Dok se Slobodan Milošević odmara u iščekivanju nastavka suđenja, a istražitelji se upinju da do kraja avgusta nađu bar jednog svedoka koji će ga direktno povezati sa ratnim zločinima na Kosovu, gotovo neverovatno deluje podatak da Tribunal već uveliko krcka desetu godinu svog postojanja. Otkad traje suđenje Miloševiću, sve što je ovaj sud uradio našlo se u drugom planu kao da postoji isključivo da bi sudio bivšem predsedniku Srbije i Jugoslavije. A ipak, tokom devet i po godina postojanja, kroz Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji (zvanično ime) prošao je čitav niz dželata, žrtava i svedoka. Mada bi bilo naivno reći da je Milošević samo jedan od optuženih, bilo bi isto tako pogrešno proglasiti ga za jedinog.
ŠTASMOIMALI: Trenutno se u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu nalazi ukupno četrdeset šest duša, od kojih je deset uhapsila lokalna policija, dok je dvadeset jedan uhvaćen na osnovu tajne optužnice. Najduže je tu bosanski Hrvat Zdravko Mucić, bivši komandant logora za Srbe u Čelebićima, koga je bečka policija uhapsila još u martu 1996, dok u Hagu sedi od aprila iste godine. Mucić je još 1997. godine osuđen na sedam godina zatvora, što mu je posle žalbe povećano na devet. U međuvremenu se Mucić ponovo žalio, a dok čeka ishod, društvo mu prave saučesnici Esad Landžo i Hazim Delić, čiji je haški staž tek par meseci kraći. Među onima koji sede čekajući da im suđenje počne, najduži staž ima Momčilo Krajišnik, koji je uhapšen još u aprilu dvehiljadite, a do sada je jedino imao priliku da se izjasni da li se oseća krivim.
Kada je reč o socijalnoj strukturi, mala haška zajednica diči se dvojicom šefova država – Miloševićem i Milanom Martićem – dok je Biljana Plavšić, kao što znamo, puštena da se brani sa slobode. Tu su i tri bivša načelnika štaba – Dragoljub Ojdanić, Milan Mrkšić i Momir Talić – i šačica „običnih“ generala, ali su, ruku na srce, jedino Milošević i Ojdanić bili na čelu međunarodno priznate države, odnosno vojske. Kada je reč o nacionalnoj strukturi, najveći broj pritvorenika su Srbi – čak trideset sedam – slede Hrvati sa sedam, a najmanje je Muslimana: pomenuti Delić i Landžo su jedini. Hrvati su, inače, dugo bili najbrojnija etnička grupa u zatvoru, što je matičnoj državi bio povod da trvrdi da se u Hagu sudi samo Hrvatima. U međuvremenu, osuđeni Hrvati su upućeni na izdržavanje kazne, dok je posle oktobarskih promena broj Srba počeo naglo da raste. Među onima koji se brane sa slobode ima petoro Srba (ako ubrojimo Crnogorce): Momčilo Gruban, Biljana Plavšić, Pavle Strugar, Miodrag Jokić i Dragan Jokić; pet Muslimana: Mehmed Alagić, Sefer Halilović, Enver Hadžihasanović i Amir Kubura; i jedan kosovski Albanac sa hrvatskim državljanstvom: Rahman Ademi, koji je kao general HV-a učestvovao u zločinima nad Srbima u Medačkom džepu.
Za ovih devet i po godina, pred sudom u Hagu je u potpunosti okončano svega jedanaest slučajeva, dok ostalima suđenje ili nije počelo, ili još traje, ili je u toku žalbeni postupak. Dvojica su na suđenju proglašena nevinim: Hrvat Dragan Papić i Musliman Zejnil Delalić. Bosanski Hrvat Dražen Erdemović, koji je u sastavu specijalnih snaga Vojske Republike Srpske učestvovao u pokolju Muslimana u Srebrenici, bio je najpre osuđen na deset godina zatvora, zatim mu je smanjena na pet, da bi nakon izlaska iz finskog zatvora dobio novi identitet i posao u jednoj zapadnoevropskoj zemlji. Svoje je u Finskoj odslužio i Zlatko Aleksovski, Hrvat osuđen na sedam godina zatvora zbog zločina u Lašvanskoj dolini, a u istoj zemlji kaznu izdržavaju i Ante Furundžija (takođe Lašvanska dolina, deset godina). Druga po popularnosti zemlja za robijanje je Španija, u čijim zatvorima leže Stevan Todorović (Bosanski Šamac, deset godina), te Hrvati Vladimir Šantić i Drago Josipović (Lašvanska dolina, dvadeset pet i petnaest godina). Duško Sikirica i Damir Došen, osuđeni zbog iživljavanja nad Muslimanima u logoru Keraterm, robijaju u Austriji, dok se Duško Tadić, prvi zatočenik i osuđenik Tribunala, nalazi u Nemačkom zatvoru. Za ostale, među kojima je i Dragan Jelisić, „srpski Adolf“, nema podataka gde su poslati, verovatno iz razloga bezbednosti.
