Haški pritisak

Prisećajući se svog poslednjeg susreta sa srpskim premijerom Zoranom Đinđićem u njegovom domu u Beogradu (dve nedelje pre nego što je ubijen), američka novinarka Lora Silber zapisala je ovih dana u „Njujork tajmsu“ kako joj se tada učinilo da srpski premijer nije bio nimalo uzdrman niti zabrinut posle 21. februara i neuspelog pokušaja atentata na njega na novobeogradskom delu autoputa. Bio je ubeđen da će izaći na kraj sa svojim neprijateljima, sa talogom Miloševićevog režima koji se vremenom pretvorio u opasan amalgam nekadašnjih pripadnika tajnih službi i organizovanog kriminala. U opuštenom razgovoru, vođenom u porodičnoj atmosferi, Đinđić je američkoj novinarki izrekao i rečenicu koja prilično ubedljivo ilustruje njegovu ubeđenost da su stvari pod potpunom kontrolom i da oni koji su najveća prepreka njegovim reformama neće još dugo praviti probleme po Srbiji – tvrdio je da će još malo sačekati da se kriminalci među sobom obračunavaju, i zatim preživele u tom ratu poslati u Hag.

Pošto takav njegov plan očito nije bio tajna za one kojima je bio namenjen, rešili su da udare prvi. I učinili su to izgleda prilično lako. Kao da su želeli da opravdaju ono bar godinu i po dana staro upozorenje jednog od lidera DOS-a Gorana Svilanovića da živimo u polumafijaškoj državi u kojoj reći „da neko naručuje ubistvo zvuči otprilike isto kao reći da neko negde naručuje kafu“. I mnogo pre ovog Svilanovićevog zapažanja ta mafijaška hidra sastavljena od predstavnika organizovanog kriminala, paravojnih formacija i delova bivšeg bezbednosnog aparata, koja se razlivala i razvijala po Srbiji teško je dobijala svoje lice – zbog „nedostatka dokaza“ uz njena pojedinačna imena obavezno je išla i napomena da se radi o „gospodi“. Išlo je, nažalost, i zaboravljanje da se „to, nešto, bez lica“, nasleđeno od bivšeg režima, ne može u nedogled tolerisati u sistemu koji nije želeo da ima nikakave sličnosti s onim prethodnim.

UGROŽENOST: U jednom intervjuu datom povodom sto dana rada njegove vlade, kada je u onom postoktobarskom zanosu koji je potrajao malo ko slutio da će jednoga dana mafija dobiti priliku da uzdrma državu, Đinđić je odgovarao na slično pitanje o tome da li strahuje za sopstveni ili život članova svoje porodice. „Realno nismo ugroženi od strane političkih neistomišljenika, nego od strane interesnih grupa organizovanih oko nafte i oko cigareta, a kad krenemo na drogu, krađe automobila, otmice…“, rekao je tada srpski premijer, namerno ili slučajno zaboravljajući da svemu tome doda i reč – Hag. Neposredno posle ubistva Zorana Đinđića, u mnogim domaćim i stranim analizama onoga što je moglo stajati u pozadini atentata na premijera, ta reč – Hag – pominjana je bar podjednako kao i reč mafija. Doduše sa prilično različitih strana i sa prilično različitim motivima.

Bilo je, na primer, podsećanja, da mafija i Hag ovde obično idu zajedno i da među onima koji su označeni kao naručioci ubistva Zorana Đinđića svakako ima i ljudi koji su okrvavili ruke tokom minulih ratnih godina, zatim za potrebe bivšeg režima ubijali političke protivnike i „po kući“, i na kraju se vratili svojim redovnim mafijaškim poslovima, pričajući uzgred o patriotizmu, s ambicijom da se sačuvaju i od odlaska u Hag i od domaćih zatvora. Ili s ambicijom da u haosu koji bi nastao ponovo postanu instrument neke nove vlasti. Bilo je i onih koji su „hašku pozadinu“ ubistva videli u „dilu“ napravljenom još 5. oktobra, kada je nekim pripadnicima Državne bezbednosti obećano da će ih zbog odbijanja da tog kritičnog dana podrže Miloševića nova vlast navodno poštedeti eventualnih haških optužnica. Ista teorija kaže da je reč o ljudima koji su kasnije uhapsili Miloševića za potrebe novog režima i da su sada sopstveno približavanje Hagu (ako se o tome radi) osetili kao neku vrstu „izdaje“, šaljući istovremeno poruku – „mi smo poslali Miloševića u Hag, sebe ne nameravamo“. Pozivajući se na svoje „obaveštajne izvore“, zabranjeni magazin „Identitet“ (kako je objašnjeno, finansiran parama potencijalnih naručilaca ubistva premijera) „otkrio“ je samo dan pre atentata da Đinđić navodno „strahuje od nekog slobodnog strelca koji bi ga za pare ‘odradio’ po nalogu onih koje je lično on predao Haškom tribunalu“.

