Genocid

Generalna skupština Ujedinjenih naroda je 1. novembra 2005. godine odlučila da 27. januar, dan kada je Crvena armija oslobodila kompleks nemačkih koncentracionih logora poznat kao Aušvic, proglasi Međunarodnim danom sećanja na žrtve holokausta. Postao je običaj da se tim povodom pozivaju nekadašnji zatvorenici koncentracionih logora, da kao svedoci uz malo klasične muzike i prigodno polaganje venaca govore o svojim iskustvima. Ima nas sve manje, pa je poziva za još uvek žive sve više. Postalo je gotovo nemoguće da se ne ponavljam, već sam sâm sebi dosadio, pa sam odlučio da ovom prilikom pokušam da analiziram pojmove genocid, holokaust, šoa, pa i Aušvic, jer ima toliko različitih tumačenja tih reči, različitih shvatanja u raznim zemljama i dru-štvenim sredinama.

Kao uvod u ovaj tekst citirao sam najstariji dokument o jednom događaju koji nesumnjivo u svakom pogledu odgovara opisu genocida i holokausta, a nalazi se u knjizi koju monoteističke religije smatraju svetom, koja se kod nas obično naziva Starim zavetom, a Jevreji je nazivaju Tanah. Na neki način, taj strašni poziv proroka Samuila da se istrebe Amelićani bez obzira kojim povodom još je gori od uobičajenog shvatanja genocida, jer ne traži u ime Gospoda samo da se ubiju „ljudi i žene i deca i što je na sisi“ – znači i odojčad – nego i volovi, ovce, kamile i magarci u vlasništvu pripadnika tog naroda. Nisam u teološkim raspravama nailazio na tumačenje te „zapovesti Božje“. Možemo, naravno, da sumnjamo u istorijsku relevantnost priče iz Biblije, ali postoje mnoga uverljivo dokazana događanja koja odgovaraju tom opisu.

AUŠVIC

Po završetku Drugog svetskog rata reč holokaust nije odmah bila u upotrebi. Kada se mislilo na masovno ubijanje nepoželjnih grupa ljudi, uopšteno se prosto govorilo: Aušvic. Aušvic je zapravo nemački naziv poljskog grada Osvjećim na reci Soli, pedesetak kilometara zapadno od Krakova. Pored njega je sagrađen logorski kompleks koji se sastojao od osnovnog logora Aušvic 1, logora Aušvic Birkenau, logora Monovic i još pedeset radnih komandosa. U stvari je Birkenau bio mesto za uništavanje ljudi, za masovna ubistva, tu su bile gasne komore i krematorijum, a ime je prelepo – Birkenau u prevodu sa nemačkog znači Gaj breza.

Koliko su ti detalji za većinu ljudi nebitni pokazuje i to što je predsednik SAD Barak Obama reč Aušvic koristio kada je uopšteno mislio na koncentracione logore pod komandom Nemaca rekavši da je njegov deda-ujak oslobodio Aušvic, a taj gospodin, brat Obaminog dede po majčinoj, beloj liniji, zapravo je učestvovao u oslobađanju Buhenvalda. Aušvic, Buhenvald, Dahau, ko će sve to da razlikuje.

Inovativno je bilo kako je jedan pravoslavni sveštenik upotrebio pojam „Aušvic“ dok smo pre više godina obavljali pripreme da sahranimo pepeo neidentifikovanih žrtava, pronađenih na krovu krematorijuma u Buhenvaldu. Sveštenik je bio zakleti vegetarijanac, delio nam je i letke protiv ubijanja životinja i govorio da je za njih, životinje, „uvek Aušvic“.

GENOCID

Reč genocid sastavljena je od grčkih reči genos, koja može da se prevede kao narod ili rod, i glagola akcidere – ubiti. U smislu kako se danas razume pojam „genocid“ koristi se tek od 1946. godine, kada ga je kao takvog usvojila Generalna skupština Ujedinjenih naroda. Vikipedija na srpskom ga tumači kao „namerno, potpuno ili delimično uništavanje nacionalnih, etničkih, rasnih i religijskih grupa“.