VOZNIRED: U proceduri se još nalazi čak pedeset šest ljudi (pomenutih četrdeset šest u pritvoru, plus deset privremeno puštenih), dok se za dvadeset optuženih, uključujući Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Veselina Šljivančanina, još traga. Među onima koji se još kriju opet je najviše Srba, pored tri Hrvata (Ivica Rajić, Zoran Marinić i Ante Gotovina). Za jednog od onih koji se vode da su u bekstvu može se sa sigurnošću reći da će se uskoro naći u Ševeningenu: to je Milan Milutinović, predsednik Republike Srbije, a za ostale ćemo videti.
Ono što izgleda sasvim izvesno jeste da će Tribunal, koji će 25. maja 2003. proslaviti desetogodišnjicu, raditi punom parom najmanje do kraja decenije. Suđenje Miloševiću, koje zbog procedure i zdravstvenog stanja optuženog preti da probije „ciljnu godinu“ 2004, već sada odvlači vreme i resurse od drugih, „običnijih“ suđenja, a svako zakašnjenje u jednom procesu, kao kod kršenja voznog reda, povlači niz zakašnjenja kod ostalih. Pojedine zemlje koje su se svojevremeno zdušno zalagale za uspostavljanje Tribunala, kao na primer Sjedinjene Države, sada izražavaju nestrpljenje da sud što pre obavi to što ima i raspusti se. U svemu tome izvesnu ulogu ima novac: po gvozdenom Parkinsonovom zakonu, broj zaposlenih i budžet Tribunala rasli su eksponencijalno, dok je produktivnost rasla linearno. Primera radi, budžet Tribunala za 1993. godinu, prilikom osnivanja, bio je 276.000 dolara, sledeće godine je porastao na deset miliona, dok je za 2002–2003. odobreno neverovatnih 223.169.800 dolara, što čini jednu desetinu ukupnih sredstava koje Ujedinjene nacije troše za održavanje mira u svetu, od Kosova do Istočnog Timora i Kambodže.
Bez obzira na te i sve druge primedbe na račun Tribunala, ostaje činjenica da se ovaj sud, kao jedinstven eksperiment u međunarodnom pravu, dokazao kao ozbiljna institucija. I to uprkos naporima Miloševića, koji je tokom svoje vladavine pokazao izuzetan talenat za razaranje institucuja svih vrsta.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio”, kaže rektor Vladan Đokić u razgovoru za “Vreme”. Pričali smo o udarima na univerzitet, njegovim odlascima u Brisel i tome da li se boji da studentski pokret skreće udesno. A na konstataciju da će morati otići sa mesta rektora ako postane poslanik ili, ko zna, premijer, profesor Đokić kaže: “Videćemo da li će i kada doći taj trenutak. Može da bude pre, a možda i posle završetka mog rektorskog mandata”
Ukoliko se ne ujedine, već odluče da se kao fragmenti pojave na izborima, opozicione stranke proevropskog usmerenja ne samo da će izvršiti političko samoubistvo već će to samoubistvo proizvesti štetu po okolinu. U slučaju da neke stranke izađu same na izbore, bilo bi to kao da skaču sa zgrade ispod koje se okupila gomila ljudi protiv režima
“Našao sam se okružen poražavajuće mladim ljudima. A i inače znam da su mladi – nama vandalizuju prostor bezmalo nekoliko puta mesečno, imamo nadzorne kamere, to su uvek mlada golobrada lica. To je muški svet, sačinjen od mladih muškaraca, koji zaista nemaju ništa pametnje da rade nego da uništavaju nečiju imovinu ili da nekog tuku. Ali sa strahovitim uverenjem”
Iz godine u godinu medijski konkursi su postajali sredstvo kojim režim plaća svoju medijsku poslugu, što pojednostavljeno znači: građani izdvajaju pare da im neko nudi lažnu stvarnost i da ih dodatno truje radioaktivnom mržnjom. Odnosno, plaćaju da ih neko laže i od njih pravi budale
“Je li moguće da neko misli da je u redu i dobro za Srbiju da bude jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nemaju nikakvo regulatorno telo? Je li moguće da neko misli da je dobro da se raspada Upravni odbor Javnog medijskog servisa? Nisam uopšte optimista i realno je očekivati da ćemo naići na zid, ali treba pokušati”
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
