Dok se Slobodan Milošević odmara u iščekivanju nastavka suđenja, a istražitelji se upinju da do kraja avgusta nađu bar jednog svedoka koji će ga direktno povezati sa ratnim zločinima na Kosovu, gotovo neverovatno deluje podatak da Tribunal već uveliko krcka desetu godinu svog postojanja. Otkad traje suđenje Miloševiću, sve što je ovaj sud uradio našlo se u drugom planu kao da postoji isključivo da bi sudio bivšem predsedniku Srbije i Jugoslavije. A ipak, tokom devet i po godina postojanja, kroz Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji (zvanično ime) prošao je čitav niz dželata, žrtava i svedoka. Mada bi bilo naivno reći da je Milošević samo jedan od optuženih, bilo bi isto tako pogrešno proglasiti ga za jedinog.
ŠTASMOIMALI: Trenutno se u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu nalazi ukupno četrdeset šest duša, od kojih je deset uhapsila lokalna policija, dok je dvadeset jedan uhvaćen na osnovu tajne optužnice. Najduže je tu bosanski Hrvat Zdravko Mucić, bivši komandant logora za Srbe u Čelebićima, koga je bečka policija uhapsila još u martu 1996, dok u Hagu sedi od aprila iste godine. Mucić je još 1997. godine osuđen na sedam godina zatvora, što mu je posle žalbe povećano na devet. U međuvremenu se Mucić ponovo žalio, a dok čeka ishod, društvo mu prave saučesnici Esad Landžo i Hazim Delić, čiji je haški staž tek par meseci kraći. Među onima koji sede čekajući da im suđenje počne, najduži staž ima Momčilo Krajišnik, koji je uhapšen još u aprilu dvehiljadite, a do sada je jedino imao priliku da se izjasni da li se oseća krivim.
Kada je reč o socijalnoj strukturi, mala haška zajednica diči se dvojicom šefova država – Miloševićem i Milanom Martićem – dok je Biljana Plavšić, kao što znamo, puštena da se brani sa slobode. Tu su i tri bivša načelnika štaba – Dragoljub Ojdanić, Milan Mrkšić i Momir Talić – i šačica „običnih“ generala, ali su, ruku na srce, jedino Milošević i Ojdanić bili na čelu međunarodno priznate države, odnosno vojske. Kada je reč o nacionalnoj strukturi, najveći broj pritvorenika su Srbi – čak trideset sedam – slede Hrvati sa sedam, a najmanje je Muslimana: pomenuti Delić i Landžo su jedini. Hrvati su, inače, dugo bili najbrojnija etnička grupa u zatvoru, što je matičnoj državi bio povod da trvrdi da se u Hagu sudi samo Hrvatima. U međuvremenu, osuđeni Hrvati su upućeni na izdržavanje kazne, dok je posle oktobarskih promena broj Srba počeo naglo da raste. Među onima koji se brane sa slobode ima petoro Srba (ako ubrojimo Crnogorce): Momčilo Gruban, Biljana Plavšić, Pavle Strugar, Miodrag Jokić i Dragan Jokić; pet Muslimana: Mehmed Alagić, Sefer Halilović, Enver Hadžihasanović i Amir Kubura; i jedan kosovski Albanac sa hrvatskim državljanstvom: Rahman Ademi, koji je kao general HV-a učestvovao u zločinima nad Srbima u Medačkom džepu.
Za ovih devet i po godina, pred sudom u Hagu je u potpunosti okončano svega jedanaest slučajeva, dok ostalima suđenje ili nije počelo, ili još traje, ili je u toku žalbeni postupak. Dvojica su na suđenju proglašena nevinim: Hrvat Dragan Papić i Musliman Zejnil Delalić. Bosanski Hrvat Dražen Erdemović, koji je u sastavu specijalnih snaga Vojske Republike Srpske učestvovao u pokolju Muslimana u Srebrenici, bio je najpre osuđen na deset godina zatvora, zatim mu je smanjena na pet, da bi nakon izlaska iz finskog zatvora dobio novi identitet i posao u jednoj zapadnoevropskoj zemlji. Svoje je u Finskoj odslužio i Zlatko Aleksovski, Hrvat osuđen na sedam godina zatvora zbog zločina u Lašvanskoj dolini, a u istoj zemlji kaznu izdržavaju i Ante Furundžija (takođe Lašvanska dolina, deset godina). Druga po popularnosti zemlja za robijanje je Španija, u čijim zatvorima leže Stevan Todorović (Bosanski Šamac, deset godina), te Hrvati Vladimir Šantić i Drago Josipović (Lašvanska dolina, dvadeset pet i petnaest godina). Duško Sikirica i Damir Došen, osuđeni zbog iživljavanja nad Muslimanima u logoru Keraterm, robijaju u Austriji, dok se Duško Tadić, prvi zatočenik i osuđenik Tribunala, nalazi u Nemačkom zatvoru. Za ostale, među kojima je i Dragan Jelisić, „srpski Adolf“, nema podataka gde su poslati, verovatno iz razloga bezbednosti.