U dobrom delu svetske štampe Hag je, međutim, ovih dana pominjan iz nešto drugačijeg ugla. Mnogi svetski listovi primetili su da su Đinđića „zaboravili“ mnogi od onih koji su Srbiji obećavali pomoć za reforme i demokratske promene, ali je zato svakih šest meseci u posetu Beogradu stizao visoki američki diplomata, noseći uvek iznova novu listu zahteva, uglavnom onih haških. Iza njega je u Beograd obično svraćala i glavna haška tužiteljica Karla del Ponte mašući neuporedivo dužom listom. „Oni koji su već poslati u Hag, uključujući i Miloševića, tamo su zbog Đinđića. Sada je Đinđić mrtav. A možda je mrtav zato što je trebalo da ispuni najnoviji američki rok za predaju generala Mladića pre juna“, napisao je pre nekoliko dana u „Njujork tajmsu“ novinar, istoričar i dobar poznavalac prilika na Balkanu Miša Gleni. U istom listu napominje se da su takvi konstantni pritisci na zemlju krhke demokratije i još krhkije ekonomije, koja se tetura iz krize u krizu, najzad pukli na Zoranu Đinđiću, čoveku koga je Karla del Ponte smatrala svojim najiskrenijim beogradskim prijateljem i zbog čije je sahrane prvi put želela da u Beograd dođe privatno, a ne poslom. Da se s pritiscima preteralo, ocenili su potom i neki ambasadori stalno akreditovani u Beogradu.

MIT O LEGIJI: Mnogi od onih koji su ubistvo premijera Đinđića dovodili u vezu s Hagom imali su na umu pre svega Milorada Lukovića Legiju, čoveka koji se samo nekoliko sati posle ubistva na listi od 38 traženih i osumnjičenih našao na prvom mestu. Špekulacije oko njegovog odlaska u Hag traju već godinama, iako su mnogo puta do sada vlasti u Beogradu demantovale da je optužnica sa Legijinim imenom ikada stigla do njih. Te nikada potvrđene optužnice bile su, po mnogim procenama, i razlog pobune „crvenih beretki“ u novembru 2001. godine, kada je prema tadašnjem pisanju nekih listova na premijerov sto stigao upitnik gospođe Del Ponte sa navodno pedesetak imena pripadnika JSO-a (neki su odavno bili mrtvi) i zahtev da se navede kakve su bile njihove aktivnosti i veze sa Dafinom Milanović, Mihaljem Kertesom i Jezdimirom Vasiljevićem… Pobuna „beretki“ tumačena je tada, između ostalog, i navodnim neispunjenim obećanjima da će haške optužnice protiv nekih od njih biti pocepane, naravno pod uslovom da uopšte postoje.

O tome šta se zaista zbivalo 5. oktobra i kolike su zaista zasluge Legije i ljudi pod njegovom kontrolom za ono što se tada dogodilo, postoje različite izjave i teorije. Sam premijer Đinđić objašnjavao je u knjizi beogradskih novinara Ivana Radovanovića i Dragana Bujoševića 5. oktobar, 24 časa prevrata da je dan ranije u Ulici admirala Geprata (nedaleko od mesta sa kojeg je dve i po godine kasnije snajperom pucano na njega) upravo od Legije saznao kakva bi sutradan mogla da bude reakcija „crvenih beretki“. Tada su, navodno, jedan drugome dali reč da nijedna strana neće potezati oružje. Kasnije u razgovoru s novinarkom Vesnom Mališić, Đinđić se prisetio i svog susreta sa Legijom usred burnih događaja 5. oktobra. „Za mene je ključni bio kontakt s Legijom, šefom ‘crvenih beretki’, koje su, u Miloševićevoj strategiji, bile predviđene za poslednju odbranu. Radi se o 1200 ljudi koji su obučeni za borbu prsa u prsa i koji mogu bez ikakavih problema da izađu na kraj sa 20.000 civila. Imaju helikoptere, borna kola, najsavremenije naoružanje i nešto su između vojske i policije“, opisivao je ovaj susret s Legijom Đinđić, napominjući da mu je tom prilikom vođa „crvenih beretki“ saopštio kako je po njemu „Milošević gotov“ i kako se vojska najverovatnije neće odlučiti da interveniše. U tim dramatičnim trenucima ove Legijine reči donele su veliko olakšanje dosovcima, iako je postojala i izvesna sumnja da preko njega Državna bezbednost pokušava možda da uspava usmerivače narodnog bunta iz redova opozicije kako bi ih kasnije iznenadila.

