Goran Bregović

Osnovni podaci: Rođen je 22. marta 1950. u Sarajevu.

Nacionalnost: „Majka mi je Srpkinja, otac Hrvat, žena Muslimanka. Mogu biti jedino Jugosloven.“

Bračno stanje: Oženjen. Ima ćerku.

Muzičko obrazovanje: Upisao nižu muzičku školu, odsek violina, iz koje je u drugom razredu izbačen kao lenj i netalentovan.

Formalno obrazovanje: „Malo je falilo da postanem nesretni profesor marksizma.“ Studirao filozofiju i sociologiju, dogurao do četvrte godine, a onda počeo da snima ploče.

Kako je dospeo u rokenrol: „Zbog toga što su djevojčice više voljele gitariste od automehaničara. To je svuda isto i nije nešto tajanstveno. Kasnije ovi što su talentovaniji nađu neki motiv više i tu i ostanu.“

Bendovi: Izohipse, Beštije, Kodeksi, Mića Goran i Zoran, Jutro, a 1. januara 1974. svom vokalno-instrumentalnom sastavu dao je ime – Bijelo dugme.

Rok zvezda: Bijelo dugme je bio prvi rokenrol bend koji je pokazao da od rokenrola može da se živi, konstantno pomerajući tržišne granice žanra. Snimili su devet studijskih albuma, dve kolekcije singlova, tri live albuma, prodali najviše ploča u istoriji jugoslovenskog rokenrola i ostali zapamćeni kao najveći rokenrol bend SFRJ. Poslednji koncert Bijelo dugme je održalo 15. marta 1989. u Derventi. Producirao singl Maljčiki Idolima i nekoliko albuma Zdravka Čolića.

Bregovićevi pevači u zemlji…: Kroz Bijelo dugme prošla su tri pevača: Željko Bebek, Mladen Vojičić Tifa i Alen Islamović. U njegovoj režiji pevali su i Zdenka Kovačiček, Bisera Veletanlić, Jadranka Stojaković, Zdravko Čolić, Svetozar Vukmanović Tempo, Davorin Popović, Dušan Prelević, Šaban Bajramović…

…i u inostranstvu: Sezarija Evora, Skot Voker, Ofra Haza, Igi Pop. Adaptirajući pesme Bijelog dugmeta postigao veliki uspeh u Grčkoj snimajući ploče sa pevačicom Alkistis Protopsalti (1991), Jorgosom Dalaresom (1997), u Turskoj sa pop pevačicom Sezan Aksa (1998), a u Poljskoj sa pevačicom Kajom (1999).

Posvete: Riječki Paraf im je posvetio pesmu Pritanga i vaza, a Marko Brecelj pesmu Majmuni. Dino Merlin mu napisao pesmu Uspavanka za Gorana B. Bajaga, Pero Lovšin (ex-Pankrti) i Boris Bele (ex-Buldožer) obradili Ne spavaj mala moja, a američki sastav Walkabouts obradio njegovu pesmu Man From Reno, koju peva Skot Voker. Njegove pesme pevaju i mnogi ovdašnji narodnjaci, između ostalih Zorica Brunclik, Ana Bekuta, Ceca Ražnatović, a njegova najobrađivanija pesma Đurđevdan postala je himna navijača Crvene zvezde.

Solo albumi: Goran Bregović (1976), Tales and songs for weddings and funerals (2002); albumi sa muzikom iz filmova: Dom za vešanje (1988), Kuduz (1989), Arizona dream (1993), La Reine Margot (1994), Underground (1995); kompilacije: P.S. (1996), Ederlezi (1998), Songbook (2000); koncertni Silence of the Balkan (1998).

Umetnički kredo: Imidž gradio na etiketi „lopuža koju nisu uhvatili“. Na optužbe da mu pesme „previše liče“ na neke drugih autora, lakonski je odgovarao: „Jebeš pjesmu koja ne liči ni na šta.“ Kasnije je pronašao i reč kojom opisuje svoju poetiku pozajmljivanja: eklekticizam.

Poezija: Zastupljen u antologijama rok poezije. Međutim, kako sa rifovima i melodijama, slično je postupao i sa stihovima. Za dva stiha iz njegovih pesama napisao je da pripadaju drugim pesnicima – Jiriju Šotoli i Branku Miljkoviću, a priznao je da je Đurđevdan posveta stihu Đorđa Balaševića „A ja nisam s onom koju volim“. Međutim, stihove, čitave strofe i pesme Apolinera, Adija, Borhesa, Koena i mnogih drugih pesnika od Japana do Kanade nije potpisao, što pored ostalog govori i da je imao odličnu lektiru. Danilo Kiš je spadao među njegove poštovaoce.

Pohvale: Niko mu ne osporava inteligenciju, talenat i poslovnu umešnost. I oni koji ga mrze priznaju mu da u svojoj karijeri ima velikih pesama.

Vanmuzičke aktivnosti: Raznovrsne: putovanja, plovidba, alpinizam, vinogradarstvo. Bio je predsednik bokserskog kluba Željezničar iz Sarajeva.

Na šta je ponosan: „Ako nešto ostane iza mene, to je što sam prvi imao povjerenja u muziku naših baba i deda – taj materijal bogomdan, koji dobijamo rođenjem. Mi smo nekako mali, jadni. Stalno nas je stid. Stalno se nešto krijemo, stalno bi da budemo nekako otmjeniji, da imamo drugo porijeklo. Nemamo. Ovo je lijepo. Ako mi ljudi jednog dana daju neku ulicu koja bi se zvala Trg žrtava Gorana Bregovića, biće to zbog ovoga.“