Za mene je to isuviše široko, ja bih izbacio ono „ili delimično“ i umesto „uništavanje“ rekao bih „istrebljenje“. Ako bi se izostavilo „delimično“ kod istrebljenja, onda masovni zločini ustaške „Nezavisne države Hrvatske“ nad Srbima ne bi potpadali pod genocid, jer kad Pavelićev doglavnik i ministar Mile Budak objašnjava: „…jedan deo Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale prevesti na katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate“, to nije totalno istrebljenje. Za Jevreje i Rome ustaška vlast nije rekla da će ih delimično raseliti ili prevesti na katoličku veru. Za njih tamo jeste bio genocid, u smislu potpunog istrebljenja.

Ako bi se genocid tumačio kao „potpuno istrebljenje“, ili težnja ka potpunom istrebljenju jednog naroda, ni masovno ubistvo Bošnjaka u Srebrenici ne bi potpalo pod genocid, jer su ubijali „samo“ muškarce, među njima i dečake i starce, ali žene i deca su proterani.

Masovno ubistvo u Srebrenici smatra se genocidom na osnovu tumačenja Rezolucije 180 Generalne skupštine Ujedinjenih naroda, gde se tako nazivaju „sledeće radnje učinjene sa namerom da se jedna nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa kao takva u celini ili delimično uništi a) ubijanjem pripadnika grupe; b) nanošenjem teških telesnih ili duševnih povreda pripadnicima grupe; c) namerno podvrgavanje životnim uslovima, koji za cilj imaju potpuno ili delimično fizičko uništavanje grupe; d) određivanje mera za sprečavanje rađanja; e) namerno prevođenje dece te grupe u druge grupe“.

Za mene takvo definisanje genocida ne samo da je neprihvatljivo, nego je uvredljivo za „grupe“ koje su bile podvrgnute potpunom istrebljenju. Makar na ovom mestu mogu povodom Dana sećanja na žrtve holokausta, koji se organizuje na osnovu odluke iste te Generalne skupštine UN, da napišem da se ne slažem ni sa brojnim drugim njenim odlukama ili odlukama Saveta bezbednosti, jer su one često rezultat dogovaranja, da ne kažem domunđavanja velikih sila, a veliku većinu predstavnika država koje glasaju uopšte ne zanima ništa što ih ne pogađa neposredno.

Poslednjih decenija reč genocid se obesmišljava do neprepoznatljivosti osnovnog značenja. U Australiji se povodom odluke da se pobiju divlje mačke pisalo o genocidu mačaka. Brižit Bardo je optužila rumunsku vladu da vrši genocid pasa zbog odluke da se uspavaju lutalice.

Genocid, međutim, postoji od kada se piše istorija. Klasična Atina je pojam za demokratiju, iako je „demos“ koji je vladao zapravo bio samo skup odraslih muškaraca, nikako žena ili doskora doseljenih stranaca, a kamoli robova. Navodim primer za staru Atinu koji nije holokaust, ali genocid kako ga definišu UN svakako jeste. Godine 416. pre nove ere Atina napada i pokorava dotle samostalno ostrvo Milos, sve muškarce pobije, a sve žene i decu prodaje kao robove, pa umesto tog istrebljenog stanovništva useljava u grad na ostrvu pet stotina svojih Atinjana. Grad, napola uništen, ponovo je podignut, znači ne može se reći da je spaljen do pepela, holokaust nije, ali genocid prema današnjem shvatanju jeste. Objašnjenje atinske strane: „Pravda može da vlada samo između ravnopravnih, pri neravnopravnim odnosima jača strana čini šta može, a slabija strana otrpi šta mora.“ Zar takva ideologija „najstarije demokratije“ ne liči na Hitlerovo shvatanje pravde? O svemu tome nas obaveštava grčki istoričar Tukidid u svojoj Istoriji Peloponeskog rata, znači, radi se o solidno dokumentovanim činjenicama.

Još jedan primer od mnogih, koji bi mogli da se navedu, opisuje događaje gotovo hiljadu i po godina kasnije. Posle bitke kod Levoniona aprila 1091. godine vizantijski car Aleksije I Komnin istrebljuje pobeđene Pečenege tako temeljno da se ni ime tog naroda u istoriji više ne pominje. To je, današnjim jezikom rečeno, i te kako bio genocid. Detaljno ga opisuje kćerka Aleksijeva, Ana Komnina, prva žena obrazovana istoričarka, u svom delu o svom ocu Aleksijada.