Nekoliko meseci kasnije Đinđić je u intervjuu koji je dao „NIN-u“ i tadašnjem glavnom uredniku ovog lista Stevanu Nikšiću bio upitan – da li je među onima s kojima je 5. oktobra uspostavio kontakt u policiji bilo možda i ljudi sa haških poternica, ubica Slavka Ćuruvije, kidnapera Ivana Stambolića i onih koje će nova vlast morati da goni. „Ja sam se dosta informisao o tome, ali mi je bilo važno ovo drugo i treće“, odgovorio je Đinđić, u to vreme još kandidat za premijera. „Znači da među njima nisu ubice Slavka Ćuruvije, da nisu ljudi koji su učestvovali, recimo, u atentatu na Ibarskoj magistrali i da nisu ljudi koji znaju šta je sa Stambolićem, a neće da kažu…“

Na još jedno novinarsko insistiranje da li je baš sasvim siguran da se takvi ipak nisu potkrali novim vlastima, Zoran Đinđić je tada izjavio: „Da. Mada sam, s druge strane, prilično siguran da je većina njih na listi za Hag, tj. za neke od njih i znam jer sam proveravao u međuvremenu. Međutim, sada je moj čvrst stav da bih se radije povukao u privatan život i ne bih se bavio politikom, nego što bih njih isporučio u Hag. To je moj, apsolutno, čvrst stav. Ti ljudi nisu ubijali nenaoružane civile i nije moguće da su neposredno učestvovali u ratnim zločinima. Učestvovali su u operacijama u kojima su stradali civili, ali dovoljno dugo ih poznajem u kritičnim situacijama da bih mogao da garantujem da su oni profesionalno obavljali svoj posao“, rekao je za „NIN“ Đinđić uz važnu napomenu – da se 5. oktobra niko nije mogao iskupiti za ratne zločine jer za tako nešto amnestije nema. U istom razgovoru zastupao je mišljenje da je neko mehanički sastavio spisak ljudi koji su na Kosovu bili aktivni i da je zatim Haški sud, sledeći taj mehanički pristup, napravio listu ljudi koji su „a priori krivi“, što je katastrofalan pristup utvrđivanju istine. Đinđićeva ideja iz tog vremena bila je da se formira jedna domaća komisija koja bi paralelno s Haškim sudom ispitala sve događaje i pripremila našu verziju svakog ratnog incidenta i kasnije je proveravala zajedno sa haškim istražiteljima.

Nekako u isto vreme o „pozadini“ oktobarskih događaja izjašnjavao se preko novina i Dušan Mihajlović, tek promovisani kandidat za budućeg ministra policije. Njegovo viđenje tih burnih dana moglo bi se smestiti u samo jednu rečenicu – Miloševića je svojevremeno ustoličio SDB, ali ga je smenio narod. One sa kojima je tada uspostavljen kontakt „unutar policije“, Mihajlović je nazvao „šrafčićima koji su se javili“, odbijajući svaku ideju da je s njima napravljen neki čvrst dogovor. „Građani koji su pošli na Beograd nisu znali da ih policija neće napasti“, branio je spontanost narodne pobune Mihajlović, iznoseći ujedno tvrdnju kako su neki policajci i bezbednjaci izgleda bili sposobniji za marketing nego za svoj posao, odnosno kako su pokušavali da preprave istoriju i naprave priču i mit da bez njih zapravo ne bi bilo 5. oktobra.