VOZNIRED: U proceduri se još nalazi čak pedeset šest ljudi (pomenutih četrdeset šest u pritvoru, plus deset privremeno puštenih), dok se za dvadeset optuženih, uključujući Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Veselina Šljivančanina, još traga. Među onima koji se još kriju opet je najviše Srba, pored tri Hrvata (Ivica Rajić, Zoran Marinić i Ante Gotovina). Za jednog od onih koji se vode da su u bekstvu može se sa sigurnošću reći da će se uskoro naći u Ševeningenu: to je Milan Milutinović, predsednik Republike Srbije, a za ostale ćemo videti.
Ono što izgleda sasvim izvesno jeste da će Tribunal, koji će 25. maja 2003. proslaviti desetogodišnjicu, raditi punom parom najmanje do kraja decenije. Suđenje Miloševiću, koje zbog procedure i zdravstvenog stanja optuženog preti da probije „ciljnu godinu“ 2004, već sada odvlači vreme i resurse od drugih, „običnijih“ suđenja, a svako zakašnjenje u jednom procesu, kao kod kršenja voznog reda, povlači niz zakašnjenja kod ostalih. Pojedine zemlje koje su se svojevremeno zdušno zalagale za uspostavljanje Tribunala, kao na primer Sjedinjene Države, sada izražavaju nestrpljenje da sud što pre obavi to što ima i raspusti se. U svemu tome izvesnu ulogu ima novac: po gvozdenom Parkinsonovom zakonu, broj zaposlenih i budžet Tribunala rasli su eksponencijalno, dok je produktivnost rasla linearno. Primera radi, budžet Tribunala za 1993. godinu, prilikom osnivanja, bio je 276.000 dolara, sledeće godine je porastao na deset miliona, dok je za 2002–2003. odobreno neverovatnih 223.169.800 dolara, što čini jednu desetinu ukupnih sredstava koje Ujedinjene nacije troše za održavanje mira u svetu, od Kosova do Istočnog Timora i Kambodže.
Bez obzira na te i sve druge primedbe na račun Tribunala, ostaje činjenica da se ovaj sud, kao jedinstven eksperiment u međunarodnom pravu, dokazao kao ozbiljna institucija. I to uprkos naporima Miloševića, koji je tokom svoje vladavine pokazao izuzetan talenat za razaranje institucuja svih vrsta.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ratko Mladić nije rođen kao nacionalni mit već su njegov oreol planski zidali politički centri, televizije i novine. I to od početka ratova pa do danas, piše „Vreme“ u novom broju
Kako je individualna krivica Ratka Mladića pretvorena u navodnu odbranu čitavog naroda i zašto Srbija još ne želi da se oslobodi tog tereta. Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio
Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju. Ratko Mladić je dovoljno delio region i Srbe za života. Vreme je da i te podele dočekaju pokop koji bi, za razliku od njegovog, zasluživao sve državne počasti
Pojedine političke partije i državne kompanije preuzele su nadležnosti i poslove diplomatskih i konzularnih predstavništava. To potvrđuju primjeri iz Banjaluke koji kazuju da je krenula mobilizacija građana sa dvojnim državljanstvom da se pridobiju za glasanje na izborima u Srbiji koji još uvijek nisu raspisani
Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim je primenio taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Ko je hteo još Vučića, dobiće još Vučića u podkastu sa Vučićem. Treba ispuniti svaki sekund kampanje i jedino je uzbudljivo pitanje hoće li gosti podkasta moći da dođu do reči
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