HOLOKAUST

Reč „holokaust“ je na starogrčkom jeziku značila „potpuno spaljeno“. Mislilo se na žrtvovanje životinja koje je trebalo potpuno spaliti, do pepela sagoreti, da se sveštenici ne bi gostili njihovim mesom. U Engleskoj se ta reč javlja već u XVII veku, a odnosi se na velike požare u gradovima. Prema tom svom starom značenju odgovora uklanjanju ubijenih žrtava u krematorijumu i to, naravno, bez obzira na njihovu nacionalnost, jer su u gasne komore nacisti terali, doduše, najviše Jevreje i Rome, ali i pripadnike gotovo svih evropskih naroda. Zbog toga je upitno da li je opravdano da se sva masovna ubistva sa namerom da se istrebi neka „grupa“ nazovu tom rečju.

Nemci za genocid imaju svoju reč Völkermord (ubistvo naroda), pa onda holokaust najčešće koriste samo u odnosu na istrebljivanje Jevreja. U tom pogledu bila je jasna namera nacističke Nemačke: na konferenciji u jednoj vili kraj berlinskog jezera Vanze 20. januara 1942. godine službeno je doneta odluka o istrebljenju Jevreja, što se opisalo kao „konačno rešenje jevrejskog pitanja“.

ŠOA

Izrael, pa tako i većina Jevreja, ne prihvataju reč holokaust, već umesto nje koriste reč „šoa“. Moglo bi se reći da su holokaust i šoa sinonimi, ali ista pojava se tumači sa različitim pristupom.

Reč šoa se prvi put javlja kod proroka Jezekilja, u prevodu na srpski koristi se reč pomor – pomor je poslat narodu Izraela od Boga kao kazna. Reč šoa se prevodi i kao propast, velika nesreća, pustošenje. Ortodoksni Jevreji ne prihvataju taj termin za holokaust, jer ne smatraju da je od Boga, već koriste reč „hurban“, koje u Bibliji nema. Jad Vašem u svojim engleskim izdanjima reč šoa prevodi sa „nacistički holokaust“, što takođe upućuje na identičnost te dve reči – holokaust i šoa – u odnosu na isto događanje.

U osnivačkom aktu države Izrael se 1948. godine poziva na šou i na osnovu toga se izvodi pravo na egzistenciju zbog prethodnog masovnog ubijanja miliona Jevreja. Time ta reč i zvanično dobija svoje značenje za Jevreje. Sećanje na tu nesreću obeležava se u Izraelu na dan koji se naziva jom ha-šoa 27. dana meseca nisan. Jevrejski kalendar se oslanja na mesečeve mene, a ne na sunce, tako da se prilično razlikuje od gregorijanskog i julijanskog kalendara. Nisan pada između sredine marta i sredine aprila. Dan jom ha šoa prvo je bio planiran za 17. nisan, jer je to dan ustanka u varšavskom getu, 19. april 1943. godine, ali je odlukom vlade Izraela premešten na 27. nisan, da ne bi pao blizu pashe. Suština ideje tog praznika je da se osloni na ustanak, to jest na borbu, a ne kao međunarodni dan pomena genocida koji ističe Jevreje kao žrtve.

Istoričar Džejms E. Jang, koji se naučno mnogo bavio proučavanjem holokausta i Izraela, piše: „Ponekad ambivalentno, ponekad piskavo zvanično držanje prema sećanju na holokaust u Izraelu dugo je bilo razvlačeno između istovremene potreba da se seća i da se zaboravi, između enormnih zadataka ranih osnivača da izgrade jednu državu i uzroka da se uopšte učini da je takva država potrebna, između sećanja preživelih na svoj progon i sećanja boraca na svoj otpor. S jedne strane su rani predstavnici države, kao David Ben Gurion, holokaust smatrali ultimativnim plodom jevrejskog života u egzilu; on je zbog toga zastupao stav o dijaspori koja je zaslužila ne samo da bude uništena, nego takođe i zaboravljena. Ali su predstavnici države sa druge strane takođe zapažali svoju perverznu krivicu u odnosu na holokaust: na kraju krajeva čini se da je on dokazao cionističku tvrdnju da će Jevreji u egzilu bez sopstvene države i bez snage da se sami brane uvek nanovo biti izloženi istoj vrsti uništavanja. Kao rezultat toga su rane vođe države videle samo malo povoda da podsećaju na holokaust i mimo neposredne veze nove države s njim.“

Pa kad se tako razmišlja u samom Izraelu, kako sa tim dilemama da izađu na kraj svi oni koji nisu neposredno pogođeni?