Tačku na ovu priču o petooktobarskim zaslugama stavio je sam premijer Đinđić 27. februara ove godine. „S punom odgovornošću tvrdim da u pripremi 5. oktobra nije učestvovao niko ni iz jedne tadašnje službe u Srbiji, uključujući Državnu bezbednost, niti bivši pripadnici te službe. Niko od njih nema nikakve zasluge za 5. oktobar. Niko od njih ni fizički ni savetodavno nije u tome učestvovao. To je sve posle toga isfabrikovano i izmišljeno. Ne postoji zasluga za 5. oktobar bilo koga osim onih koji su legalno učestvovali na izborima i građana koji su 5. oktobra izašli na ulice. Iza toga sledi da ne postoji dogovor o honorisanju i amnestiranju bilo čijih krivičnih dela. Pogotovo ne unapred amnestiranju nečijih krivičnih dela i davanja nekom mandata da se mimo zakona bavi svojim poslom zato što je zaslužan za 5. oktobar. Pojedini ljudi su na slobodi samo zato što protiv njih nema još validnih dokaza.“

Za istoriju će svakako ostati zapisano da je 5. oktobra Miloševićev režim pao, a da je uprkos ekstremnim naređenjima za upotrebu sile sve prošlo gotovo bez ljudskih žrtava. Oni koji su imali ogromnu moć da ubijaju i naređenja da brane bankrot režim do poslednjeg, shvatili su veoma dobro ko je politički gubitnik, a ko dobitnik u toj situaciji. Legijini ljudi prošetali su gradom s nekoliko „hamera“, videli na ulicama stotine hiljada ljudi i zaključili da bi upotrebom oružja izazvali krvoproliće, ali i da bi ubrzo posle toga i sami bili mrtvi. Zato su možda i požurili, kako je to neko jednom već napisao, da na ulici pronađu prvog popa, poljube mu ruku i pomešaju se s narodom. Lider SPO-a Vuk Drašković, koji je dva puta preživeo atentat (po svemu sudeći, u izvedbi istih onih koji su prošle srede ubili Đinđića) i koji je mesecima optuživao nove vlasti da pokušavaju da prećute navodnu Legijinu umešanost u atentat na Ibarskoj magistrali, izjavio je pre nekoliko dana na HRT-u da 5. oktobra jednostavano nije bilo ničijeg prelaženja na stranu naroda, već su to samo „pojedine ubice pokušali da se sakriju iza naroda“ kako bi izbegli suđenja, kazne, odlazak u Hag ili zaštitili svoje poslovne imperije.

DIPLOMATIJA SAHRANE: Uoči sahrane ubijenog premijera, kada su u želji da podrže Đinđićev reformski kurs i odaju mu poštu, u Beograd požurili i mnogi od onih koji su na rečima i ranije bodrili ovdašnje reforme ali tako što su na Srbiju i ranija obećanja uglavnom zaboravili, ili se povremeno bavili omiljenim zavrtanjem ruke (ne tako davno sam premijer Đinđić se u „Špiglu“ požalio da takva pomoć više liči na „farsu“ i da bi prva rata takve pomoći mogla jednoga dana da stigne ne njemu, već nekom radikalskom vođi), dogodio se i jedan diplomatski incidenet. Gostujući na Radiju B92, ministar inostranih poslova Goran Svilanović bio je upitan da prokomentariše najavljeni dolazak na sahranu glavne haške tužiteljice Karle del Ponte. Svilanović je odgovorio kako je učinio sve da gospođu Del Ponte „obeshrabri“ od dolaska u Beograd, očito se suzdržavajući da o svemu tome kaže i nešto više, kako ne bi otišao još dalje u ovom „netipičnom“ diplomatskom govoru. Gospođa Del Ponte se zaista nije pojavila na sahrani i kasnije je objasnila da će grob premijera kome je lično želela da oda poštu posetiti nekom drugom prilikom. Tih dana se u Beogradu inače moglo čuti da su pojedini lideri DOS-a preko nekolicine stranih ambasadora takođe pokušavali da glavnoj haškoj tužiteljici objasne kako bi im njeno pojavljivanje na sahrani samo donelo dodatne glavobolje.

