesiji, kada se radi o imovini pravnih i fizičkih lica, a imajući u vidu obim imovine na koju se sa obe strane polaže pravo.

Smatram da nesmetana komunikacija i kontinuirani politički dijalog predstavljaju najbolju formulu za dalji razvoj odnosa i u tom smislu radimo na budućim susretima i posetama. Mera uspešnosti u razvoju naših odnosa je povezana sa spremnošću da rešavamo krupna otvorena pitanja, ali isto tako i pitanja običnih ljudi. Jer, obe stvari značajno utiču na unutrašnje prilike u obe zemlje.

U kom pravcu idu nastojanja naše politike da se izbeglicama pomogne i kako procenjujete raspoloženje zvaničnog Zagreba da ono što je generalno obećano, pre svega Briselu, doista bude pretočeno u život?

Mislim da je pitanje povratka izbeglica, zaštite njihovih prava i imovine jedno od ključnih u našem dijalogu sa Zagrebom. Primećuje se da nova vlada pokazuje veću spremnost da se suoči s ovim pitanjem. Mi smo spremni na bilateralan dijalog o ovoj temi, što do sada nije bila intencija u Zagrebu. Smatramo da je najbolji okvir za razgovor o ovoj temi trojni, uključujući i BiH, na bazi istih standarda i jedinstvenih rešenja. Izbeglicama ne sme biti uskraćeno nijedno pravo, jer inače radikalizujemo značajne slojeve društva i perpetuiramo probleme u odnosima. Kako god mi te probleme nazvali, izbeglički ili problemi ljudskih prava, oni traže rešenje i moraju ga imati.

I u Zagrebu i u Beogradu stalno se ističe načelo da u ekonomskim odnosima ne sme biti prepreka saradnji kada je ona u obostranom interesu. Kako se razvijaju ti odnosi i koje prepreke još nisu otklonjene?

Od 1. jula ove godine na snazi je Sporazum o slobodnoj trgovini. Privrednici na obe strane su veoma ambiciozni u vezi ukupnih mogućnosti privredne saradnje. Podsetiću da je za Hrvatsku naše tržište izuzetno važno i da jedino sa nama, pored BiH, ona ostvaruje suficit u robnoj razmeni. Ovo je, u uslovima visoke spoljne zaduženosti Hrvatske, od oko 24 milijarde dolara i pokrivenosti uvoza izvozom od oko 40 procenata, za Zagreb od vitalnog značaja. Otežavajuća okolnost za rast razmene može biti nedostatak pratećih sporazuma, veterinarskog i sanitarnog, kao i bolja povezanost bankarskih sistema i uopšte infrastrukture neophodne za efikasnu privrednu saradnju. Tu mislim na bolju graničnu infrastrukturu, saradnju carinskih službi i drugo. Hrvatska je ambiciozna i oko ulaganja i učešća u prosecu privatizacije kod nas. Verujem da će i naši privrednici uskoro nastupiti na hrvatskom tržištu u ovim procesima i da će biti tretirani kao i njihovi ulagači kod nas.