ZABORAV

Ja mislim da nije nebitno da poreklo reči genocid, holokaust i šoa bude poznato, kako se ne bi upotrebljavale pogrešno ili čak uvredljivo za žrtve; ali mnogo je važnije na koji način i da li uopšte nove generacije treba da se podsećaju na to šta ti pojmovi označavaju. Hitler je došao na vlast pre 75 godina. On je pre toga u svojoj knjizi Moja borba izneo šta misli i želi, nije bila tajna šta će učiniti ako dobije apsolutnu moć, ali ozbiljno ga nisu shvatili ni oni koji su je proučili. Da li je otada prošlo malo ili mnogo vremena?

Jednog dana će i ta masovna ubistva pasti u zaborav, kao neka na koje sam podsetio. Za danas stasale generacije, međutim, radi se o njihovim majkama i očevima, babama i dedama. One mogu da se zapitaju da li su oni, koje su možda još dobro poznavali, bili žrtve, dželati ili pripadnici one ogromne većine koja je samo nemo posmatra ili se trudila da ne vidi ništa. Da li žele da prepuste teren svojim sve brojnijim savremenicima koji bi hteli da poreknu istinu, da revidiraju istoriju?

Sigurno je da nama, svedocima tog vremena, kojih je sve manje i uskoro nas više neće biti, nije potrebno nikakvo podsećanje na ono što smo doživeli, nikakvi memorijalni centri, spomenici, pomeni – mi znamo, mi se sećamo. Naše je da odgovaramo na pitanja, ako ih neko postavlja, a mislim da nam nije dužnost da unucima i praunucima nametnemo svoje davno pretrpljene muke. Od genocida nad Jermenima prošlo je više od jednog stoleća, a turske vlasti se još i danas nakostreše ako to iko pomene.

Nemačka se u novije vreme primerno bavi obeležavanjem sećanja na genocid kako brojem memorijalnih centara, koje školska deca obavezno posećuju, tako i malim „kamenjem za spoticanje“ postavljenim pred kuće iz kojih su Jevreji odvedeni u smrt u mnogim gradovima, i održavanjem pomena 27. januara. To tako i treba da bude, jer je zlo i učinjeno i poteklo iz te zemlje, ali je u Saveznoj Republici Nemačkoj ozbiljnije započelo da se nešto čini tek od 1979. godine posle emitovanja američke serije Holokaust koju je videlo preko 20 miliona gledalaca, ali i zbog pritiska američkih advokata koji su zahtevali odštetu za žrtve i njihove potomke.

U vreme vladavine Konrada Adenauera užas se uglavnom prećutkivao, iako on lično nije bio antisemita. U Nemačkoj Demokratskoj Republici se insistiralo na slavljenju boraca protiv fašizma i njihovom stradanju u logorima, a potiskivalo se sećanje na žrtve, istovremeno je vladalo i gotovo neskriveno protivljenje svemu što je dolazilo ili makar podsećalo na Izrael, jer se smatralo da je cionizam neprijatelj komunizmu, što je koješta, jer izvorni cionizam sa izgradnjom kibuca ima znatno više elemenata izvorne ideje komunizma od bilo čega što je postojalo u zemljama takozvanog „realnog socijalizma“, SSSR i njegovim satelitima. U socijalističkoj Jugoslaviji takođe je pre svega negovano slavljenje boraca protiv fašizma i stradanja onih koji su zbog toga dospeli u kandže hitlerovaca, a Titova politika je naginjala prijateljstvu sa nesvrstanim arapskim zemljama na štetu države Izrael, iako je Jugoslavija među prvima 1948. godine priznala Izrael kao državu.

foto: dimitrije goll / tanjug

U Beogradu se danas još uvek samo diskutuje o tome šta će se učiniti sa terenom na kome se nalazi koncentracioni logor Staro sajmište, a mesto na kome se nalazio logor Topovske šupe je zapušteno, ranije postavljena bronzana tabla, koja je trebalo da podseti na njegove užase, davno je ukradena. Za mene su ta mesta relevantna, jer je sa Starog sajmišta moja mama odvedena u smrt, a iz Topovskih šupa moj tata. O tome je u „Vremenu“ već bilo reči. Zar odnos prema ta dva mesta užasa u širem centru grada ne bi mogao da bude jedno od pitanja na predstojećim izborima 4. marta? Ja bih voleo da čujem šta članovi izbornih lista koje nastupaju sa svojim programima misle o tom pitanju.