Sve to, naravno, ne znači da iko u Beogradu računa kako haških pritisaka više neće biti, ili kako bi zbog svega što se dogodilo trebalo zaboraviti obaveze koje se ne mogu izbeći i ukinuti avionske letove za Holandiju. Predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije Dragan Šutanovac izjavio je da je u zemlji sada, ipak, prioritet borba protiv organizovanog kriminala i da bi zato međunarodna zajednica morala da ima razumevanja za stav da prioritet u isto vreme ne može biti i Haški tribunal. Novi potpredsednik republičke vlade Čedomir Jovanović, takođe gostujući prošle nedelje na B92, tvrdio je da niko u Srbiji ne pomišlja da obustavi traganje za Šljivančaninom, Mladićem ili Karadžićem, ali da se od međunarodne zajednice očekuje veće razumevanje. „Reći ću vam nešto što bi vam sigurno rekao i predsednik Vlade. Na poslednjem sastanku sa Karlom del Ponte Zoran Đinđić je vrlo jasno rekao da nema više saradnje sa Hagom koja podrazumeva isporučivanje policajaca i vojnika samo zbog toga što su bili deo kolektivne komande. Mi smo bili u ratu sa NATO-om, u ratu sa OVK i dužnost policije i vojske bila je da štite interese ove države i oni su to činili. Onaj ko je direktno počinio zločine biće isporučen Haškom tribunalu, ali isporučivati ljude zbog toga što su poštujući zakon i obaveze svog posla samo bili komandanti pojedinih jedinica na Kosovu i Metohiji, a da se ne zna da su učinili bilo kakav zločin ili naredili bilo kakav zločin, spada u razaranje ove države“, rekao je Jovanović, dodajući da nema smisla uslovljavati više ekonomsku saradnju sa Srbijom zbog toga što Beograd nije uhapsio Karadžića i Mladića za dve i po godine, kada međunarodna zajednica sa svim svojim potencijalima to ne čini punih sedam godina.

U mnogo prilika do sada gospođa Del Ponte je tvrdila da u njen posao spada gonjenje osumnjičenih za ratne zločine, a ne i briga o političkim prilikama u nekoj zemlji. Takvom stavu teško bi se moglo prigovoriti da nije i sasvim suprotnih primera u okruženju. Iako u priči o zločinima uopšte ne bi trebalo gledati u tuđa dvorišta, mora se primetiti kako se prilikom slanja novih optužnica u Zagreb (ili u insistiranjima na poštovanju već postojećih) i te kako vodi računa o stabilnosti Račanove vlade i o količini pritisaka tamošnje desnice koje ta vlada može da izdrži. Utisak je da se o političkim prilikama u haškom kontekstu ponajviše vodi računa na Kosovu, gde bi podizanje optužnica protiv pojedinih političara (čiji nadimci, lik i delo ne odudaraju mnogo od nekih sa Legijinog spiska) izazvalo prave potrese. Ne negirajući da se svi zločini i zločinci moraju kazniti, Desimir Tošić iz DC-a upozorio je na prošlonedeljnoj tribini u beogradskom Medija centru kako je svaka odluka o slanju optuženih u Hag ujedno i teška politička odluka koja nikako ne može da liči na nešto poput ispijanja čaše vode i spuštanja čaše na sto, kako to nekima sa strane i kod kuće očigledno izgleda.

Srpskog premijera Zorana Đinđića nije, naravno, ubio Hag, kako su to mnogi protivnici saradnje s Tribunalom ovih dana brže-bolje požurili da saopšte. U tom ubistvu ima svakako i haških otisaka prstiju, ali i svega drugog – potcenjivanja ološa, kako onog koji se poziva na patriotizam tako i onog koji radi na heroin, neurađenog posla nakon 5. oktobra, predugog čekanja da se „steknu uslovi“ za odlučnu borbu s kriminalom, neshvatanja da su velika ovlašćenja koja su neki ljudi iz Miloševićevog SDB-a imali stvorila kod njih i opasnu vrstu infantilnosti i uverenja da im je sve dozvoljeno, zatim naknadne pameti umesto pravovremene odgovornosti, neobjašnjivo dugog čekanja da se najzad dođe do „Al Kaponeovog dušmanina“, preterano samouverenih i u suštini nepotrebnih najava da će veoma brzo doći do spektakularnih akcija u suzbijanju organizovanog kriminala… Neprijatelju je ionako glupo prikradati se ako već zna da dolazite.

Ne mnogo pre onog razgovora o kome je ovih dana u „Njujork tajmsu“ svedočila Lora Silber, ubijeni premijer je, kako se to moglo čuti, i jednom beogradskom kolegi potvrdio rešenost da Srbiju što pre oslobodi kriminalnog taloga, objasnivši da su stvari s kriminalom toliko metastazirale da dolazi vreme u kome će se čitava priča prilično ogoljeno svoditi na samo jedno dilemu – „ili mi ili oni“. Da točak istorije može bar za malo da se vrati unazad i da sada svi nismo naknadno pametni, „ili mi ili oni“ bio bi prvi urađen posao nakon promena u Srbiji. Posle bismo neuporedivo lakše izašali na onaj dobar put.